MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Foto: Pixabay
Muka mi je od gradske gužve i od ljudi koji gledaju samo sebe. Kada idem autom iz grada, čim skrenem iz Mostarske petlje u Bulevar Vojvode Mišića, pravac ka Adi, lakše dišem. Opuštenija sam i radosna što idem svojoj kući, u moj mali i mirni Železnik.
Jedina prednost života u centru je što ti je sve tu, na dohvat ruke. Ali život u malom mestu, van centra grada je mnogo bolji. Tu su kuće, velika dvorišta, čistiji vazduh i komšije sa kojima ne deliš samo ogradu već i život. Dok u bloku, u soliteru, živiš pod istim krovom sa ljudima koje ne znaš i nemaš nameru da ih upoznaš.
Ranije sam svakog leta odlazila kod rodbine u provinciju. Provincija je bila moje utočište i Hram mog detinjstva. Svaki put videla bih ljude koji pomažu jedni drugima, koji čuvaju svoj grad; ali sada se i tamo sve promenilo.
Čak je i do njih došao beogradski sindrom. Možda nije to u pitanju, ljudi su se promenili, neki su umrli, neki su otišli odatle u potragu za boljim, neki su pobegli tu. Dok su se tako stalno mešali ljudi, pomešale su se i vrednosti. I tamo sada ljudi bacaju žvake i pikavce po ulici, više te ne gledaju sa osmehom, već sa prezirom i strahom, jer te ne znaju. I tek sada vidim koliko se toga promenilo. U provinciji su živeli vredni i požrtvovani ljudi, koji su pored poslova oko svoje kuće i okućnice, uređivali i odnose sa ljudima i svoj grad. Čuvali su, poštovali i negovali svoj grad, svoju kulturu, svoja pozorišta, pijace, bazene i škole.
Dok ovo pišem, kroz maglu se sećam hotela „Žubor“ u Kuršumlijskoj banji. Cela Kuršumlijska banja je sada na prodaji. Ne mogu da shvatim kako je mogla ta banja da bude zapostavljena, kada je to prva banja u Srbiji u kojoj su pronađeni tragovi starog kupatila, nadgrobni spomenici i srebrni novac Filipa II, iz III veka. Banja je radila u prekidima, nakod oslobođenja od Turaka, nastavila je sa radom, za vreme okupacije je radila u prekidima. Banja koja nosi toliko istorije je propala. Kako? Zašto? Ne znam i ja se to pitam. Činjenica da su ljudi zaboravili na nju je poražavajuća.
U foajeu leskovačkog Narodnog pozorišta su se nalazile slike glumaca, reditelja i direktora. To je bilo mesto puno naših velikana. Imala sam osećaj, da oni pored toga što žive kroz svoja dela, nekako žive u tom foajeu zajedno. Posle toliko godina kada sam ga videla rekonstruisanog, sa ushićenjem sam uletela unutra da vidim foaje. Gledala sam i videla sam da su prvaci tog pozorišta skinuti. Radoje Domanović, koji je osnovao pozorište daleke 1896. godine kao prostor za umetničko – književno stvaralaštvo i scensku umetnost – njega nema. Nema slike ni Dragana Mićalovića, prvaka tog pozorišta, a ujedno i nekadašnjeg direktora, nema slika ni Dragana Dimitrijevića, Radiše Grujića i ostalih glumaca koji su mnogo učinili za taj grad. Upravnik pozorišta je na konferenciji za štampu, na pitanje novinara: „Zašto su skinute slike velikana Leskovačkog pozorišta kada ima dovoljno mesta i za njih?“, odgovorio: „Ma njih nema, šta će oni tu?!“
Muk.
Tu sam stavila tačku, bežala sam u provinciju od gradskog mentaliteta, a sada više nemam gde da pobegnem, jer je i u provinciji isto kao i u gradu. Ja tu ni po čemu više ne pripadam. To nisu ta mesta i ti ljudi koje sam ja volela. Jedino što me za provinciju vezuje jesu divne uspomene.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar