MediaSfera
Piše: Ljiljna Šarac
Foto: privatna arhiva, Pixabay
Po mrklom mraku i gustoj magli, u sitne sate, vraćali smo se jedne decembarske noći ove godine, sa književne promocije.
Muž je čvrsto stiskao volan i pratio belu traku da ne bi skliznuo i skrenuo s puta, a ja sam se borila sa snom, trudeći da ostanem budna kako bih mu bar pravila društvo.
Dok je on bio skoncentrisan na vožnju, ja sam zurila u pomrčinu. S vremna na vreme bi ispred neke kuće, na pragu iznad ulaznih vrata bljesnula i zasijala sijalica – svedočanstvo o prisustvu spokojnih domaćina, koji su najverovatnije već bili otišli na počinak.
Ta dvorišta su izgledala kao male zlatne oaze. Oteta ostrvaca od kralja tame. Pitomina usled divljine.
Dok smo se približavali Beogradu i našem domu, duša mi je postajala sve ustreptalija, setnija.
Svetla u noći vratila su me u divne dane detinjstva i mladosti. U mom selu dve su kuće sada prazne. Jedna čak više i nije naša, a u drugu odlaze ujna i ujak povremeno, trudeći se da je održavaju u dobrom stanju.
Nekada sam u selu imala dve bake i jednog dedu. Kad god da dođemo, neko je uvek bio kod kuće! Kao da su se uvek nadali i radovali gostima!
Oni su širili ruke i pozdravljali nas još od sredine dvorišta, a mi smo uletali u te tople, stamene, mirisne, lekovite, pokroviteljske zagrljaje kao goluždrava pilad pod krilo koke ili pevca.
Svet mojih starih imao je svoj naročit ritam, posebna pravila i neku neponovljivu vedrinu koja snaži i leči…
Rana jutra i pozne večeri su na selu bili najdivniji. Tada bismo se okupljali oko trpeze, razgovarali, zadirkivali se, smejali, pravili planove…
Deda bi u kuću unosio tek pomuženo mleko, nana bi ga onda procedila i kuvala, ili sirila… Baka bi u letnje večeri dugo tumarala oko stoke dok je ,,ne namiri“, i na kraju donosila kofu sveže bunarske vode, a zimi bi krunila kukuruz pored uključenog televizora.
Stari su rano odlazili na spavanje.
– Ostavi svetlo napolju upaljeno – govorili bi mi. – Neka se vidi u avliji.
Za njih je ono bilo i alarm, i pas čuvar, i garant mirnog sna…
Da li i tamo gore pale svetlo? Gledaju li nas koji tumaramo i po danu i po noći i sve teže pronalazimo put. Pomisle li kad da su učinili sve da nas izbave od lutanja po mraku.
Mislim da svako od vas ima po jedno svetlo koje je svetlelo i koje i dalje treba da svetli kao svetionik i podsetnik. Sa njim je sve lakše…
Dolazi vreme da ga i mi uključujemo drugima, mlađima, koji će nas jednom spominjati i sećati nas se…
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor pet hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar