MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Pixabay
Beogradski stanovi prate najnoviji svetski trend, kad je kvadratura u pitanju. Kvalitet gradnje i opremu neću da komentarišem, ali kvadratura je „in“. Veliki stanovi su u savremenom svetu postali demode, dokaz nedostatka socijalne i ekološke svesti kao što je to, na primer, garderoba od životinjskog krzna.
Komunikacijski i životni standard rastu zajedno, ruku pod ruku. Sećate li se filmova sa Žan-Pol Belmondom i Alenom Delonom? Bazen u dvorištu i po jedan automobil za svakog punoletnog člana porodice su 70-ih godina 20. veka bili znak bogatstva, rasipništva. Kako su prihodi u drugoj polovini 20. veka rasli, tako je i srednja klasa želela više komfora. Kuće i stanovi u Americi i Evropi postajali su sve veći. U 2013. godini, površina prosečne porodične kuće u Americi iznosila je 250m2, a bazen i bar dva automobila se podrazumevaju. Prosperitet, reklo bi se na prvu loptu. Da, bio bi, da se zajedno sa kvadraturom životnog prostora nije uvećavao i broj beskućnika – a mnogi među njima su postali beskućnici zato što više nisu imali novca da otplaćuju svoju kućerinu! Ekspanzija uglavnom malograđanskog poriva za uvećanjem svog staništa, izazvala je svoju suprotnost: sve više arhitekata se pridruživalo ideji „malih kuća“, po kojoj kvadratura od 90-100m2 (u osnovi) mora biti dovoljjna da zadovolji potrebe prosečne porodice. Svoj ekstrem ideja o uštedi prostora dobila je u konceptu „malene kuće“ (tiny house), koja ne sme imati više od 37m2.
Arhitekta Lester Voker prvi je upotrebio termin „malena kuća“ (tiny house) u svojoj knjizi iz 1997. godine. U početu su te kućice bile eksperiment, kao skupa kućica za lutke, za sve koji vole spravice, naprave (gadgets). Jer, da biste u tako malom prostoru mogli da imate sve blagodeti modernog življenja (podrum i tavan tu ne postoje), kućicu morate da opremite sklopivim višenamenskim nameštajem – policama za knjige koje se pomeraju i postaju pregradni zidovi, stolovima koji se izvlače iz zida, fiokama za uglove i sl. U malenoj kući nijedan se centimetar ne sme zanemariti; poneki komadi imaju i po 4-5 funkcija, kao npr. 1) kuhinjski ormarić koji se transformiše u 2) sto za ručavanje, 3) dasku za peglanje i 4) stepenice; 4-5 u 1.
Prednost malene kuće je što za prihvatljivu sumu novca svojim stanarima može da pruži veoma komforan život. Vrlo često su to pametne kuće, u kojima kompjuter „nadgleda“ osvetljenje, utrošak energije, da li su vrata zaključana… S druge strane, ako vlasnik ne izvoljeva, mogu biti izuzetno jeftine. Pošto nemaju temelj već su prenosive, za njih nije potrebna dozvola za gradnju. Za razliku od adaptiranih kamp-prikolica, to su prave kuće, napravljene od materijala koji čuvaju unutrašnju temperaturu. Otkako je 2018. godine u Škotskoj napravljeno naselje za beskućnike od malenih kuća, ispostavilo se da ovaj koncept zaista može da reši dobar deo socijalnih problema. Cena izgradnje takvih naselja je smešno mala u poređenju sa troškovima za raznorazne centre za smeštaj beskućnika, a kvalitet života koji stanari dobijaju je takav da mogu i da se vrate normalnom funkcionisanju i ponovo postanu korisni članovi društva.
U početku su malene kuće sklapali sami vlasnici, entuzijasti s viškom slobodnog vremena. Sada, međutim, postoje firme koje se bave isključivo ponudom i montažom malenih kuća. Videla sam da jedna takva firma postoji i na našem tržištu, mada svoju robu nudi pod pogrešnim nazivom: mobilna kuća. Malene kuće jesu prenosive, ali nisu baš zgodne da se vozikaju tamo-amo kao kamp-prikolica. One mogu biti na točkovima, ili na metalnoj konstrukciji na koju se mogu dodati točkovi. Međutim, većina malenih kuća ostaje na mestu na kome je i podignuta.
Kad malo razmislim, ja bih baš rado živela u jednoj malenoj kući. Neuporedivo radije nego u nekoj viletini s beskorisnim sobama i viškom kupatila. Malena kuća je više u duhu ovog vremena, a i lakše se sprema.
Dodaj komentar