Kultura

IN MEMORIAM Simon Simonović (1946-2020): SIMONOV PEČAT

Simon Simonović i David Albahari, Foto: Izdvačka kuća Tanesi

MediaSfera

 

 

Prikaz zbirke „Konačna verzija“

Gradina : časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja

  1. 52/53/54 (2013), NKC, Niš, str. 223-225.

 

 

Piše: Saša Z. Stanković

Foto: privatna arhiva

 

 

Zbirkom pesama “Konačna verzija” Simona Simonovića uobličen je pesnički opus ovog autora. Sam pesnik nam je trasirao put kojim treba ići napravivši definitivan izbor svoje poezije. I time stao u red malobrojnih stvaralaca kao, recimo, Jovan Dučić koji su lično sastavili antologiju sopstvene poezije. Ako sam pesnik poručuje da je taj izbor konačan, mi nemamo razloga da sumljamo u takav autorski pečat. Dakle, put je prohodan i proći će ga mnogi, ali tek poneki će napisati putopis.




U poeziji od druge polovine 20. veka važi pravilo: Koliko pesnika – toliko poetika. To nikako ne znači da su pesnici toliko originalni da u njihovoj poeziji ne možemo uočiti nikakav uticaj tradicije. Pre možemo reći da se kvalitetna poezija napaja sa najsnažnijih poetskih vrela minulih epoha. Pravo je pitanje koja je pesnička tradicija presudno uticala na formiranje osobene poetike nekog pesnika? Te uticaje potražićemo u poeziji Simona Simonovića. Narodna pesma juga Srbije je najsnažnije vrelo tradicije sa koga Simonović crpe inspiraciju, što je i prirodno kada se zna da je pesnik rođen u Vranju. Karakteristična je pesma Tramvaj, pisak koja je postmodrenistička urbana varijanta pesme Petlovi pojev. Tu se vidi kako tradicionalni ljubavni motiv egzistira u novim okolnostima. Idiličan krajolik Morave zamenjen je gradskom sobom, a ulogu petlova preuzeli su tramvaji. Jezik je prilagođen novim uslovima, od narodnog poetskog iskaza postala je žargonska fraza: „To nisu tramvaji, to su tramvaji/Lažovi, ne slušaj ih, zlato moje, /Ne slušaj ih nego legaj kraj mene“. Ljubav žudnja je ostala ista, ali ljubavnici su postali racionalni pa ne pokušavaju da odvrate partnera kako bi ostao još koji tren.

Impresum knjige:
Konačna verzija : pesme 1968-2008
Simonović, Simon, 1946-2020 = Simonović, Simon, 1946-2020
Vrsta građe – poezija
Izdavanje i proizvodnja – Beograd : Tanesi, 2011

Šta nam je donela urbanizacija i gde je u svemu tome romantika – to procenite sami. Posebno mesto zauzima pesma Mesečina, koja je moderna lirska minijatura nadahnuta delom Borisava Stankovića i nezaboravnim Mitketovim žalom za mladost. Ali, na ovaj uticaj kritika je već srenula pažnju. Potrebno je nešto reći o uticaju simbolizma u poeziji Simonovića. Od srpskih simbolista blizak mu je Vladislav Petković Dis što je jasno izraženo u  pesmi Onaj život. Tu se primećuje šta sve čini Zemlju tamnicom za Čoveka: lakrdijaši, hulje, bogalji u duši i šeprtlje na vlasti. Uticaj francuskog simbolizma nije zanemarljiv, pogotovu u izboru tema, npr. Labud,kliconoša ili Samoglasnici. Dok u poeziji Stefana Malarmea labud predstavlja simbol pesnika i neshvaćene lepote, čovečanstvo na početku 21. veka u ovoj ptici vidi strah od zaraze ptičijim gripom. Artur Rembo tumači lepotu samoglasnika, a kod Simonovića oni se čuju samo kao krik. Ove pesme su prava ilustracija kraja 19. odnosno početka 21. veka.  Stiče se utisak da je čovek za stotinak godina izgubio osećaj za lepo i u svemu vidi strah i bol.

Dve pesme su posvećena srpskim romantičarima Vuku Karadžiću i Branku Radičeviću. To su ustvari lirske refleksije o sudbini ova dva velikana. Prvi je prikazan kao neumorni borac za jezik i narod, koji je kritikovan od pojedinih ondašnjih, a i današnjih učenjaka. Drugi je “nagoveštaj” brojnih velikih i tragičnih pesnika srpskog jezika. Postoje i pojedine pesme koje su po iskazu, formi i temi bliske Nastasijeviću ili Popi, npr. „Divovske te ruke zrelog kidaju… Da neko oseti tvoju košticu/ u svojim usnama“ (pesma Koštica). Kao što se da primetiti, Simon Simonović koristi različite pesničke tradicije za stvaranje jednog specifičnog poetskog opusa.

Pesme “Konačne verzije” nastajle su od 1968. do 2008. godine i po hronološkom principu su razvrtane u tri perioda. Ovakvom strukturom zbirke tumaču poezije je ostavljena mogućnost da prati razvojni put pesnika, kako i sloboda da lično promišlja o tematskoj podeli pesama u cikluse. Međutim, za uočavanje osobenosti poezije Simona Simonovića, bolje je tumačiti pesme putem binarne opozicije. Mnogo toga je u ovim pesmama u znaku dvojstva, a neretko reč je o suprotnostima koje se dopunjuju. Glavna binarna opozicija je sever – jug, na osnovu koje proizilaze ostale. Slika severa je u stvari ilustacija grada, belog sveta i hladnoće, a nasuprot njoj imamo sliku juga, zavičaja i toplinu porodičnog doma.

Pesnik kaže „obitavajte u gradovima… u njima trunete brže nego drugde, a i sam je otišao u beli svet,  obeležen nestaje/sa pristojnog kuđnog praga“. Ali, u pesmi posveđenoj roditeljima, Severni trag, on dolazi do spoznaje kada se umori od grada, rodno klupko počinje da se odmotava. Zato u pesmi Povratak u Vranje opisuje toplinu rodne kuće na Svetog Nikolu 1983. g. Pesma Tamo, daleko  je opis bolesnog čoveka koji kreće na jug kako bi ozdravio. Ima desetak pesama koje govore o bolesnima i doktorima, one mogu biti zaseban ciklus, a i dopunjuju sliku o hladnoći severa i grada, npr. Smrt na klinici “B”, Dežurna klinika, Zgodna prilika, Novembarski rez... Generalno posmatrano, lirski subjekat odlazi u beli svet (grad), a kako ga bolje upoznaje sve više se razočarava, pa se povremeno vraća zavičaju kao izvoru životne energije.

Kako vreme odmiče zavičaj nestaje iz tematskog vidokruga, naročito posle smrti roditelja. Ostaju deca,  rasuta po belom svetu, daleko od rodne zemlje. Zabrinuti otac strepi da otvori elektronske poruke, mašta o slađem životu i konstatuje – trebalo je da odem iz ovog grada. U zrelom dobu nekad željeni grad postaje mesto nezadovoljstava i hladnoće, a zavičaj je izgubio atribute topline. Ukinuta je i sama binarna opozicija, pošto nigde nema mesta spokoja i jedino je moguće da čovek bez žalopojke izgovori “dosta je,/ prenoćio sam i stavio tačku”.  Pesnikova tačka je za čitaoce novi početak. Prava će pesma već naći svoj put do čitaoca.

U Konačnoj verziji možemo nađi i ljubavnu liriku, koja katkad prelazi i u doziranu erotiku, npr. Dodola ili Vejavica, dah. Najviše dometa u ljubavnoj poeziji postiže u pesmama inspirisanim narodnom poezijom, recimo Višnja ili, već pominjana, Tramvaj, pisak. Na prelazu iz ljubavne u socijalne liriku, mogla bi biti pesma Ženska u crnom, koja opisuje detalj iz života družbenice noći: „Uvlačiš me u usta, stomak, /prepravljaš dozvolu za rad,/ naplaćuješ u gotovom“. Društveno angažovene pesme Simonović neguje sve vreme to je, kako sam kaže, govor nevidljivih.

U ranim pesmama koristi najčešće prvo lice množine. Pesnik je u ulozi narodnog tribuna, pa besedi u ime svih: mi smo vaša naslućena briga. Kasnije pesma postaje Molitva kada pesnik sluti opasnosti od svega što nas je i zadesilo devedesetih: „Bože, sačuvaj… izbi im mač, raspusti tajnu službu“. Pesma je datirana, danas već istorijskog, septembara 1987. godine. U novijim lirskim ostvarenjima imamo bes zbog stradanja kosovskih Srba: „Kad ste se nalokali i naždrali,/Dignite se na noge tučne, pijane,/ Protegnite ih do južnih krajeva,/ U kojima krvcu liju sa nepravdom“. Među poslednjim pesmama možemo naći jednu penzionersku jadikovku Kuća bez vrta, gde se stariji sugrađanin pita zašto nema kuću sa vrtom ni posle 40 godina rada. Kao što se može zaključiti socijalna lirika menja forme kazivanja, a izbor društvenih problema uglavnom prati životno doba samog autora. U širem smislu ovoj poeziji možemo priključiti i pesme o sudbini pesnika, pošto se ona  posmatra najčešće sa socijalnog aspekta: Bez pisaće mašine./Zidne lampe i nesvestice,/ On je niko i ništa (Poeta).

Simon Simonović se ovim temama bavio u romanu Hoću-neću (Tanesi, 2010), ali proza je samo bleda senka lirike, jer za ovog autora važi načelo “manje je više”. U prozi on govori i što treba prećutati, a pojedini fragmenti romana dobijaju pravi smisao tek kao komentari pesama Konačna verzija. Prožimanjem ovih dveju knjiga dobili bismo zbirku nalik Lirici Itake Miloša Crnjanskog. U svakom slučaju tumaču Simonovićeve poezija roman Hoću-neću  nezaobilazna je literatura.

Glavni zadatak pesništva je da kakofoniju života pretače u kalifoniju poezije. To u svojim najboljim pesmama Simon Simonović postiže. Njegov autorski pečat je izrazit, a bez njegove lirike srpska poezija druge polovine 20. veka ne bi bila potpuna.




Kategorije