MediaSfera
Piše: Biljana Maksimović
Foto: Al Jazeera Balkans
Na naslovnim stranama tabloida, danas, osvanule su slike maloletne žrtve silovanja i detaljni opisi izvršenih bestijalnosti koje je nasilnik dao u policiji. Umesto pitanja ko je i koliko kriv, uputnije je zapitati se da li ima nevinih, kada smo predugo samo posmatrači?
Na našem tlu tri decenije unazad beskrupolozni i prljavi, noseći svoje zablude,mržnje i neznanje prevaraju nas u tragičare. Stvarnost suviše dugo vidimo kao posredovanu i doziranu sliku i malo toga u njoj nas čini kadrima da se suprotstavimo rugobnosti i surovosti.
Duhovno i finansijski suviše mnogo ljudi živi od naše nesreće, od tavorenja i grčevitog držanja začelja. Industrija ništavila svoje pogone upregla je i razradila u medijima. Pa, opet, kako uprkos i mimo svih uskih staza i puteva, teskobe borbe, političkih diktata, ideološkog voluntarizma, duhovne i materijalne bede nismo zadržali bar u sebi osećaj mere, ličnog poštenja i moralnosti? Kako možemo prolaziti ujutru pored kioska na kome istaknuta je prodaja lične drame i velike tragedije, a uveče tonuti u san sa slikama deteta kome je u dve nedelje detinjstvo oduzeto? Da li smo spokojniji ako se uverimo da nasilnik nije iz naših redova, nije u našem članstvu i sklopimo oči pred činjenicom da jeste monstrum i da jeste unesrećio jedno neužno ljudsko biće? Ono što je doživela žrtva silovatelja isčiliće nama takvima tupim i prezrelim, potisnuto nekom novom banalnom predstavom priređenom da oči vide i zatvorene, ali neprestano postoji sada i ostaje tamo zauvek u duši devojčice koja jedino nije za ništa kriva.
Zašto dopuštamo da se vlast i vlasnici naših sudbina igraju i sudbinom naše dece? Kada smo prokockali šansu da budemo ljudi? Kako izgleda pokušaj da sebe doživiš drugačijim od “onih” dok ti mediji uživo prenose silovanje, a ti nemirenje počinješ i završavaš navijanjem? Kakvu zemlju ostavljamo naraštajima posle trke u prenošenju najbizarnijih i najbrutalnijih detalja o zločinu? Šta je od nas ostalo za prenošenje? Da li je naša sloboda, intelektualnost i snaga se iscrpela u analizi perčina na glavi kriminalca? Saučesništvo nije solidarnost. Hajka nije isto što i zakon, makar se vrištalo i sve se orilo, zvuk se vraća, po pravdu se ide pravednošću.
Uloga i odgovornost vlasti za tabloidizaciju porodične i lične tragedije, zloupotrebu dece je jasna. Nije uvek reč o onome o čemu se piše, i ne ogleda se u tome samo, već i o onome o čemu se ne piše, a trebalo bi, kao što su neodgovorno ponašanje institucija, odsustvo i nesprovođenje sistemskih rešenja i zakonskih odrednica koje regulišu ovu oblast, pozivanje na odgovornost profesionalaca koji nisu reagovali kada je trebalo, od medicinara, škole do policajaca…Istinitoljublje, humanost i pravdoljublje bi trebalo, a nije polazište svake politike. Sistem sazdan na drugačijim osnovama amoralnošću se vezuje i štiti. Ali, zašto se mi, moralno delegitimišemo voajerskim posmatranjem medijskog i istinskog silovanja? Mediji su krenuli u pomamno spupštanje barijera i zazora zato što smo sami oguglali i počeli sa nekim pervertiranim rangiranjem vesti i vrednosti. I na vasceloj toj i takvoj sceni baš niko da snosi odgovornost, a toliko žrtava ima. Kada spustiš prag za nasilje, porušio si osnov svoje ličnosti, svoga bića, svoje budućnosti.
Dodaj komentar