Književnost Kultura

ROMAN O PIJANSTVIMA: Štivo teško za kritiku ali ne i za publiku

MediaSfera

 

 

Igor Marojević ROMAN O PIJANSTVIMA (Laguna, Beograd 2019)

 

Piše: Lidija Jelisavčić Ćirić

Foto: Laguna, privatna arhiva

 

 

Novo štivo Igora Marojevića, Roman o pijanstvima, ne pretenduje ni na kakva etička načela ni na visoko moralisanje, već nam prikazuje situaciju ljudske svesti onakvom kakva jeste u  današnje – i ne samo današnje – vreme, i ne samo u nas. Kada je čovek opijen, lakše podnosi političku i kulturološku situaciju u zemlji, potkupljive međuljudske i ljubavne, kao i seksualne odnose, lično ekonomsko stanje i ekonomsko stanje okoline.




Takođe smo sigurni da će opijenom čoveku sećanje na majku i oca, kao i čitavo detinjstvo biti lakše, ukoliko kroz taj period nije prošao onako kako dolikuje svakom detetu. Alkoholizam može biti i posledica, za koju bi neko rekao da je traženje opravdanja, ali čitajući Marojevića i njegov roman, shvatamo da su alkoholičari uvek na ivici kontrole i na ivici života i smrti.

Roman o pijanstvima može da se čita kao razgovor alkoholičara sa samim sobom, pre svega zato što je realizovan u ispovednom tonu. Kao da glavnog junaka vidimo u nekom zatvorenom prostoru i posmatramo njegovo ponašanje, a on nas, prepun kajanja, retrospektivom vraća u deo života od povratka iz Barselone do tačke u kojoj se trenutno nalazi, a da sam ne zna koja je to precizna tačka. Ili to ne znamo mi, budući da je roman prepun novih dimenzija koje se čitaocu otvaraju sa svakim novim čitanjem do zaključka da je na ovih 222 stranice Igor Marojević obradio gotovo sve teme društva i života: psihološke, socijalne, sociološke, filozofske, kulturološke, književne, jezičke ali, kako bi se iz naslova očekivalo, i medicinske.

Igor Marojević

Na samom početku upoznajemo „bezimenog“ pisca, prevodioca, novinara i dramaturga koji se vraća u svoju otadžbinu iz Barselone, gde je poprilično živeo i stekao sasvim druge navike, i u kojoj tek počinje ekonomska kriza. „Vratio sam se u njihov grad o kome sam gunđao gadosti“, kaže. Objašnjava da je jedan od razloga poziv prijatelja i bivšeg kolege sa trudija Kize Lopičića da za platu od hiljadu evra radi u magazinu Bluboj kao zamenik glavnog i odgovornog urednika. Ponuda mu je do kraja predočena u Vračaru, u kafeu Jaser, koji zahvaljujući alkoholu, postaje poprište prvog od mnogih konflikata i sukoba u romanu. Međutim, Lopičićeva ponuda predstavlja priliku da glavni junak ne zaboravi svoj maternji jezik, što mu je važno, bar iz dva bitna razloga: zbog samog sebe i sopstvenog odnosa prema široj zajednici.

O značaju jezika za pojedinca Ludvig Vitgenštajn je u svom Logičko-filozofskom traktatu napisao, između ostalog: „Misao je smisaoni stav. Cjelokupnost stavova je jezik (…) Granice moga jezika znače granice moga svijeta (…) Da je svijet moj svijet, pokazuje se u tome što granice jezika (onog jezika koji samo ja razumijem) znače granice moga svijeta.“ A pošto je glavni junak Romana o pijanstvima odgovorno socijalno biće kome je zadatak da sačuva svoj identitet, valja sada pribeći citatu sasvim drugačijeg autora, Despota Stefana:  „Jer reč se može izgubiti, kao grad, kao zemlja, kao duša, a šta je narod izgubi li grad, zemlju, dušu? Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema.“ Bio toga svestan ili ne, glavni junak je, po mom mišljenju, patriota ako ne i ozbiljan religiozni Srbin.

Jedan od najznačajnijih razloga zbog kojih se glavni lik vraća iz Barselone je Majka, sa slabim zdravljem, koju ne može da ostavi na cedilu iako je – ili baš zato što je – većinu svog života proživeo u blizini nje i njenog licemerja. Majka je poludekadentna, u opadanju, uostalom kao i cela, sve ubogija država, koju potresa i tranzicija bez naznake da bi do njenog kraja moglo da dođe, što svakako povećava nesigurnost glavnog junaka, začetu već njegovim povratkom i šokom kulture. Kao da on alkoholisanjem i promiskuitetom zapravo radi na ojačanju samopouzdanja, u čemu makar prividno uspeva makar kad su u pitanju drugi likovi romana, svi osim Marice, jedine partnerke s kojom uspeva da oseti tragove čiste ljubavi i – Majke. A kao što svi znamo, majka je stub porodice i čitavog društva.

Igor Marojević, Sajam knjiga u Beogradu

O čemu god nam pripovedač govorio i šta god pokušavao, junak romana pokušava da spase tri duše: njenu, svoju i očevu. Lik oca je ovenčan hladnokrnim odnosom prema sinu, kojim se koristio da bi ugušio svoju bol. Glavni junak je bio neko koga je otac morao da ponižava da bi se osećao superiorno. Drugim rečima, otac je bio veoma sklon da svoja potisnuta, stara osećanja iskali na detetu koje nema moći i ni na koji način ne može da ga ugrozi, posebno zato što je ocu saučesnik majka.

U drugom poglavlju romana pripovedač i u isti mah glavni junak se seća kako je kao devetogodišnjak izazvao čuveni deseti očev šamar ne bi li mu se osvetio. Pljunuo je oca i dobio desetu šljagu. (20. str)  „Nadalje mi nije pravio probleme, uostalom, ubrzo ga je pokosio rak. Nije se, kako se kaže, predugo mučio“, kaže. Pošto posredi nije jednodimenzionalan lik, glavni junak u sopstvenom razvoju uspeva da donekle razume oca, njegove selidbe i mukotrpno studiranje na tuđem terenu i u novom, komunističkom sistemu, stvaranje porodice…

Potrebno je ovde opet se osvrnuti na dolazak i sastanak sa budućim šefom na Vračaru u kafiću Jaser, jer je u tom trenutku protagonista, iako već gotovo četrdesetogodišnjak, u stvari doživeo svoje prvo pijanstvo, a do tada je ponekad konzumirao, ili kako bi se u žargonu reklo „duvao“ marihuanu. Nakon tuče i epizoda vezanih za urgentni centar, gips, zatvoren prostor i ostalo što uz tuču sleduje, ,„budući šef“  ga je odmah otpisao i ostavio na cedilu, jer kome treba tako problematičan zamenik. Poimanje pomalo naivne, nesnađene osobe glavnog junaka, od tada počinje da se menja. U nastavku priče, on postaje ljubitelj dobre kapljice. Alkohol se u romanu poziva u pomoć kada neuroza ne može da uguši bol. Samim povratkom u Beograd, glavnom junaku su oslabile unutrašnje odbrane i alkohol mu pomaže da smanji napetost, jer je u Srbiji napetost neizdrživa. Naravno da oslabljena ličnost mora potražiti pomoć na drugoj strani.

Igor Marojević i Lidija Jelisavčić Ćirić na promociji u Gradskoj biblioteci Lajkovac

Priča teče dalje uz preplitanje glavnog junaka sa ženama, poslovima, putovanjima, tučama, krvlju, izdajama, samokažnjavanjima. Sa svim tim, dobijamo jedan potpuno novi tip boema ili, možda bolje rečeno, dendija: japi pijanca, kako je takve, sve češće likove, Igor Marojević u jednom svom intervjuu nazvao. Glavni junak ne prestaje da radi, piše, traži nove poslove, on je čak pijanac za koga se može reći da odgovorno i svesno pije, u smislu da uništava samo sebe, dok drugima gotovo uvek nalazi opravdanja. Leči se uz pomoć žena koje kasnije završavaju na njegovoj grbači, prema njima je veoma brižan, ali radi, pada, zarađuje i podiže se. Radnja teče neverovatnom brzinom i događaji se dinamično smenjuju, zato čitalac mora da bude pažljiv, može da mu se učini kao da  se ne zna ko je kome devojka, žena, ljubavnica, poslovni partner, ali će mu se u iščekivanju raspleta sve razjasniti.

Roman dobija potpuno novu dubinu upravo u trenucima dok se upoznajemo sa ženama koje besomučno loču, skidaju se sa heroina i uvode konvencionalnu sliku ženskog roda u totalnu propast; one otupljuju svaki delić sebe kako ne bi osećale bol.  Polako se gubi herojski tip žene i majke na kakve smo inače navikli. Pripovedač sve to razume koliko god može, jer nam novi svetski poredak, naravno, donosi ovo stanje u koje nas Marojević kao hipnozom uvodi – prvo i osnovno u pitanje: kuda vodi sve ovo i da li izvorna uloga žene u društvu zaista gubi svaki smisao i izumire? Posle čitanja ovog romana, svaki put kada se uhvatim za čašu zapitam se, popiti ili ne? Da ne govorimo o tome da nismo imali roman u kojem žene piju koliko i muškarci, što je nažalost sve više i društvena istina. Marojević prvi osvetljuje novi društveni fenomen u kojem žene možda i ne piju više nego što su to ranije, ali su njihova pijanstva društveno prihvatljivija. Niko tako sistematično nije pisao ni o vikend-pijanstvima i čet-pijanstvima.

Priča je čista, jasna, nimalo laka – kao što vidimo – po broju motiva, tema i likova, ali zahvaljujući saspensu, laka za čitaoce. Od jednog trenutka, na svakoj sledećoj strani postoji novi događaj koji će nas još više obeshrabriti ili ohrabriti, u zavisnosti od toga kakav odnos gradimo prema alkoholu i društvenoj realnosti, a pisac nam omogućuje obe moguće reakcije.

Samo u jednom delu štiva, pred sam kraj se glavni lik zaljubljuje, i to u mnogo mlađu devojku, pominjanu Maricu. I tu se umesto odgovora nameće dvogubo pitanje: da li je želeo da joj bude zaštitnik ili ljubavnik? Jedino sam ovde prepoznala mrvice čiste ljubavi, gotovo sve ostalo liči na krvavi boj iz kojeg ne znamo ko će izvući živu glavu. Oko našeg junaka ljudi „ginu“, dok on nekom zaslugom ipak ostaje na nogama da tera dalje i dalje.

Igor Marojević i Lidija Jelisavčić Ćirić na promociji u Gradskoj biblioteci Lajkovac

Ključni deo njegovog kajanja posle višemesečnog lečenja oličen je u njegovom ulasku, pred kraj romana, u katoličku crkvu u Barseloni, u koju se vraća poslom i ponovnom odlukom o begu sa novom ljubavnicom, koja je u vezi sa još jednim čovekom. U samostanu u tamošnjem naselju Grasija glavni junak poželi da pređe u katolicizam. Po mom mišljenju, pripovedač time prikazuje preokret svesti gde čovek ne zna šta će ni sa sobom ni sa drugima. U svakom slučaju, taj izlazak iz sopstvene kože čini onaj neopisiv trenutak koji je Marojević vešto, kroz sarkazam uspeo da nam opiše: „Kada je platila ručak, povela me je do obližnje uske ulice Svete Tekle sa drvoredom pomorandži iznad kojih su s mnogih terasa visile crveno žute katalonske zastave sa belom zvezdom u plavom trouglu. Privukao sam sebi najnižu granu da Ani uberem voćku. Pomorandža je bila napukla i trula.“ (str. 199). Inače se u bolničkim epizodama romana, tokom lečenja glavnog junaka, pomorandža, voćka koju posetioci svojim bližnjima najradije donose na poklon, prikazuje kao metafora celovitosti sveta za koju su pacijenti nužno uskraćeni.

Postoji na kraju događaj koji najviše uliva nadu ali je u isti mah možda i najdirljiviji u romanu: onaj muški čin pokušaja iskrenog kajanja glavnog uzročnika zavisnosti našeg „Anonimnog alkoholičara“. Naime, Kiza Lopičić šalje imejl potpuno i zaumno okrenut Bogu, sa predlogom za novu saradnju, koju nije lako odbiti.

„Učiniću sve da šarmiram Boga, s kojim biti dobar mora da je slično kao raspolagati sa najmanje pet hiljada pravih ortaka“, kaže glavni junak. Dakle, tražeći smirenje u alkoholu, tražeći ljubav od prijatelja, žena i majke, tražeći ispunjenje u pisanju, glavni lik se u završnoj trećini romana sve više obraća Bogu u svojoj večnoj potrazi.

Da li je, samim tim, pitanje koje Marojević postavlja zapravo: Gde se izgubila Ljubav? Odgovor ne može biti jednoznačan, tim pre što, kako je čitalac verovatno već mogao da primeti a kako je rekao Sava Damjanov: „Pijanstva su samo uslovna tema ovog vrlo dobrog romana o zanosima, životu, smrti, ljubavi… o svim onim pojmovima koji bi u ovoj knjizi mogli da zamene pojam pijanstva.“ U skladu sa iskazom Marojevićevog kolege i pristupom autora da nam omogi da sami odredimo dobar deo značenja, mislim da je pitanje „Gde se izgubila Ljubav?“ zapravo ključno pitanje ovog romana koji je konačno dobila srpska književnost na način da je nemoguće dalje ulaziti u polemiku o njoj ako se nema na umu „Roman o pijanstvima“.

 




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .