MediaSfera
Piše: Biljana Maksimović
Foto: Al Jazeera Balkans
Na naslovnim stranama tabloida, danas, osvanule su slike maloletne žrtve silovanja i detaljni opisi izvršenih bestijalnosti koje je nasilnik dao u policiji. Umesto pitanja ko je i koliko kriv, uputnije je zapitati se da li ima nevinih, kada smo predugo samo posmatrači?
Na našem tlu tri decenije unazad beskrupolozni i prljavi, noseći svoje zablude,mržnje i neznanje prevaraju nas u tragičare. Stvarnost suviše dugo vidimo kao posredovanu i doziranu sliku i malo toga u njoj nas čini kadrima da se suprotstavimo rugobnosti i surovosti.
Duhovno i finansijski suviše mnogo ljudi živi od naše nesreće, od tavorenja i grčevitog držanja začelja. Industrija ništavila svoje pogone upregla je i razradila u medijima. Pa, opet, kako uprkos i mimo svih uskih staza i puteva, teskobe borbe, političkih diktata, ideološkog voluntarizma, duhovne i materijalne bede nismo zadržali bar u sebi osećaj mere, ličnog poštenja i moralnosti? Kako možemo prolaziti ujutru pored kioska na kome istaknuta je prodaja lične drame i velike tragedije, a uveče tonuti u san sa slikama deteta kome je u dve nedelje detinjstvo oduzeto? Da li smo spokojniji ako se uverimo da nasilnik nije iz naših redova, nije u našem članstvu i sklopimo oči pred činjenicom da jeste monstrum i da jeste unesrećio jedno neužno ljudsko biće? Ono što je doživela žrtva silovatelja isčiliće nama takvima tupim i prezrelim, potisnuto nekom novom banalnom predstavom priređenom da oči vide i zatvorene, ali neprestano postoji sada i ostaje tamo zauvek u duši devojčice koja jedino nije za ništa kriva.
Zašto dopuštamo da se vlast i vlasnici naših sudbina igraju i sudbinom naše dece? Kada smo prokockali šansu da budemo ljudi? Kako izgleda pokušaj da sebe doživiš drugačijim od “onih” dok ti mediji uživo prenose silovanje, a ti nemirenje počinješ i završavaš navijanjem? Kakvu zemlju ostavljamo naraštajima posle trke u prenošenju najbizarnijih i najbrutalnijih detalja o zločinu? Šta je od nas ostalo za prenošenje? Da li je naša sloboda, intelektualnost i snaga se iscrpela u analizi perčina na glavi kriminalca? Saučesništvo nije solidarnost. Hajka nije isto što i zakon, makar se vrištalo i sve se orilo, zvuk se vraća, po pravdu se ide pravednošću.
Uloga i odgovornost vlasti za tabloidizaciju porodične i lične tragedije, zloupotrebu dece je jasna. Nije uvek reč o onome o čemu se piše, i ne ogleda se u tome samo, već i o onome o čemu se ne piše, a trebalo bi, kao što su neodgovorno ponašanje institucija, odsustvo i nesprovođenje sistemskih rešenja i zakonskih odrednica koje regulišu ovu oblast, pozivanje na odgovornost profesionalaca koji nisu reagovali kada je trebalo, od medicinara, škole do policajaca…Istinitoljublje, humanost i pravdoljublje bi trebalo, a nije polazište svake politike. Sistem sazdan na drugačijim osnovama amoralnošću se vezuje i štiti. Ali, zašto se mi, moralno delegitimišemo voajerskim posmatranjem medijskog i istinskog silovanja? Mediji su krenuli u pomamno spupštanje barijera i zazora zato što smo sami oguglali i počeli sa nekim pervertiranim rangiranjem vesti i vrednosti. I na vasceloj toj i takvoj sceni baš niko da snosi odgovornost, a toliko žrtava ima. Kada spustiš prag za nasilje, porušio si osnov svoje ličnosti, svoga bića, svoje budućnosti.
“Kada spustiš prag za nasilje, porušio si osnov svoje ličnosti, svoga bića, svoje budućnosti.”
E pa ja nisam spustila svoj prag – ni za nasilje , ni za nepravdu ni za besmisao života u zemlji čuda .
Završiila sam prava i sa 25 godina shvatila DA NE ŽELIM DA TRGUJEM PRAVDOM I ISTINOM i da budem deo tog GLIBA ..još devedesetih… Danas plaćam danak toj odluci – ali se nikad ne bih menjala za status mojih “kolega” i “koleginica” koji su ostali da rade u “pravosuđu”.
U knjigama sa pravnog fakulteta je sve divno bilo napisano – ali je pravosudna praksa pogubno odstupala od tih načela i teorija o pravičnosti , slobodnog sudijskog uverenja, časti i poštenja ..
Sa 54 godine, sam preduzela konačno i neminovni korak – i iselila se iz Srbije jer u njoj ne postoje uslovi za život . Ne postoje pare za obične male ljude, ne postoji mir i stabilnost, ne postoji moral , društvene vrednosti .. Porodica je na udaru sa svih strana . Izvršitelji haraju papirima koje su potpisale moje “kolege” i dodatno čereče ovaj napaćeni narod. Svi su podmitljivi to je u opisu oglasa za posao pored zaveta na večnu odanost vladajućoj partiji kriminalaca i ljigavaca. Na delu je realizacija kletve predaka za sve čega smo se odrekli, izdali, prodali , oteli tuđe, primili drugu veru, zaboravili svoje korene … sad plaćamo…ko razume …
Nismo mi spustili pragove za iskonska ljudska načela i vrednosti . To je nametnuto kao način života I NEMA NAZAD, NEMA SPASA I NEMA LEKA ..