Milica Cincar – Popović: Paradigma ljubavi

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Pixabay

Reč „paradigma“ označava nešto što je šablon, uzor; opciju koja se podrazumeva, koja je default. Evolucija jedne vrste je uvođenje nove paradigme u ponašanje ili karakteristike te vrste, kao što je to npr. fenomen 100. majmuna. Mlada majmunica iz grupe posmatranih životinja s jednog japanskog ostrva, otkrila je da je slatki krompir ukusniji ako ga u obližnjem potoku opere od zemlje i peska. Ovo otkriće obelodanila je ostalim članovima svoje porodice, koji su prihvatili novu praksu i prenosili je i na potomstvo, punih šest godina.

Nakon tog vremena, kada je i stoti majmun počeo da pere krompir koji će pojesti, najednom su i svi ostali majmuni s ostrva počeli da primenjuju ovu praksu, ali ne samo oni; isto su počeli da čine i majmuni sa još jednog japanskog ostrva, iako nisu imali primer za kojim bi se poveli! Pranje rizoma za jelo postalo je nova paradigma te vrste majmuna. Vrsta je evoulirala. Što bi rekao Kristoforo (ili Kristopo) Landino, humanista iz Medičijeve Firence: „Nije društvo stvoreno radi čoveka, već čovek radi drušva“. U navedenom slučaju nije čovek, već majmun, ali mogao bi biti i nilski konj ili vrsta virusa, svejedno; princip je isti.

Lako je čoveku da primeti promenu u posmatranom uzorku, ali kako da je primeti kod sebe kada se, menjajući se u funkciji objekta, menja i u ulozi posmatrača? Koliko medicinskih čuda treba da se dogodi, da više ne budu pojedinačna čuda, već pokazatelji paradigme? Koliko fizičkih zakona suprotstavljenih staroj fizici treba da bude otkriveno, kako više ne bi bili „neobjašnjivi“, već postali nosioci nove paradigme? Pa, ne znam da li ih je bilo stotinu, kao onih majmuna, ali sada ih se nakupilo dovoljno.

Do sada smo živeli u svetu Njutnove fizike. Paradigma tog sveta imala je četiri noseća stuba: determinizam, redukcionizam, sepatizam i materijalizam. Dakle, sve je određeno (sudbinski, genetski itd), a do suštine stvari se dolazi njenim redukovanjem i odvajanjem činilaca, pri čemu je postojanje materijalno. Meni je to izgledalo vrlo dosadno i neinteligentno, da budem iskrena, i zaista sam radosna što svim (dosadnim) pobornicima tako dosadne „mudrosti“ konačno mogu da kažem: E, šio mi ga Đuro, ili – malo sutra! Jer, nastupilo je doba nove paradigme.

Četiri nosioca kvantne paradigme su: komplementarnost, kontekstualnost, svesnost i povezanost. Nastala iz učenja Maksa Planka, Nilsa Bora, Paulija, Šredingera i još mnogih, kvantna fizika je šutnula Aristotelovu podelu u prošlost. Nauka, filozofija i umetnost su se, pokajnički kao bludni sinovi, vratili pod zajednički krov Mudrosti.

Čitav vek je protekao od nastanka Hajzenbergove relacije neodređenosti do uvođenja kvantnog pogleda na svet u medicinu, psihologiju, filozofiju ali, konačno se to desilo. Znam, nemoguće je prihvatiti postojanje novog sveta, ako ga ne vidiš jer si preko glave potopljen u stari. Ali, dokazi njegovog postojnja su svuda. Ako samo malo pročeprkate po Jutjubu, videćete da svedočanstava o nemogućim izlečenjima ima suviše da bi se posmatrala kao zasebna čuda. Čovek je naučio da misli delatno. Nema samo svetlost dvojnu prirodu, i talasa i čestice, već je imaju i naše misli. Destruktivne uništavahu i scog tvorca i njegovu okolinu, dok izgrađujuće – grade.

Ako neko misli da je ovo o čemu pišem fantazija i radije se drži starih principa, treba da se seti da je povezanost jedan od četiri noseća stuba kvantne paradigme, tj. njegov život će se povezivati s onim što mu je u svesti. Što bi naš narod rekao: s kim si, takav si. Pa neka bira sam s kim će bitii i o čemu će misliti, jer će mu tako i biti.

Neko, opet može d zameri kako je ovo samo filozofija, bez ptaktične primene. Odmah ću objasniti kako taj praktični aspekt treba da izgleda. Trenutno se gušimo u zagađenom Beogradu, je li tako? Stara paradigma nam nalaže da ćutimo kao zatvorenici u logoru, pomireni sa sudbinom (determinisanost), ili da analiziramo, tražimo krivca (redukcionizam), ili da tražimo (novac za) efikasan način prečišćavanja vazduha.

Šta god da izaberemo, ima da se trujemo dugo, dugo, jer nijedna od ovih opcija ne daje trenutno rešenje. Kad bismo, međutim, primeili pravilo nove fizike, koje kaže da je delatnost jedinstvene grupe veća od zbira pojedinačnih činilaca te grupe, pa još kad bismo to učinili sa novom svešću da smo svi povezani (da ne kažem, da smo svi u istom čabru), rešenja sa instant rezultatom bi se samo nizala.

Na ptimer, ako bi nekoliko poslanika počelo da dolazi u Skupštinu biciklom umesto kolima, ostali bi morali da se povedu za njihovim primerom, ili bi jasno pokazali kako nisu predstavnici naroda već kabadahije, a za primerom poslanika bi se iz brojnih razloga poveli i njihovi birači. Ili, ako bi korisnici gradskog prevoza prestali da plaćaju kartu u smrdljivim autobusima koji zagađuju grad, a plaćali je u onim električnim i u tramvaju, prevozniku ne bi trebalo više od nekoliko dana da shvati šta mu je činiti ako misli da nastavi da radi.

Ovo su bila samo dva primera, koliko da pokažem kako kvantna paradigma nije fantazija; ona  zahteva svest o zajedništvu, o međusobnoj povezanosti. To je svest kojoj je strana borba protiv, ali se neprestano bori za, jer čovečanstvo nove paradigme pokreće ljubav – prema Univerzumu, čovečanstvu, Tvorcu, Univerzalnom zakonu, svemu stvorenom. Zato, umesto „kvantna“, ne samo lepše već i primerenije zvuči naziv paradigma ljubavi, a vreme za novog čoveka je došlo – čoveka, od koga se neće tražiti da se bori za ljubav, već da voli.