Fotografije: Pixabay
Smatra se da je unošenje zelenila u kuću, u vreme zimskih praznika, simbol života. Postoji nekoliko teorija o tome kako je došlo do popularizacije kićenja jelke u celom svetu. U etnološkim zapisima, taj običaj se smatra paganskim, a zimzeleno drveće je podsećalo na to da će zima proći i da će ponovo nastupiti proleće. Neki tvrde da je reč o starom običaju Rimljana, koji su verovali da u jelama obitavaju duhovi iz šume. Zato su u novogodišnjoj noći darivali jelke, kako bi odobrovoljili duhove, da bi kasnije počeli i da seku mlade jelke i da ih donose kući.
Što se same simbolike tiče, često se naglašava da zimzeleno drveće simbolizuje život – i daje nadu da će zima proći, da će ponovo stići topliji, prolećni dani. Danas je kićenje jelke je opštehrišćanski običaj. Kiti se u susret Božiću, a darovi ispod nje su podsećanje na Hristovo rođenje, na najveći dar koji je ikada ljudima dat.
Ruska bajka
U ruskom narodu postoji ovakva priča: Kada se rodio Hristos, zvezda sa neba je vodila mudrace sa Istoka, pokazujući im put sve do pećine u kojoj se nalazila Bogorodica sa Hristom. Iznad pećine u kojoj je Hristos rođen, rasla su tri drveta – bor, kedar i jela. Njih je obasjala svetlost Hristovog rođenja, pa su poželeli da i oni nešto poklone. Kedar je zatresao svoje grane i pred pećinu su pale iglice prepune divnog mirisa. Bor je spustio najlepše šišarke. Sirota jela je gorko plakala, jer ona nije imala mirisnog ulja u iglicama, niti šišarke. Jeline suze je videla zvezda, pa se sažalila.
Zbog njene velike želje da daruje Hrista, nije dozvolila da ostane tužna u toj noći. Poslala je jednu malenu zvezdicu da se spusti na vrh jele. Tada je ona zasjala zvezdanom svetlošću i, duboko se klanjajući, spustila zvezdicu pred pećinu gde je u jaslama na slami ležao Hristos. Zato se i danas na vrh jelke stavlja zvezdica, kao znak i znamen ljubavi prema Hristu.
Legenda o simbolu večnog život
Ova priča nas vodi do Donarovog hrasta, stabla koje je drevno germansko pleme Hati smatralo svetim. Prema legendi, hrišćanski misionar Bonifacije, koji je kasnije proglašen svecem, posekao je u osmom veku jedno od ovih stabala kako bi paganima pokazao nadmoć hrišćanstva nad njihovom religijom. Izostanak reakcije njihovih bogova trebalo je da pokaže paganima da treba da odbace svoju religiju i prihvate hrišćanstvo. On je u tome i uspeo, pa se ovaj trenutak obično smatra ključnim za pokrštavanje Germana.
Luter i novogodišnja jelka
Veruje se da je Martin Luter, protestantski reformator, prvi ukrasio božićno drvo svećama. Jedne zimske noći, na putu od crkve do kuće, bio je oduševljen zvezdama koje je posmatrao kroz grane zimzelenog drveća. Da bi dočarao ovaj predivan prizor članovima porodice, on je postavio drvo u glavnoj prostoriji svoje kuće i ukrasio grane sitnim svećama. Tradicija ukrašavanja zimzelenog drveta tokom novogodišnjih praznika počela u Nemačkoj u 16. veku kada su pobožni hrišćani počeli da koriste zimzeleno drveće za dekoraciju svojih domova. Neki su pravili božić-ne piramide od drveta i ukrašavali ih zimzelenim grančicama.
Novogodišnji ukrasi
Prvi ukrasi na jelkama bili su ručno rađeni. U Poljskoj se jelka kitila jabukama, orasima, kolačićima, šarenim papirićima, zvezdama napravljenim od slame, mašnama i šarenim vaflima. Kao osvetljenje, korišćene su prave sveće. Nemci su počeli da kite jelku skupocenim dekoracijama u 18. veku i najzaslužniji su za širenje tog običaja u svetu. Vojnici su preneli običaj 1815. godine u Beč, a u 19. veku se raširio i preko okeana, pa stigao i do Rusije. Kada je vojska tokom francusko-pruskog rata okitila jelku u vojnoj bolnici, taj običaj je postao vrlo popularan. Od 20. veka jelke počinju da se kite i crkve ih postavljaju na javna mesta u gradovima širom sveta.
Stakleni ukrasi i plastično drvce
Predanje kaže da je jedan Nemac, duvač stakla, bio toliko siromašan da nije imao čime da okiti jelku i obraduje decu. Onda se dosetio da bi staklene kugle mogao da iskoristi kao ukrase. Od tada do danas, kreiranje lampiona postala je svojevrsna primenjena umetnost. Prva veštačka jelka, plastična, napravljena je oko 1880. godine u Nemačkoj, da se sačuvaju prirodne jelke, a prve lampice na jelki zasvetlele su 1882. Autorstvo se pripisuje Edvardu Džonsonu, pomoćniku Tomasa Edisona.
On je povezao 80 malih električnih sijalica u niz i obmotao ih oko jelke. Ipak, ovaj izum se na početku nije dopao stanovnicima Amerike. Lampice su bile preskupe, a za njihovo korišćenje vam je bio potreban generator! Nakon Džonsonovog pronalaska, Albert Sadaka je 1917. godine stvorio bezopasno električno božićno osvetljenje. On je zapravo usavršio dotadašnje svetleće ukrase obezbedivši žice i kontakt među sijalicama i time smanjio mogućnost izbijanja požara.
Srbi i novogodišnja jelka
U Srbiju je običaj kićenja jelke došao prvo u Vojvodinu. Dvadesetih godina 19. veka prve jelke u Srbiji okitile su aristokratske porodice. Sve one imale su rođake u Nemačkoj i Austriji, odakle su i „ukrali“ novi običaj. Dugo je srpsko stanovništvo imalo i dozu odbojnosti prema ukrašenim jelkama, smatrajući da će njima, na neki način, izneveriti pravoslavni badnjak, koji se takođe krišom unosio u kuće.Prava ekspanzija kićenja kod nas počinje upravo osamdesetih godina prošlog veka, kada su ukrasi i jelke počeli da se prodaju na ulicama, a ukrašavani su ne samo kuće, nego i izlozi, trgovi, javne ustanove…
Dodaj komentar