MediaSfera
Piše: Ljiljna Šarac
Kiša pada, rosi, pljušti, rominja…
Volim sitnu kišu u proleće i leto koja osvežava vazduh, pa on nakon nje miriše kao hladna tek isečena lubenica…
Ona pokupi prašinu, umije pločnike, lišće i travu.
Posle nje nebo je prozračnoplavo, a vazduh staklast i svetlucav.
Pamtim kako sam u selu, na raspustima volela da hodam bosa. Radovali su me iznenadni pljuskovi koji su stvarali barice na zemljanom putu poviše nanine kuće. Tada bih šljapkala po njima dok bi mi se blato provlačilo između prstiju, ili bih ga razmazivala sve to ispod kolena praveći čizmice…
Lepo je sedeti na obali mora (kada se oprostite sa detinjstvom) dok kiša dobuje po tendi terase kafića gde ste sklonili. Letnji pljuskovi naglo prestaju kao što su i započeli. Voda na vrelom asfaltu isparava, a temperatura padne za stepen-dva… Najhrabriji uživaju u talasima i kupanju po kiši…
U jesen kapljice kiše padaju po suvom lišću i sve uokolo šuška, zvecka, zvoni… Kaleidoskop boja vas uvlači u svoj svet i vi upijate lepotu svim čulima.
No, kako jesen odmiče, a tmurni oblaci postaju svakodnevica, kišica prerasta u svakodnevne ,,padavine“ kojima se više niko ne raduje.
Pljuskovi umeju da dosađuju danima.
Tada vas često poprskaju nemarni vozači dok hodate trotoarom, a vetar raspršuje kapi na sve strane tako da ste mokri čim izađete iz kuće.
Po takvim danima otkrivate da vam cipele propuštaju, da čizme nisu vodootporne, da vam se kosa kovrdža i izvitoperi kako provirite napolje…
Kabanice, koje su još imale neke šanse u borbi sa lošim vremnom, više niko ne nosi. Nisu ,,in“.
Godine su bile potrebe da gumene čizme na mala vrata uđu u upotrebu, ali i to samo u slučaju najveće nužde.
Kao poslednja odbrana ostao je mali, siroti kišobran.
Dok je lepo vreme na njega i o njemu niko ne misli.
Kada se ,,nebo prolomi“, kako je govorila moja baka, počnemo da ga tražimo po ćoškovima stanova i kuća. U takvim prilikama oni maleni, sa karnerima i tufnama, lepi ,,na oko“ i za fortografisanje ništa ne pomažu. Njih hiroviti vetar za tili čas nekoliko puta prevrne, okrene, pokrivi im žičice, a često nam ga i iščupa iz ruka.
Oni sa dugom drvenom drškom su nepraktični, nosite ih kao veću pušku svuda po gradu, ali su šanse veće da vas zaklone.
No, i njima se žice rasklimanu, platno se odšije, pa ih valja često menjati.
Iz godine u godinu kupujem po preporuci prodavaca najbolji, najskuplji kišobran sa duplim žicama… i ništa. Raskupusa se za sezonu ili dve.
Kako se sve u 21. veku pravi da bi se što pre pokvarilo i zamenilo, možda to baš tako i treba da bude…
Ne volim da kisnem, pa sam vrlo uporna u nastojanju da nađem baš onakav kakav meni treba…
Do tada slušam Rijaninu pesmu ,,Umbrella’‘ da me oraspoloži!
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor pet hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar