Priče Sanja Trninić

Sanja Trninić: Baka Mileva

MediaSfera

 

 

Piše: Sanja Trninić

Foto: Pixabay

 

 

Milevu su jako mladu udali za Petra. Nije joj se baš ni malo sviđao. Imao je dugačak nos, bio je mali, mršav i kako je to ona govorila, drven. Ali žena u to vreme nije mogla da bira muža, već je trebala da bude dobra i vredna žena.




U to vreme u selu se u radnjama pojavila kafa. Mileva je već probala kad je bila kod sestre u Vršcu i jedva je dočekala da može da je kupi i u svom selu.

Petru, pored svih onih “krasnih” osobina može se još dodati i da je bio tvrdica. Moralo je da se štedi na svemu. To je važilo i za kafu. Retko se pila, jedna dnevno, sasvim dovoljna. Ali Mileva je htela da popije i sa komšinicom dok je Petar bio na njivi.

Ako bi se desilo da dođe ranije sa njive, ona bi šolje sakrila u zidanu peć da Petar ne vidi da je pila. A kako bi mu napakostila za to što joj ne dozvoljava češće da pije, ona bi njemu kuvala kavu od osušenog soca, od popijenih kafa.

Bila je i ona vrag. Volela je pesmu, šalu, igru a on, drvenko, sve mu je smetalo.

Bili su jako mladi, ona je imala 18 a on 20 godina, kad su se uzeli. Dobili su sina.

Petar je morao da ode u vojsku a Mileva je sama sa sinom, radila po kući, gajila stoku i išla na njivu. Bila su to teška vremena.

Petar se vratio iz vojske i oni nastaviše da žive sami i da zidaju kuću. Mileva, da bi zaradila nešto, počela je da šije jorgane. Svi u selu su je znali kao vrednu i veoma čistu ženu.

Sin Lazar, kad je završio školu, otišao je u grad na zanat. Bio je lep, zgodan mladić. Vredno je radio i uskoro dobio dobar posao.

Predložio je roditeljima da prodaju kuću na selu i presele se u grad. Tako su i uradili. Kupili su kuću i lanac zemlje. Petar je nastavio sa zemljoradnjom a Mileva je i dalje šila jorgane.

Celog života je patila što nema ćerku. A onda, sin se oženio i dobio ćerku. Mileva je bila presrećna.

Lazar je posle par godina dobio i sina, ali unuka je bila njena mezimica.

Oboje su jako voleli baku. Petar je umro tri godine nakon rođenja unuke Sare. Baka je uvek bila tu za njih. Čuvala ih dok su Lazar i njegova žena Smilja radili. Učila je unuku da hekla, štrika i kuva.

Mileva se često sećala svoje kuće u selu i pričala je unuci o svom teškom životu.

Kao mlada volela je jednog dečka iz njenog rodnog sela, ali udadoše je za Petra. Često je unuci pričala o njemu. Sara joj je bila kao ćerka koju je toliko želela. Kad god bi rekla da će uskoro umreti, Sara joj je rekla da treba da živi, da vidi njenu decu.

Mileva je bila presrećna kad je upoznala Sarinog dečka. Bio je lep, visok, pažljiv…. sve ono što nije bio Petar.

Sara se udala i ubrzo zatrudnela. Mileva se radovala da će videti Sarinu decu ali, nažalost nije dočekala. Umrla je u osamdesetoj godini.

Sara se često sećala svoje bake. Posle prvog deteta, Sara je poželela i drugo, sećajući se bakinih reči: “ne ostavljaj se na jednom detetu.“. Ali nije ostajala trudna. Prolazile su godine, Sara je već bila blizu 40-e i shvatila je da više ne treba da se nada. I kad je već odustala od toga, ostala je trudna i rodila je još jednog sina.

I, kao i Milevi, ostaće joj žal celog života što nema ćerku.

 

Priče Sanje Trninić možete čitati na stranici Sanjino ćoše

 


Sanja Trninić

Rođena je 1977 u Pančevu. Već 18 godina radi kao knjigovođa u knjigovodstvenoj agenciji . Udata je i ima dva sina. Piše pesme i kratke priče. Obožava knjige. Godine 2008. izdala je knjigu pesama “Kontrola uma”. U pripremi je zbirka priča pod nazivom “Dnevnik moje mašte”.  Krajem 2018. počela je da piše roman. Na Facebooku imam stranicu “Sanjino ćoše” na kojoj objavljuje svoje priče.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .