Priče Suzana Bogdanovič

Suzana Bogdanović: A šta će narod reći?

MediaSfera

 

Piše: Suzana Bogdanović

Foto: Suzana Bogdanović

 

 

 

Dosta je bila jedna kafa da priča poteče, da iz nje provali bujica čuvana danima tu nasred stomaka, ispod želuca. Pritiska, žulja, al ne sme se nikom reći. Ne, nikako… To je strogo čuvana tajna, uvezana u hiljade čvorova, zataškana osmehom dok se oči pune. Ah, te oči izdajice, pa ne mora svako da zna, a i šta će narod reći.




Narod će je osuditi za višak osećanja, nalepiće joj etikete kao pasošu pečate, izlupaće joj “šamare” ako samo pokuša da bude slaba… Ne, ne , nikako…Takve stvari se ne govore.
Šta ako saznaju da se budi na svakih sat vremena, da je željna sna i odmora? Ne, ne bi oni to razumeli. A i kako da narod razume. Pa svi su tako normalni, samo je ona nekako, ne zna ni sama.

Ooo, šta je sa njom? Nikako ne sme da se zna. Ima ona preča posla, prašinu, sudove, decu, posao, muža, roditelje… Ma odakle sebi za pravo da daje da bude slaba, da misli samo na sebe, da kaže ne mogu… Šta će svet da kaže?

Gledala je tv. Pričali su neku priču potpuno istu  njenoj. Govorili više puta “potražite pomoć dok je vreme.” Ma…šta bi onda narod rekao. Ima ona svoje obaveze. I da hoće, kako strancu da priča. I da hoće, nema vremena za bacanje. Proći će. Ima tu negde neku tabletu, ukrala od majke…biće dobro, biće dobro.

“Iskusna” komšinica prodirala je u njene oči pogledom lešinara, ali je osmeh br x, specijalan za ovakve prilike drhturio na izvijenim usnama.
” Muči te nešto… Kaži. Kaži slobodno. Pa zar bih ja to nekom rekla? Jaa, ma sve razumem. Šta te muči? Kaži mila moja.”

Trebalo joj je samo malo da voda grune i sruši branu, da pokulja sve van, svaki strah, svaka bol, nesanica, grč. Ali ne, rekla joj je, ne sme nikom reći, nikako. Lekaru neće, ni za živu glavu. To je sramota, šta će narod reći…

Obećanje je dobila. To je od danas njihova tajna.

Ajde, molim te, pa za šta me smatraš? Budi bez brige. Možemo jednom do one žene. Gleda u karte, skida čini, magiju. Ma to ti je neko bacio nešto. Ja kad ti kažem.” I rešila je, neće je odati, tajne se ne govore. Reći će samo komšinici iz broja dva. Ona je pouzdana, neće širiti dalje.

Obećala je i ona. Ma kakvi da priča, šta će narod reći. Reći će samo svojoj sestri, ona i onako živi na drugom kraju grada. “Eh, mlada žena” , pričale su uz treću kafu, coktale nad sudbinom nesrećne žene. Iskusno su protresle sve simptome.

Sestri je došla drugarica. Pouzdana žena, može se uključiti u razgovor. Kome bi ona rekla?

Klupko se polako kotrljalo, razmotavalo, glas je poput ptice leteo od uha do uha i niko nije znao ništa o tome, jer to je u stvari strogo čuvana tajna.

Naša junakinja je ležala u tami svoje sobe… i ove noći sve isto, al proći će, zna, ima druga posla, jednostavno skrenuće misli. Lekaru ni slučajno!!! Šta bi onda narod rekao? Ovako je najbolje, niko ne zna, samo komšinica.

Obećala je. Neće nikome reći.

 

 


Suzana Bogdanović

 

Zovem se Suzana Bogdanović. Rođena sam sedamdesetdevete zime prošlog veka. Poreklom sam iz Pomoravlja, sada poslom i porodicom vezana za Jagodinu. Po profesiji  medicinska sestra, a svim srcem vezana sam za fotografiju i pisanje. Pišem foto priče o običnoNEobičnim ljudima, interesantnim mestima i u kratke forme pretačem svakodnevnim životne situacije. Autor sam stranica Fotopisija na Fejsbuku i instagramu, kao i sajt Fotopisija.




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije