Komentar

Biljana Maksimović: MEDIJSKO SILOVANJE

MediaSfera

 

Piše: Biljana Maksimović

Foto: Al Jazeera Balkans

 

 

Na naslovnim stranama tabloida, danas, osvanule su slike maloletne žrtve silovanja i detaljni opisi izvršenih bestijalnosti koje je nasilnik dao u policiji. Umesto pitanja ko je i koliko kriv, uputnije je zapitati se da li ima nevinih, kada smo predugo samo posmatrači?




Na našem tlu tri decenije unazad beskrupolozni i prljavi, noseći svoje zablude,mržnje i neznanje prevaraju nas u tragičare. Stvarnost suviše dugo vidimo kao posredovanu i doziranu sliku i malo toga u njoj nas čini kadrima da se suprotstavimo rugobnosti i surovosti.

Duhovno i finansijski suviše mnogo ljudi živi od naše nesreće, od tavorenja i grčevitog držanja začelja. Industrija ništavila svoje pogone upregla je i razradila u medijima. Pa, opet, kako uprkos i mimo svih uskih staza i puteva, teskobe borbe, političkih diktata, ideološkog voluntarizma, duhovne i materijalne bede nismo zadržali bar u sebi osećaj mere, ličnog poštenja i moralnosti? Kako možemo prolaziti ujutru pored kioska na kome istaknuta je prodaja lične drame i velike tragedije, a uveče tonuti u san sa slikama deteta kome je u dve nedelje detinjstvo oduzeto? Da li smo spokojniji ako se uverimo da nasilnik nije iz naših redova, nije u našem članstvu i sklopimo oči pred činjenicom da jeste monstrum i da jeste unesrećio jedno neužno ljudsko biće? Ono što je doživela žrtva silovatelja isčiliće nama takvima tupim i prezrelim, potisnuto nekom novom banalnom predstavom priređenom da oči vide i zatvorene, ali neprestano postoji sada i ostaje tamo zauvek u duši devojčice koja jedino nije za ništa kriva.

Zašto dopuštamo da se vlast i vlasnici naših sudbina igraju i sudbinom naše dece? Kada smo prokockali šansu da budemo ljudi? Kako izgleda pokušaj da sebe doživiš drugačijim od “onih” dok ti mediji uživo prenose silovanje, a ti nemirenje počinješ i završavaš navijanjem? Kakvu zemlju ostavljamo naraštajima posle trke u prenošenju najbizarnijih i najbrutalnijih detalja o zločinu? Šta je od nas ostalo za prenošenje? Da li je naša sloboda, intelektualnost i snaga se iscrpela u analizi perčina na glavi kriminalca? Saučesništvo nije solidarnost. Hajka nije isto što i zakon, makar se vrištalo i sve se orilo, zvuk se vraća, po pravdu se ide pravednošću.

Uloga i odgovornost vlasti za tabloidizaciju porodične i lične tragedije, zloupotrebu dece je jasna. Nije uvek reč o onome o čemu se piše, i ne ogleda se u tome samo, već i o onome o čemu se ne piše, a trebalo bi, kao što su neodgovorno ponašanje institucija, odsustvo i nesprovođenje sistemskih rešenja i zakonskih odrednica koje regulišu ovu oblast, pozivanje na odgovornost profesionalaca koji nisu reagovali kada je trebalo, od medicinara, škole do policajaca…Istinitoljublje, humanost i pravdoljublje bi trebalo, a nije polazište svake politike. Sistem sazdan na drugačijim osnovama amoralnošću se vezuje i štiti. Ali, zašto se mi, moralno delegitimišemo voajerskim posmatranjem medijskog i istinskog silovanja? Mediji su krenuli u pomamno spupštanje barijera i zazora zato što smo sami oguglali i počeli sa nekim pervertiranim rangiranjem vesti i vrednosti. I na vasceloj toj i takvoj sceni baš niko da snosi odgovornost, a toliko žrtava ima. Kada spustiš prag za nasilje, porušio si osnov svoje ličnosti, svoga bića, svoje budućnosti.




1 komentar

Click here to post a comment

  • “Kada spustiš prag za nasilje, porušio si osnov svoje ličnosti, svoga bića, svoje budućnosti.”

    E pa ja nisam spustila svoj prag – ni za nasilje , ni za nepravdu ni za besmisao života u zemlji čuda .

    Završiila sam prava i sa 25 godina shvatila DA NE ŽELIM DA TRGUJEM PRAVDOM I ISTINOM i da budem deo tog GLIBA ..još devedesetih… Danas plaćam danak toj odluci – ali se nikad ne bih menjala za status mojih “kolega” i “koleginica” koji su ostali da rade u “pravosuđu”.
    U knjigama sa pravnog fakulteta je sve divno bilo napisano – ali je pravosudna praksa pogubno odstupala od tih načela i teorija o pravičnosti , slobodnog sudijskog uverenja, časti i poštenja ..
    Sa 54 godine, sam preduzela konačno i neminovni korak – i iselila se iz Srbije jer u njoj ne postoje uslovi za život . Ne postoje pare za obične male ljude, ne postoji mir i stabilnost, ne postoji moral , društvene vrednosti .. Porodica je na udaru sa svih strana . Izvršitelji haraju papirima koje su potpisale moje “kolege” i dodatno čereče ovaj napaćeni narod. Svi su podmitljivi to je u opisu oglasa za posao pored zaveta na večnu odanost vladajućoj partiji kriminalaca i ljigavaca. Na delu je realizacija kletve predaka za sve čega smo se odrekli, izdali, prodali , oteli tuđe, primili drugu veru, zaboravili svoje korene … sad plaćamo…ko razume …

    Nismo mi spustili pragove za iskonska ljudska načela i vrednosti . To je nametnuto kao način života I NEMA NAZAD, NEMA SPASA I NEMA LEKA ..

Kategorije