Komentar

Dno dna: Odlazi nam još jedna godina „životarenja“

MediaSfera

 

 

Piše: Miljan Paunović

Foto: Aleksandar Jočić

 

 

Uskoro nam odlazi i ova godina još jedna u nizu u kojoj smo očekivali da ćemo živeti bolje. Preživeli smo je svakako, naravno „brže i jače“. Od svih utisaka tokom 2019, najveći mi je onaj da smo bombardovani informacijama iz minuta u minut o radu naših političara, da prosto čovek ne može sve to da preradi, a da smo pored svih tih divnih vesti i bajki i dalje na dnu.




Ozbiljno, što sam stariji sve mi je teže da shvatim šta se to nama događa. S jedne strane ljudi žive jako teško, ćute i trpe, jer su ih tako naučili. S druge strane, neki ljudi trpaju na svoje bankovne račune ko zna koliko, to ni oni ne znaju, i gaze sve pred i pod sobom ne bi li imali još! I njih su tako naučili. U svemu tome ljudskost se pojavi kao neki tračak nade, kod onih ljudi koji znaju šta znači biti čovek u pravom smislu te reči.

Svako od nas ko malo razmisli shvatiće da živimo u svetu laži i prevara. Samo da te što bolje „zavrnem“ i nema greške. Stalno se pitam zašto smo postali takvi? U moru informacija neki odgovori ne postoje. Jer da bismo dobili odgovor prvo na ovaj način koji sam pomenuo treba da prestanu da se ponašaju oni koji nam stalno nude neka rešenja, dobra za njih pre svega.  Gorčina u mom pisanju ovog teksta je izazvana sve većom količinom promocije nemorala, nečasti i prljavih igara. Naravno vidim ja u mom mikrosvetu i ono dobro i trudim se da se što više smejem i raduje, ali kada izađem u makrosvet počinje prava drama. Ko je režira?

Mi je sigurno ne režiramo, a i nepišemo, jer naša moć je sputana našim ćutanjem, i činjenem onog što će nas samo ostaviti mirnima u komforu naše fotelje. Zašto bismo uopšte ustajali iz nje, ako se mi kao pojedinci osećamo dobro? U tom odgovoru leži zec.

Naime, da bismo ustali potebno nam je da vidimo svetlost, neku dobru energiju, čistu, pritom jaku i poletnu. Tokom ove godine dešavalo se da je vidimo, ali smo pored nje viđali i neke ljude koje gledamo poslednjih 10, 20, pa i 30 godina. Hm, čemu onda da se nadamo? Znate kako, ako su nam oni doneli ovo što trenutno imamo, šta novo (ponovo) mogu da nam donesu? Šta oni (opet) mogu da urade da bi nam za 15 godina bilo bolje? Biću krajnji pesemista, te na osnovu iskustva reći ništa. Šta i ko je rešenje?

Moja generacija to rešenje i tog nekog mesiju očigledno videti neće. Naime, kada sam 2002. godine upisivao fakultet, moja koleginica tada, sada venčana kuma, rekla mi je godinu, dve nakon ubistva premijera Zorana Đinđića da će za par godina sve biti u redu, da ćemo ući u EU, da ne budem pesimističan. Ali ja tada nisam bio pesimističan, već realan kao i sada. Nekako sam znao da nam je taj san srušen (iako će mnogi reći i da ne treba da ulazimo u EU jer se i ona raspada) i da nam sledi ovo što se dešava danas. Dešava nam se dno, na tom dnu su foliranti, prevaranti, lažni doktori, studenti diplomci, kupci privatnih fakulteta, špijuni… Na tom dnu smo i mi, koji smo verovali da će ove 2019. godine biti mnogo bolje. Ne bih imao ništa protiv da smo danas u EU, lako bismo iz nje izašli, ali ući nećemo nikako i nikada. To je samo još jedna epizoda naše serije.

Mi ćemo na tom dnu i u 2020. godini pričati kako može ovo, ono, kako bismo mi to bolje, kako tamo negde neko živi, kako treba bežati odavde, kako je svet u haosu – a nama je super, kako nema boljeg. Bojkotovaćemo stvarnost jer je to očigledno rešenje – tako su nam rekli. Da, u tom moru informacija mi ćemo da ignorišemo našu stvarnost sve dok nam se dno na kome smo ne otvori, i pređemo na sledeće dno. Navikli smo da životarimo, te će nas ova godina u tom stanju napustiti, a sledeća će nam raširiti svoje ruke – jer životarenja nikada dosta. Ili nam ga je dosta?




Kategorije