Istorija Magazin

Istorija srpske valute: dinar danas slavi 146. rođendan

MediaSfera

 

 

 

Na današnji dan, 12. decembra 1873. godine, uveden je srpski dinar kao zvanična valuta, čija je međunarodna oznaka RSD, a šifra valute 941.




Tradicija upotrebe novca na prostorima današnje Srbije veoma je duga i seže u daleku prošlost. Prvi pomen “srpskih dinara” nalazi se u arhivskim dokumentima krajem 1214. godine, u vreme Stefana Prvovencanog. Međutim, dosadašnja istraživanja upućuju na kralja Radoslava (1227–1234), koji se smatra prvim srpskim vladarem koji je kovao sopstveni novac.

Od tada, pa sve do pada Despotovine 1459. godine, dinar su kovali skoro svi srpski vladari. On je predstavljao jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti i državnosti srpske države u srednjem veku. Sav srednjovekovni novac Srbije se zbog povlačenja zlata iz opticaja kovao isključivo u srebru.

Usled gubitka samostalnosti srpske države, sve do polovine 19. veka u upotrebi je bio veliki broj različitih moneta stranih država. U razdoblju turske vladavine, na području današnje Srbije radilo je nekoliko kovnica turskog novca: Novo Brdo, Kučajna i Beograd. Naziv poslednje vrste turskog srebrnog novca para, prisutan je i danas kao naziv stotog dela dinara.

Dinar cara Dušana

Krupan korak u uspostavljanju i razradi novčanog sistema Srbije desio se 1873. godine, kada je za vreme vladavine kneza, a kasnije srpskog kralja, Milana Obrenovića (1868–1889) donet Zakon o kovanju srpske srebrne monete. Ovaj zakon je usvojen u Skupštini 29. novembra 1873. godine, po starom, odnosno 12. decembra po novom kalendaru, a knez Milan ga je potvrdio već narednog dana.

Kao zvanična valuta dinar je uveden 12. decembra 1873. godine na inicijativu tadašnjeg ministra finansija Čedomilja Mijatovića, nakon što je 1865. godine Srbija pristupila Novčanoj konvenciji koju su u Parizu potpisale i Francuska, Belgija, Italija i Švajcarska.

Šta je moglo da se kupi za jedan dinar? 

Kupovna moć tadašnjeg dinara bila je značajna s obzirom da se radilo o srebrnom novcu. Srpski dinar imao je istu vrednost kao švajcarski i tadašnji francuski franak. Vrednost prvog dinara iz 1873. godine bila je 100 para, a finoća, težina i dimenzije bile su iste kao franka u državama Latinske monetarne unije koju su osnovale Francuska, Švajcarska, Belgija i Italija.

Srpski dinar bio je najvredniji u svojoj istoriji pred kraj 19. veka, kada je 100 srpskih dinara bilo naplativo u zlatu, za šta je garantovala Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije, a za tu novčanicu moglo je da se kupi četiri para volova.

“Najbolniji” i najturbulentniji period zajedničkog korišćenja dinara i nemačke marke je doba hiperinflacije, koja je SFR Jugoslaviju “tresla” od 1. oktobra 1993. do 24. januara 1994. godine. U ovo vreme, cene su na mesečnom nivou rasle iznad 50 odsto, a četiri programa stabilizacije i tri denominacije u 1992. i 1993. godini nisu doveli do željenog cilja, već su izazvali eksploziju cena.

Dinar kao zvanična valuta

Prema zakonu o kovanju novca – 20 i 10 dinara su se kovali u zlatu, dok je 5, 2, 1 i pola dinara bilo srebrno. Na ovaj način uklonjen je monetarni haos i upotreba više od 40 vrst tuđeg metalnog novca, kao što su dukati, forinti, taliri. U vreme kada je uveden kao zvanična valuta, dinar je vredeo 100 poreskih para.

U skladu sa ovim zakonom, 1875. godine iskovan je prvi dinar u srebru s likom kneza Milana na aversu, u apoenima od 50 para, 1 i 2 dinara. Novčani sistem, po ovom zakonu, zasnivao se na načelima i odredbama Pariske novcane konvencije iz 1865. godine, na osnovu koje je stvorena Latinska monetarna unija. Iako Srbija formalno nije pristupila Konvenciji, prvi dinar je, shodno njenim odredbama, imao isti sadržaj srebra, težinu i dimenzije kao i franak, odgovarajući srebrni novac Francuske i ostalih zemalja članica Konvencije.

Značaj pomenutog zakona jeste u tome što se njime, prvi put nakon srednjovekovnog perioda, uvodi samostalnost novčanog sistema u zemlji, iako je Srbija još uvek bila u formalno vazalnom odnosu prema otomanskoj vlasti, podsećaju iz Narodne banke Srbije.

Prva novcaniča izdata u Srbiji vezuje se za početak rada Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije, koji je 2. jula 1884. bio obeležen izdavanjem novčanice od 100 dinara, plative u zlatu, izrađene po klišeu za rezervnu novčanicu od 100 franaka Narodne banke Belgije.

Serija novčanica koja je prethodila pomenutom izdanju, štampana 1876. uz saglasnost Glavne državne blagajne Kneževine Srbije, bila je namenjena finansiranju srpsko-turskog rata, ali nikada nije puštena u opticaj.

Međutim, tek je sa izdavanjem novcanice od 10 dinara 1885. godine, plative u srebru, građanstvo steklo poverenje u papirni novac, čije korišćenje od tada, postepenim uvođenjem u opticaj novih novčanica različitih nominalnih vrednosti, postaje praksa.

Dinar je bila valuta u Kraljevini Jugoslaviji, socijalističkoj Jugoslaviji i Saveznoj Republici Jugoslaviji, a Srbija ga je zamenila srpskim dinarom, dok Crna Gora evrom.

Naziv valute

Osnovna jedinica novog srpskog novčanog sistema trebalo je, prema zakonu, da se zove “srbljak”, ali je u toku skupštinske rasprave o tom zakonu predloženo i mnogo drugih naziva, kao što su “stoparac”, “stopar”, “pet-grošić”, “franak”. Iako, prihvaćeno je već ranije poznato ime – dinar.

Ovaj naziv postojao je još u srednjovekovnoj Srbiji, od vremena kralja Uroša Prvog u 13. veku, kada je dinar po izgledu bio imitacija mletačkog groša.

Istorija dinara

Iako je postao srpska valuta u 19. veku, naziv dinar, za novac uopšte, ali i za određenu novčanu jedinicu, kao što je to kod nas slučaj, potiče još iz starog Rima. Naime, Rimljani su još u 3. veku pre nove ere kovali srebrni novac koji su zvali “denarius”. Ovaj novac se proširio po celom Sredozemlju, a u istočnom delu carstva – od “denarius” nastao je naziv “denarion”, što se u novogrčkom izgovaralo kao “dinarion“.

Izvor: Večernje novosti, Edukacija.rs




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .