Komentar

Političke redakcije: Hajde, pitaj ako smeš?

MediaSfera

 

Piše: Miljan Paunović

Foto: Screenshot/N1

 

Kada sam bio klinac emitovala se emisija „Da te pitam?“. Veoma jednostavan koncept, pitanje i odgovor. Ni jedno pitanje nije ostalo bez odgovora jer je logično da kada vam neko postavi pitanje, vi date neki odgovor, pa makar on bio i „ne znam“. Uopšte nije strašno reći „ne znam“. Mislim da je strašnije kada odgovorite drsko, kada onog koji pita vređate, kada na očigled svih izbegavate odgovor koji znate, da ne kažem pravite se blesavi i prelazite na drugu temu.




Kao neko ko je u novinarstvu duže od 15 godina, ovih dana, meseci, moja zatečenost  kulminira dodvoravanjem pojedinih novinara, onih prorežimskih i tabloidnih, prvom čoveku države predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovom timu. Da se razumemo, potpuno je moja privatna stvar da li ja predsednika Vučića volim ili ne, ali kao novinar, kakve god da su moje emocije prema njemu, profesija zahteva da budem objektivan i da pitam ono što me zanima, i da na to dobijem neki smislen odgovor. To je pokušao da uradi kolega sa televizije N1 Miodrag Sovilj, i na kraju su ga napali da je svojim pitanjima o aferi „Krušik“ (opširnije pročitajte ovde), pogoršao zdravstveno stanje predsednika Republike Srbije, te da je on baš zbog pitanja (napada na njega) zavšio na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu zbog kardiovaskularnih problema (detaljnije pročitajte ovde).

Mladi novinari treba da znaju da političari nisu njihovi prijatelji u poslu. Van posla neka rade sa njima šta hoće. Predsednik Vučić jasno deli novinare na prijatelje i one koji to njemu nisu, on čak kaže „dragi prijatelji“ obraćajući se novinarima. Samim tim veoma vešto im daje na značaju što nisu „protiv njega“, već ga podržavaju u svim pitanjima koje po običaju sam sebi postavi i da odgovor na njih. Problem nastaje kada neko iz te grupe novinara skupi hrabrost i postavi smisleno pitanje, koje nije unapred pripremljeno i dato na uvid.

Došlo je vreme da ne smemo da postavimo smisleno pitanje. Smemo jedino ako pre toga dobro razmislimo kakve efekte može da proizvede  kod upitanog. Ne razumem zbog čega smislena pitanja nailaze na otpor kod političara iz vrha vlasti ukoliko je, kako kažu, sve čisto i regularno? Drugo bi bilo da su izmišljena, da ne postoje činjenice, pa i onaj mali broj uplašenih ljudi koji pristane da govori šta se dešava u realnosti. Novinari koji se ovim poslom bave profesionalno su postali ugrožena vrsta, jer ih napadaju kolege, što je ranije bilo nezamislivo.

Milan Ćulibrk glavni urednik nedeljnika NIN rekao je u emisiji „Utisak nedelje“ da novinari treba da budu solidarni, da podržavaju jedni druge, da ukoliko njihov kolega ne dobije odgovor na pitanje, a vidi da sagovornik izbegava da odgovori – prelazi na drugu temu ili u kontra napad, da mu on postavi isto pitanje. Tu se potpuno slažem sa Ćulibrkom. Novinari treba da budu solidarni i da rade u korist građana.

Oni koji sebe danas nazivaju novinarima i rade po direktivi verovatno nisu svesni svoje uloge. Glavno opravdanje je: „mora da se radi i živi od nečega“. Dobro, slažem se, od nečega mora da se živi, ali ima toliko puno drugih poslova… Hajmo da pogledamo ovako. Zamislite da vi svojim radom, pisanom rečju, utičete na to da se nekome zbog vašeg teksta ili podobnog pitanja promeni život u negativnom smislu? Da li ste spremni da sve uradite za novac? Pritom taj novac nije ni prosečna plata o kojoj priča predsednik Srbije, znamo koliko su novinari plaćeni. Novinarstvo je ozbiljan posao, ne može mu se prilaziti tek tako i ono se ne uči u kancelarijama bilo koje političke stranke. Već se uči na fakultetu i u redakcijama koje imaju ozbiljan pristup ovom poslu, a njih je danas u Srbiji veoma očigledno malo. Današnji novinari koji rade za režim nisu ni svesni u čemu učestvuju, jer su najverovatnije podložni raznim vrstama manipulacije. Zbog toga gledaju u pod i okreću glavu kada neko poput Sovilja postavi pitanje, pravo novinarsko pitanje. Zbog toga, moj dobronameran savet vam je pre nego što odlučite da budete novinar razmislite dvaput. Dobro razmislite šta sve može da uradi vaše ćutanje i klimanje glavom ljudima koji sami sebi postavljaju pitanja i daju odgovore. Pritom se naljute i vređaju kada im postavite racionalno pitanje, pokažete dokumente, istražite pre nego što pitate…

Teško je da će doći do solidarnosti među novinarima, jer ta solidarnost nestaje i kod ljudi. Iz dana u dan ima je sve manje. Otac mi je uvek govorio: „Šta god da radiš u životu, gledaj da posle toga možeš mirno da zaspiš…“. Nadam se da i vi kolege koji okrećete glavu i gledate u pod mirno spavate ili vam je to potpuno nevažno.




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije