MediaSfera
Piše: Ljiljana Šarac
Foto: privatna arhiva
Pre nekoliko godina sa koleginicama sam dežurala na velikom odmoru u školskom dvorištu, Stajale smo na stepeništu ispred glavnog ulaza. Bio je topao, sunčan dan. Opušteno smo razgovarale , dobro raspoložene.
Tik pre zvona primetila sam neko talasanje među decom. Teško je to racionalno objasniti. Naprosto osećate da nešto nije u redu, a ne znate o čemu je reč. Pažljivo sam pratila njihovo kretanje i primetila veću grupu nepoznatih dečaka kako ulaze u naše dvorište.
Koleginicama sam rekla da se nešto loše sprema i pozvala ih da pođemo da vidimo o čemu se radi. Da pokušamo da razrešimo situaciju. Kako su mi se pred mojim očima stvarala dva fronta, nisam ni o čemu razmišljala osim o tome kako da sukob sprečim.
Usput sam čula decu kako dobacuju da su iz susedne škole došli da se fizički obračunaju sa našim đacima, iz nekog tada aktuelnog razloga, toliko ,,bitnim“ da sam ga do sada zaboravila!
Stigla sam do nepoznatih i pogledala oko sebe očekujući podršku dežurnih koleginica. Njih nigde nije bilo. Ostale su na stepeništu kao na prvoj galeriji i gledale šta se dešava. Stajala sam sama pred ljutitom ekipom.
Bežanova majka ne plače. Kaže narodna poslovica.
Ni dan-danas ne znam ko je u ovoj situaciji bio pametan, a ko glup.
Tek, smirenim glasom sam nepoznatima rekla da izađu i rukom ih poterala prema izlazu. Uz negodovanje, povike, ljutnju, oni napustiše dvorište.
Otišla sam do koleginica i rekla im da treba da ih bude sram.
Na kraju još ja ispadoh netaktična i gruba.
Samo me je jedna, koja mi je i danas omiljena u kolektivu, posle nastave poslala poruku uz iskreno izvinjenje. Naravno da je sve odmah bilo rešeno i prevaziđeno.
Učiteljica jedna pre neki dan ispriča kako od pasa lutalica ne mogu po lepom vremenu da izvode decu na igralište. Kad god škola pozove službu koja je zadužena za njih, oni pitaju da li je pas nekog ujeo!
Juče je nepoznati čovek, ako je verovati prilogu na televiziji, ušao u školsko dvorište jedne velike beogradske škole i nudio devojčicama četvrtog razreda da ih vodi u mek. One su odbile, a on je rekao da će doći nekog od sledećih dana. Roditelji su izbezumljeni.
U školu policajci dolaze po pozivu. Retko koja ima privatno obezbeđenje.
I umesto da pričamo kako decu da vaspitavamo da prepoznaju loše namere i ne prihvataju pozive da uđu u auto kod nepoznatih ljudi ili sa njima nikada ne idu nikuda i ni zbog čega, novinarka se na kraju ovog priloga pitala kako je moguće da je nepoznat čovek mogao da uđe u školsko dvorište!
Ja samo što nisam pala sa stolice na kojoj sam sedela!
Pa gde ta žene živi?
I o čemu ona priča?
I da li je to ključna stvar u ovom nemilom slučaju?!
Roditelji, sestre, rođaci, vasputači, učitelji, nastavnici, pričajte, pričajte i opet pričajte našoj deci o opasnostima koje im na sve strane prete.
I to ne uopšteno, već konkretno, uz pominjanje nekih loših slučajeva, ali bez zastrašivanja i dramatičnih opisa da se deca, naročito mala, ne prestrave, pa da ne smeju da izađu iz kuće.
Ne sme biti preterivanja, ali moramo da izbegnemo greške iz neznanja.
Ako ih mi ne čuvamo, ko će?!
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor pet hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar