MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Aleksandar Jočić
Iako smo put Beočina i dvorca Špicer kenuli pripremljeni da je jedan od najlepših dvoraca Vojvodine danas u ruševinama nismo mogli da pretpostavimo razmere njegovo propadanja. Tragično prepušten vremenu pre desetak godina, opustošen i pokraden od nekadašnjeg sjaja i dalje stoji u podnožju Fruške gore čakajući ili nove vlasnike koji će mu vratiti stari sjaj ili se konačno urušti.
Dvorac Špicerovih retko ko od turista posećuje, o organizovanim turističkim turama nema ni reči. Zbog neophodne dozvole od strane opštine, usled opasnosti od rušenja, u njegove prostorije danas zalutaju fotografi, pevači, glumci i redatelji, kojima je ovo zdanje savršena lokacija za snimanje visokobudžetnih reklamnih spotova i reklama. Doduše, retko ko od njih se seti da počisti za sobom, u to ćemo se uveriti nešto kasnije.
Kuća duhova
Na ulazu u Beočin pitamo za beočinski dvorac. Ljubazni stariji Beočinac nam objašnjava da skrenemo u Fruškogorsku ulicu, koja vodi ka Fruškoj Gori i manastiru Beočin.
– Ne možete da pogrešite. Ugledaćete ruševine sa svoje desne strane, odmah pored puta. “Kuća duhova”, to je danas Špicerov dvorac. Možete da uđete, ali na svoju odgovornost. Pazite, kaže.
Zahvaljujemo se i krećemo u avanturu. I zaista posle par minuta vožnje pred nama se ukazuje ogromna ruševina zarasla u šiblje i korov. Očekujem raskošno zdanje, kakvo pamtim iz filma “Dečak i violina”, nespremna sam za prizor koji ću ugledati. Siva oronula vila, opasana žicom i trnjem, pre podseća na kulise za snimanje nekog horor filma nego na dom jednog od osnivača beočinske cementare. Vidljivi su ostaci kamene ograde koja ga opasuje, baš kao i što doliči dvorcu.
Na žičanoj ogradi čitamo natpis: “Strogo se zabranjuje pristup i neovlašćeni ulazak u objekat starog dvorca zbog mogućnosti urušavanja i povređivanja lica”. Ignorišemo ga i hrabro ulazimo u jedan drugi svet. Iako ruiniran dvorac još uvek ima šta da pokaže slučajnom prolazniku.
Istorija dvorca Špicer
O moći i bogatstvu ove porodice, nemačko-jevrejskog porekla, nekada se pričalo i van granica Kraljevine Jugoslavije. Dok se probijamo kroz granje ponavljam: “kuća duhova, ukleti dvorac, napuštena ruina… Ovo je slika nepodnošljive lakoće propadanja društvene svojine.” Na dvorcu ne postoje ni vrata ni prozori, a i krov polako počinje da popušta. Doduše, Ministarstvo kulture izdvojilo je prošle godine 7 miliona dinara da sanira krov, ali i on danas propada. Novi krov pada na stari šut koji niko odavde nije sklonio. Detalji koji su pukom srećom preživeli, svedoče kakva je građevinska lepotica prepuštena zaboravu.
Zdanje je u periodu između 1890-1892. podigao Eduard Ede Špicer. Projekat u stilu eklektičke arhitekture, po mišljenju mnogih među najlepšim u Evropi, uradio je arhitekta Imre Šteindal u to vreme već poznat po zgradi parlamenta Mađarske u Budimpešti. Eklektički stil karakterističan je za kraj 19. i početak 20 veka i predstavlja mešavinu više arhitektonskih pravaca – u slučaju dvorca porodice Špicer to su gotika i romanika, barok i renesansa. Ede Špicer posedovao je veliki udeo u akcijama Beočinske fabrike cementa, pa je izgradnju novog porodičnog doma, shvato ne samo kao demonstraciju moći velikoposednika, već i najbolju reklamu za cement koji se proizvodio u njegovoj fabrici, koji je kombinovan sa šljunkom i kamenom vađenim iz Dunava. Ne smem da pomislim šta bi bilo sa njegovim dvorcem da je zidan od nekog lošijeg materijala.
Gvozdeni i betonski zmajevi na fasadi dvorca pričaju priču o vremenu kada su ovde živeli Ede i Klara Špicer sa sinom Jonasom i ćerkom Johanom. U vlasništu porodice Špicer ostaće sve do Drugog svetskog rata, kada su Špicerovi napustili Beočin i, kako se pretpostavlja, odselili u Nemačku, gde i danas žive njihovi potomci, a u njihov dom uselili nacisti koji su ga koristili kao komandni štab. Zanimljivo je da se niko od Špicerovih potomaka nije oglasio i tražio povraćaj vile u postupku restitucije.
Špicer bašta
Špicerov dvorac, kako meštani nazivaju ovo impozantno zdanje, bio je okružen parkom, poznatijim kao Špicer bašta, zasađenim još u vreme njegove izgradnje. Umesto parka danas je okružen neurednom mešavinom žbunja i drveća. U parku su tereni za fudbal i košarku, a ispred je improvizovana imitacija bunara, podignuta za potrebe snimanja Kusturičinog filma „Crna mačka beli mačor”, koji odudara od ambijenta dvorca i pojačava utisak “kuće duhova”. Samo ostaci omanjeg paviljona obraslog u šiblje podsećaju na stare dane sjaja i slave, kada se ovim vrtom mogao čuti smeh, a paunovi i srne slobodno šetali.
Tuga se uvlači u moje srce. Razmišljam kako su neki pametni narodi od sličnih zdanja napravili odličan izvor prihoda i šta bi malenoj i siromašnoj opštini kao što je Beočin značio novac koji bi mogao da se zaradi od turista. Ipak, saznanje da ponekad, u nekom od kadrova brojnih filmova snimlјenih u njemu (“Dečak i violina”, „Čuvari zamka”, „Rani radovi”, „Doručak s đavolom”, „Crna mačka, beli mačor”...), nove generacije mogu da vide kako je nekada izgledao, a stariji, koji pamte ovaj objekat u punom sjaju, podsete i uzdahnu sa setom. Stariji Beočinci pričaju da je, krajem sedamdesetih godina 20. veka, Špicerovim dvorcem bio fasciniran i Klint Istvud koji je tu snimao neke scene za svoj film “Ratnici”.
Pre i posle filma
Ulazimo u dvorac na jedan od nekoliko ulaza. Osušeno lišće platana iz dvorišta pokrilo je stepenište glavnog ulaza sakrivajući nabacani šut i razno đubre. Pred nama se ukazuje najvredniji deo unutrašnjosti dvorca – centralni hol sa kitnjastim balkonom i visokim zidom sa brojnim prozorskim oknima različitih oblika. Primećujemo da je dekorisana u stilu secesije, sa mnogo žolnai keramike. Zidovi, sa stilizovanim bilјnim ornamentima, obloženi su drvenom lamperijom, a ograda galerije izrađena u kamenoj plastici. Šare na podnim pločicama su izbledele, ali se nazire bogat kolorit.
Prisećam se filma “Dečak i violina”, koji je 1975. sniman u Špicerovom dvorcu koji je tada još uvek bio u punom sjaju, i uz pomoć mašte rekonstruišem unutrašnjost. U dnu centralnog zida nekada se protezao od prizemlja visoko do prvog sprata raskošni kamin, izrađen od zelene žolnai keramike. Od zelenog kamina sa velikim otvorom ostala je vidljiva samo dekoracija oslikana na zidu. Nekada je ovaj prostor osvetljavao i jedan raskošan luster, koga odavno nema.
Hoće li lice da nam se promeni
Fotografišemo i penjemo se na galeriju glavnim stepeništem. Zastajemo ispred velikog prozora ukrašenog vitražima, izrađenih od raznobojnog stakala koje je sačuvalo svoje žive boje. Imaju floralnu tematiku i uprkos što su prilično oštećeni, fascinantna je igra svetlosti koju prave sunčevi zraci koji se probijaju kroz šareno staklo i bacaju svetlost na oronule, oguljene zidove.
Koračam po prašnjavim stepenicama, preskačem šut i malter, kao kroz pukotine vremena, obrise sećanja idem iz sobe u sobu… Na zidovima su vidljivi urezani grafiti, među kojima i srp i čekić sa zvezdom petokrakom. Prostrane sobe preplavljene su smećem. U dnu hodnika nalazi se očuvano kupatilo, zajedno sa kadom. Izlazimo na prostranu terasu i zadivljeno posmatramo očuvane arhitektonske ukrase u vidu ljudskih figura i zmajeva.
Na izlazu srećemo troje malih Roma, koji bojažljivo stoje na ulazu. Pitam ih da li smemo da ih slikamo, a moje pitanje kao da ih je oslobodilo straha. Potvrdno odgovaraju i sada oni mene zbunju pitanjem:
-Smemo li da uđemo? Živimo tu u blizini. Nama su rekli ne smemo da ulazimo, da krov može da se sruši i da lice može da nam se promeni ako uđemo, pričaju bojažljivo.
Prisećam se table sa natpisom upozorenja i njihov strah mi postaje jasan.
Početak propadanja
Nakon oslobođenja, objekat je nacionalizovan, tako je nekadašnja porodična vila dobila novu namenu. Bila je gradska biblioteka, dom kulture i sedište rukometnog kluba. Iz prostorija dvorca oglasio se i prvi radio u Beočinu. Kuća Špicerovih bila je i škola koju su pohađali učenici viših razreda. U jednom trenutku u dvorcu su pred matičarem sklapani brakovi. Naposletku bio je ekskluzivni restoran sa prenoćištem.
Kada je privatizovano preduzeće Podunavlje, u čijem sklopu je funkcionisao, počinje naglo, tužno i sramotno pustošenje zamka.
Čiji je sada Špicerov dvorac
Vlada Republike Srbije 1997. godine proglašava Stari dvorac za spomenik kulture. Zadatak brige o nepokretnim kulturnim dobrima u Srbiji poveren je Zavodima za zaštitu spomenika kulture. Obnova je više puta najavljivana, prošle godine je umesto opštine Beočin postao vlasništvo Agencije za imovinu Srbije i možda će ponovo zablistati kao njegova Špicer bašta.
Beočin je jedna od tačaka Novog Sada kao evropske prestonice kulture 2021. godine. Ostaje da vidimo da li ćemo se kao domaćini stideti ovog zdanja.
Dodaj komentar