MediaSfera
Piše: Biljana Maksimović
Za prva dva meseca nove školske godine evidentirano je 280 slučajeva vršnjačkog nasila u školama diljem Srbije. Svojim celokupnim napredovanjem na način naprednjački stigli smo dalje od mesta odakle smo krenuli pre osam godina: opet smo u svemu dobrom među poslednjima u Evropi, u lošem superiorni.
Resorni ministar Šarčević u tome vidi samo ažurnost administracije. Tvrdi, ranije je naslja bilo mnogo više. Nezabeleženog, kaže. Ostala je zabeležena ta nepodnošljiva lakoća relativizovanja. Isti ministar, koji dan kasnije odbacuje tvrdnje da je Visoka škola plaćala nastupe starleti i rijaliti klovnova. Denucira za moralno posrtanje Studentski parlament. Upravo u tom žongliranju nastaju raspukline koje gutaju odgovornost. Sve i da je tačno, čemu ih uče profesori i škola, kada hrle da vide kič predstave?
Aktuelna vlast centrifugirala je svoje biografije, mnogi su na to pristali i sada živimo i sa kobnim posledicama, u duboko podeljenom društvu i sistemu vrednosti, što pokazuje i činjenica da društvo veoma burno reaguje kada govorimo o notornim činjenicama, osnovnim vrednostima i dokazivim stvarima. Nijedan odgovor na izazov, nijedan odgovor na prošlost, nijedna sigurnost i izvesnost u znanju. Srljanje u kolebanju, laviranju i neznanju.
Vršačko nasilje, kao i druge vrste nasilja, bilo ono verbalno ili fizičko, u biti je odgovor na neki oblik frustracije i ono je postalo sveprisutna pojava na koje ovaj sistem nema delotvornu reakciju. Mi tako imamo ponašanje koje je preraslo u pravilo, jer ne postoje povratne informacije o tome da li je to dobro ili lose. Perspektiva je još uvek zaklonjena nacionalističkim parolama. Mladima školskog uzrasta i kroz sistem, kroz medije ponajviše i iz okruženja nudi se sto pseudonaučnih odgovora zašto da mrze druge, ne daje se i ne uče zašto uistinu da vole domovinu i ljude.
Ako deca u školu dolaze sa navikama, normama i moralnim vrednostima koje dele i van škole, najviše što škola može da uradi je da im sankcioniše i zabrani da se u razredu tako ponašaju. Tu počinje mimikrija. Organizaciono osposobljeni, a nevoljni da preduzmu bilo šta što utiče na ocenu o njima samima u strahu od negativne statistike. Iznuđeno rešenje tako postaje samo premeštanje problema, jer deca koja pribegavaju nasilju to ne čine samo u školi. Škola bi trebalo da ima vaspitnu ulogu, roditelji bi morali da budu uzor, društvo bi moralo da bude i korektiv i oslonac u odgajanju, ali u logičnom i prirodnom sledu nijedna karika nema čvrstinu i sačuvanu moralnu snagu.
Roditelji su u neprestanoj brizi kako da zarade novac za život, sve više zauzeti i sve manje imaju vremena za svoju decu i neku normalnu komunikaciju sa njima. I sami su deo generacije kojoj je oduzimano pravo da o budućnosti misli sa izvesnošću i pouzdanošću, da se njome upravlja znanjem, poštenjem i dobrotom. Zbog toga bi škola morala da radi više na prevenciji a to znači na stvaranju klime tolerancije, demokratskog dijaloga, poštovanja različitosti i poštovanja prava da svako ima svoj stav.
Bilo bi realno da su škole u nekim vremenskim kapsula smeštene. A, nisu. Pored kladionica su, prljavih ulica, pretrpanih autobusa, robusnih kola. I da rade samo jednosmenski u ostatku dana deca gledaju i slušaju o mržnji, požudi i licemerju. Sa ekrana i govornica Od jednih, drugih, svih. Nažalost. Snaga kompromisa i tolerancija je mnogo jača i potentnija, u atmosferi u kojoj je prihvaćena kao moguća. U tome ima dovoljno mesta i za delovanje, ali i za promenu u načinu saobraćanja i sadašnje opozicije. Vučić neće biti veći autokrata ako sa više omraze i uvreda se krene na njega, nego će biti manja ili neće ga više biti na političkoj mapi kada se sa više argumenata ospori njegovo autokratsko.
Autorka je šefica Informativne službe Demokratske stranke
Dodaj komentar