Istorija

Danas je godišnjica Mojkovačke bitke: Viteški poraz u pobedi

MediaSfera

 

 

Danas se 103. godine od slavne Mojkovačke bitke u Prvom svetskom ratu, koja je bila jedna od svetlih strana jedinstva Crne Gore i Srbije. Vojskom kralјevine Crne Gore je komandovao serdar Janko Vukotić. To je ujedno bila i poslednja vojna operacija vojske Kralјevine Crne Gore, koja 1918. godine ulazi u sastav Kralјevine SHS.




Bitka je vođena od 06.01. do 08.01. 1916. godine u okolini Mojkovca i u njoj je Sandžačka vojska kralјevine Crne Gore uspešno zaustavila austrougarsku ofanzivu, čime je omogućeno povlačenje vojske kralјevine Srbije preko delova Crne Gore ka Jadranskom moru, a samim tim i njena kasnija evakuacija na Krf.

Vojskom kralјevine Crne Gore je komandovao serdar Janko Vukotić. To je ujedno bila i poslednja vojna operacija vojske Kralјevine Crne Gore, koja 1918. godine ulazi u sastav Kralјevine SHS.

Mojkovačka bitka je zapravo samo završna faza jedne veće vojne operacije poznate pod nazivom „Mojkovačka operacija“, a odnosi se na dejstvo crnogorske sandžačke vojske jačine od oko 30.000 vojnika, koja je branila front od Bokokotorskog zaliva pa sve do Zlatibora i Užica od oktobra 1915. do januara 1916. godine.

U početku nije bilo većih okršaja, ali kada je austrougarska vojska primetila da srpska vojska ima nameru da se povlači preko teritorije kralјevine Crne Gore, shvatila je da bi presecanjem tog povlačenja stekla veliku prednost.

Tada austrougarska vojska sva raspoloživa sredstva baca u tom pravcu. Glavni deo austrougarske vojske (20.000 vojnika sa oko 70 topova) nalazio se na liniji Rožaje, Sjenica, Bijelo Polјe. Drugi deo napadao je iz pravca Plјevalјa prema Priboju i dalјe prema Mojkovcu i Bijelom Polјu. U Boki su bile skoncentrisane jake trupe sa preko 200 topova usmerenih ka Lovćenu.

Stanje u crnogorskoj vojsci bilo je vrlo teško. Vojnici su bili slabo obučeni, posebno za zimske uslove. Nosili su ono što su od kuće poneli. Na nekoliko dana su dobijali po pola kilograma hleba. Crnogorski vojnici su nosili puške kalibra 7,62 milimetara, tzv. „Moskovke“ od kojih većina nije imala bajonete. Svaki od osam batalјona imao jedan mitralјez tipa „Maksim“, a inače ih je cela Sandžačka divizija imala 39 ukupno. Municije je takođe bilo nedovolјno, od oko 200 do 400 metaka na jednu pušku. Vojska je imala i izvestan broj topova, 80 granata manjeg kalibra i 35 većeg. Ukupan broj vojnika je bio oko 6.500. Glavnokomandujući je bio serdar Janko Vukotić.

Do glavnog okršaja došlo je u okolini Mojkovca. Na Badnji dan 6. januara general Rajner izdaje naredbu za napad, misleći da će naići na nespremnu crnogorsku vojsku, međutim ispostavilo se da je serdar Janko Vukotić bio dobro pripremlјen. Na udaru 6. austrougarskog kralјevskog puka, na Razvršju i Bojnoj njivi našao se Donjomorački batalјon Kolašinske brigade.

Uz juriše i protivjuriše položaji su naizmenično prelazili sa jedne na drugu stranu, ali je Donjomorački batalјon uspeo da zadrži položaj do 2 sata u podne. Posle toga, pod snažnim udarom topova i jurišima, austrougarska vojska uspeva da pridobije Bojnu njivu, ali ostali delovi Kolašinske brigade, posebno oni sa Razvršja koje je bilo strategijska tačka za prodor ka Mojkovcu, su čvrsto zadržali neprijatelјa. Napad na razvršje direktno je vodio general Rajner. Borbe su bile sa mnogo gubitaka na obe strane, a pored Bojne njive Austrougari uspevaju da zauzmu još jedan položaj – Uloševinu.

Mesto bitke: Bojna njiva

Osvajanjem Bojne njive i Uloševine Austrougari su ugrozili klјučnu odbranu „Mojkovačkih vrata“. Po proceni serdara Vukotića, sledeći dan bio je klјučan, zato on napušta štab u Kolašinu i odlazi direktno na položaje kod Mojkovca, gde se susreće sa brigadirom Petrom Martinovićem i članovima divizijskog štaba.

Tu je doneta odluka da se izvrši kontranapad na predane položaje. Prema planu, u zoru, na Božić 7. januara, Uskočki batalјon, pod okrilјem noći i jutarnje magle, premešta se iz sela Rakite u Gilonoge, zapadne položaje odakle polazi u gustu šumu gde se sreće sa Austrougarima koji su takođe krenuli u napad. U snegom zavejanim gorama počinje borba, uz grmlјavinu topova i zvukove bajoneta. Sa njihove desne strane nalazi se Kolašinski batalјon, i kad se borba rasplamsala, našli su se jedni pored drugih. Uskočki batalјon je hrabro izdržao napade, omogućavajući Kolašinskoj brigadi napad na Bojnu njivu. Pet batalјona i dve čete izviđača Kolašinske brigade i Prvi i Treći regrutski batalјon iz Drobnjačko-uskočke brigade kreću u siloviti napad. U borbu se kasnije uklјučuje i glavnina Drobnjačkog batalјona. Juriš i protivjuriš se ređaju skoro bez prestanka.

Glavni napad prema Bojnoj njivi izvodi Rovački batalјon (komandant Milinko Vlahović), koji uspeva posle toliko juriša i napada, da u snažnom protivjurišu zauzme kosinu koja se sa Razvršja spušta ka Bojnoj njivi. Međutim, oko 3 sata posle podne, Austrougari uvode svoje zadnje rezerve i tako pred nadmoćnijim neprijatelјem, Rovčani su bili primorani da se povuku malo unazad. Ostali položaji Kolašinske brigade su zadržani. Desno od Rovačkog batalјona borili su se Prvi i Treći regrutski batalјoni, sastavlјeni od mladića od 18-21 godine. Kako su svi bili mladi, jaki i poprilično uvežbani od obučenih oficira, njima su davani specijalni zadaci, pa im je i povereno da povrate Bojnu njivu koja je bila dobro branjena sa 3 reda bodlјikave žice i mitralјezima u rovovima.

Prvi juriš nije uspeo. Oni se vraćaju da predahnu, ali ne zadugo. Počinju i drugi siloviti juriš, ovog puta ne mareći za kišu metaka koje su Austrougari slali na njih. Ne brinući za žice i granate koje su besomučno padale. I taj drugi juriš nije doneo rezultata, tako da je Bojna njiva ostala u rukama Austrougara.

Serdar Janko Vukotić, kad je uvideo da Prvi i Treći regrutski batalјoni ne mogu osvojiti Bojinu njivu, naređuje da se jedina rezerva, Drobnjački batalјon, uvede u borbu i po „svaku cenu“ zauzme Bojna njiva. Batalјon je u 11:30 otpočeo napad i uspeo da zauzme prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. Posle kratkog predaha i pripreme, sve tri čete poravnavaju se u jednu liniju, i posle kratke palјbe svi zajedno kreću u siloviti juriš.

Neprijatelј, iznenađen, nije se mogao odupreti brzom prodoru Drobnjaka koji su uletali u rovove i borbom izbliza, na nož i bajonet, zauzimali jedan po jedan. Komandant Drobnjačkog batalјona, Nikola Ružić, koji je bio sa rezervom, čim je video da se njegovi Drobnjaci bore prsa u prsa, ostavlјa komandu prvom oficiru i hita u prve borbene redove, gde je i ranjen. Pod silinom juriša, neprijatelј napušta Bojnu njivu u panici, čime je operacija uspešno bila završena, osvojena je Bojna njiva. Posle osvajanja Bojne njive i Gole kose koja se od Razvršja spušta ka Bojnoj njivi, koju su zauzeli Rovčani, nastupilo je zatišje koje je potrajalo sve do 3 sata posle podne.

Posle zatišja, general Rajner koji se ne miri sa gubitkom Bojne njive, uvodi svoje poslednje snage iz rezerve, 205 brigadu, i posle snažne topovske palјbe kreće u napad na položaje Drobnjaka i Rovčana, ali je prvi napad bio žestoko odbijen, što je umalo pokolebalo austrougarske vojnike. Videvši da bi možda to dovelo i do sloma njegovih snaga, general Rajner sa isukanim mačem, staje na čelo svoje poslednje rezerve i predvodi napad. Ali nije uspeo da zauzme Bojnu njivu. Borbe su trajale sve do mraka, ali su svi ostali na svojim položajima. Borbe oko Mojkovca su vođene još nekoliko dana, ali ne onom jačinom kao što su bile 6. i 7. januara.

Svedočenje pukovnika Rihtera

Bivši austrougraski oficir, pukovnik Rihter, koji je kasnije primljen u vojsku Kraljevine SHS,ovako je opisao Mojkovačku bitku:

„Bio sam u svojstvu austrougarskog oficira na ruskom frontu (Karpati)  i na italijanskom frontu (Soča). Sve te borbe ne mogu se uporediti sa bitkom na Mojkovcu. Hrabrost crnogorskog vojnika nema primera u istoriji ratovanja ni kod jedne druge vojske. Bilo je dana kada su pojedini položaji po nekoliko puta, jurišima, prelazili iz jednih u druge ruke. Tu ste mogli videti crnogorskog vojnika koji goloruk naleće na bajonet neprijatelja. Ta malobrojna, uz to primitivno naoružana crnogorska vojska zadržala je na mojkovačkom terenu daleko brojniju uz to moderno naoružanu austrijsku vojsku. Svaka stopa zemlje zalivena je njenom sopstvenom i njoj neprijateljskom krvlju. I svaki kvadratni metar zemlje bio je pokriven svojim i neprijateljskim leševima!“

Nenadmašive stranice u istoriji

Crnogorski ministar spoljnih poslova, dr Pero Šoć, u beogradskom listu Vreme, od 1. septembra 1940. godine, u tekstu pod naslovom „Mojkovački heroji“, napisao je sledeće:

„Proslava 25-godišnjice Bitke na Mojkovcu ima veliki nacionalni i ljudski značaj. To je proslava čojstva i junaštva kao i trijumf pravde nad nepravdom, i istine nad neistinom. Neumitni sud pravde i prave istorije razagnao je maglu koja je vještački stvarana oko slavom uvjenčane crnogorske vojske i pregnuća… kad je bilo biti il’ ne biti, kad je nastupio najcrnji čas, kad je morao zavladati mrak, kad su i Srbija i Crna Gora imale da u borbi sa nadmoćnijim neprijateljem podlegnu,  – Crna Gora je tad ubrala nove lovorike. Bitka na Mojkovcu sastavni je dio lanca slave koji se vjekovima kovao u Crnoj Gori. Ona je blistavi primjer najvećeg herojstva i samopožrtvovanja. Tom bitkom ispisane su zlatne i nenadmašive stranice u istoriji ratovanja, nacije i svijeta. To su primjeri koji su stovrili slavnu prošlost, koji žive u sadašnjici i koji osvjetljavaju daleke puteve budućnosti. Nacija se klanja viteštvu i slavi sa Mojkovca, koji su prešli u carstvo duha i istorije“.

Izvor: Hronograf, Vjesti




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .