Milica Cincar-Popović: Devojčica koju su trampili za kravu

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popović

Ko uči a ne misli, izgubljen je. Ko misli a ne uči, u velikoj je opasnosti.

Konfučije mi nije najomiljeniji mislilac, ali istinitost ovog njegovog zapažanja manifestuje se svakodnevno. Ko, međutim, razmišlja o onome što uči i uči ono o čemu razmišlja, postaje junak bajke, ili legende.

Zemlja u kojoj se Tererai rodila 1965. godine zvala se Rodezija. Sada je to Zimbabve. Njeno rano detinjstvo obeležila je borba za oslobođenje od kolonijalne vlasti. Novoj, nezavisnoj državi bili su potrebni moderni, obrazovani umovi. Male seoske škole su nicale. Elementarno obrazovanje je postalo dostupno svuda, ali ne i za sve; ne za Tererai, jer ona je bila devojčica. U klupama su sedeli dečaci. Devojčice su do svoje četrnaeste godine učile kućne i seoske poslove od svojih majki, baka i prabaka. Kad napune četrnaest godina, udavane su u  zamenu za kravu.

Tererai je sa čežnjom gledala slike u udžbenicima svog brata. Žudela je da sazna šta o njima govore reči koje su uz njih stajale, ali ona nije umela da ih pročita. Njenog brata te slike uopšte nisu zanimale, kao ni škola uostalom. On je učio napamet sve što je morao, jer su batine bile najpopularnija pedagoška metoda, ali misli su mu bile daleko i od klupe i od knjiga, u igri sa drugovima, kojoj bi se pridružio čim se časovi završe. I, tako su Tererai i njen brat napravili dogovor – on je nju naučio da čita i piše, a ona je njemu pisala domaće zadatke. Na njegovu žalost a njenu sreću, njihova prevara nije bila dugog veka. Učitelj je vrlo brzo shvatio da dečakovi domaći i školski zadaci nisu delo iste ruke. Kad je saznao ko je pravi autor domaćih radova, nagovorio je Tereraine roditelje da joj dozvole da pohađa časove. Bila je najstarija u razredu, ali uspela je da nadoknadi svo gradivo i završi osnovnu školu do svoje četrnaeste godine. To je već bilo i previše znanja za jednu devojčicu, srednja škola nije dolazila u obzir. Došlo je vreme da se uda i roditeljima zaradi kravu.

Tererai je imala 18 godina i četvoro dece kada su aktivistkinje humanitarne organizacijr Hajfer internacional došle u njeno selo. Među njima je bila i direktorka cele otganizacije, Džo Lak. Tererai je posmatrala sa divljenjem te odlučne, samosvesne Amerikanke koje svoje sagovornike gledaju pravo u oči, za razliku od seoskih žena koje ćuteći gledaju u prašinu pred svojim nogama, dok primaju naređenja od muževa i očeva. Aktivistkinje su se odmah zainteresovale za jedinu pismenu ženu u selu. Na jednom ženskom poselu, Džo Lak je sela pored Tererai i upitala ju je:

– Šta bi želela da ostvariš? O Čemu sanjaš?

O čemu sanjam? pomislila je Tererai. Kad da sanjam pored četvoro dece, posla u polju i muževljevih batina? Ali, nije joj bilo potrebno više od sekunde da se ipak doseti odgovora:

– Sanjam da dođem u Ameriku – rekla je, jer su Džo i ostale žene kojima se divila bile iz te zemlje. – Da završim fakultet, da steknem magistraturu i da doktoriram. Je li to moguće?

Džo ju je odmerila od glave do pete. – Tin’gona – rekla je. Moguće je.

Uz pomoć Džo Lak, Tererai je tokom narednih sedam godina završila srednju školu, naučila engleski i otišla u Oklahomu s mužem i petoro dece. Bile su joj potrebne tri godine da postane diplomirani inženjer agrikulture i još dve da magistrira na patologiji biljaka. Na svim predavanjima je bila najstariji student, ponekad čak starija i od profesora. Njen muž je zbog nasilništva deportovan natrag u Zimbabve, pa je Tererai morala sama da izdržava petoro dece, ali to nije usporilo njene studije.

Pre nego što je otputovala, Tererai je zapisala svoje ciljeve na papir koji je spakovala u konzervu, koju je potom zakopala u svom selu. Običaj je, u Zimbabveu, da se pupčana vrpca novorođene bebe umota u komad majčine haljine i zakopa u tlo rodnog mesta, kako bi taj tek rođeni čovek uvek, ma gde otišao, pronašao put natrag do svog doma. Tererai je želela da znanje koje stekne donese svom selu i svojoj domovini. Zato se posle svake stečene diplome vraćala, iskopavala konzervu, obeležavala cilj koji je postigla i vraćala konzervu natrag u zemlju. Nakon što je krajem 2009. godine doktorirala tezom o prevenciji HIV-a među afričkim ženama, vratila se u Zimbabve sa svojim drugim mužem, Markom Trentom, stručnjakom za bolesti biljaka, da bi zajedno doprinosili izgradnji njene domovine. U Ameriku se vraćala samo kada je trebalo da održi neko predavanje, ili da gostuje u nekoj emisiji, kao što je, na primer, bio šou Opre Vinfri.

Uverena kako je pozvana da govori o svom životnom putu, Tererai se iznenadila kada joj je Opra postavila uupravo ono isto pitanje koje joj je dvadeset godina ranije uputila Džo Lak, i sa kojim je počelo ostvarenje njene životne misije:

– O čemu sada sanjaš?

– O školi – odgovorila je Tererai kao iz topa. – Sanjam da po selima Zimbabveo otvaram besplatne, državne škole u kojima će i dečaci i devojčice, ma kako njihove porodice bile siromašne i neobrazovane, moći da se iškoluju tako da budu spremni za upis na fakultet.

Tererai je mislila da će se onesvestiti od šoka, a na snimku koji se može naći na „Jutjubu“ to se i vidi, kad je Opra izjavila:

– Onda ja prilažem milion i po dolara. Gradimo školu!

Zahvaljujući Tererai Trent, prvi siromašni studenti već su počeli da se upisuju na odeljak Univerziteta Harvard u Harareu. O svom životu i putu, Tererai je napisala dve knjige koje se mogu kupiti na „Amazonu“, a prihod je namenjen školama koje je osnovala. Skulptura u prirodnoj veličini Tererai Trent, nekadašnje devojčice koju su trampili za kravu, postavljena je 26. avgusta ove godine ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku.