Diktafon

Dejan Ristić: Ni naša kultura nije lišena brojnih primera „izmišljene tradicije“

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Bojan Džodan

 

 

Od kako je objavljena početkom septembra ove godine knjiga ,,Mitovi srpske istorije“ istoričara Dejana Ristića, u izdanju ,,Vukotić media’’, ne prestaje da privlači veliku pažnju javnosti u Srbiji, regionu, kao i u dijaspori.




Pred čitaocima se u ovom kratkom vremenskom periodu našlo čak četiri hiljade primeraka ovog dela.

Posebnu pažnju čitalaca, osim samoga teksta, privukle su i originalne ilustracije koje je za potrebe ove knjige izradio jedan od najistaknutijih mladih srpskih i evropskih grafičara Nikola Radosavljević.

Sa Dejanom Ristićem razgovaramo o odmosu istorije i mita i zašto je za našu nacionalnu svest značajno da odvojimo mit od istorijskih činjenica.

 Odakle potiče Vaše interesovanje da se bavite ovom temom?

 -Srpski istoričari, pored ostalih važnih tema, već više od dva veka bave se proučavanjem činjenične utemeljenosti nacionalnih mitova.

Svaki narod, pa i naš, pored ostalog, oduvek je težio tome da uspostavi ili, tamo gde je to smatrano potrebnim, obnovi vremenom iskidane niti istorijskog, kulturološkog, jezičkog, identitetskog, verskog ili državotvornog kontinuiteta.

Ta i takva potpuno razumljiva potreba dovodila je u pojedinim istorijskim razdobljima do svojevrsnog nacionalno-romantičarskog buđenja ili, pak, zanosa tokom koga istoričari uočavaju ponovno oživljavanje, pa čak i otvoreno kreiranje simbolički prvorazredno važnih identitetskih i istorijskih elemenata narodne tradicije, legendi i mitova.

Ovaj fenomen posebno je uočljiv u razdoblju čitavog XIX, a u našem slučaju i u poslednjim decenijama XX veka.

Njega je, međutim, pratila jedna, istina globalna, pojava koja se na najjednostaviniji i najjasniji način može definisati pojmom ,,izmišljanje tradicije”.

Ni naša kultura nije lišena brojnih primera manje ili više svesnog izmišljanja ličnosti, događaja, pa čak i misli koje smo bivali skloni da pripisujemo istaknutim istorijskim ličnostima.

Kao fenomen mit je star bezmalo koliko i ljudska vrsta. Ranije su mitove stvarali guslari, prenosili su se sa kolena na koleno. Ko su tvorci novih srpskih istorijskih mitova?

 -Nakon što se upozna sa sadržajem ove knjige čitalac će, možda, biti iznenađen i delimično zbunjen brojem i obimom primera izmišljanja tradicije kod nas te će se zapitati zašto je do toga dolazilo i zašto smo, napose, čak i danas skloni tome da domaštavamo sopstvenu istorijsku stvarnost?

Termin ,,izmišljena tradicija” koristi se u širokom, ali ne i u nepreciznom smislu. On uključuje, kako ,,tradicije” koje su zapravo izmišljene, konstruisane i manje-više formalno ustanovljene, tako i one koje se javljaju na način koji nije tako lako pratiti u okviru relativno kratkog vremenskog perioda koji se tek uslovno može datirati. Obično se radi o periodu od svega nekoliko godina. Za tzv. izmišljene tradicije karakteristično je i to da se one uspostavljaju, a još češće prihvataju izuzetno velikom brzinom.

,,Tradiciju” u ovom smislu reči bi trebalo razlikovati od ,,običaja” koji dominiraju tzv. tradicionalnim društvima. Važno je naglasiti i to kako se svrha i osobenost tradicija, uključujući tu i one izmišljene, nalazi u njihovoj poželjnoj i svesno ciljanoj nepromenljivosti.

Nema nikakve sumnje u to da ne postoji nijedno razdoblje, odnosno niti jedna nacija i društvo kojima se istoričari bave, a da nisu uočeni brojni primeri  izmišljanja tradicije.

U odnosu na predmet našeg interesovanja, kao i na sadržaj ove knjige, nama je danas znatno interesantniji veoma često prisutan fenomen upotrebe stare istorijske građe zarad konstrukcije izmišljene tradicije savremenog doba, i to u potpuno drugu svrhu od one očekivane.

Velike zalihe ovakve istorijske građe akumulirane su u prošlosti svakog društva. Brojni su primeri koji nam svedoče o tome da se u pojedinim slučajevima nove tradicije neposredno ,,kalemeˮ na one stare.

Posebno važan element svake tradicije jeste i onaj verski koji je, u slučajevima njenog potpunog ili delimičnog izmišljanja, dovodio do svojevrsnih ,,leguraˮ religioznih i patriotskih elemenata. O tome nam, možda na najbolji način svedoči bogata i dragocena narodna tradicija koja se neposredno odnosi na Kosovsku bitku i njene stvarne i izmišljene aktere.

Opšte je poznato da različite vlasti, politički pokreti, partije i grupe, i to ne samo oni koji su neposredno i tradicionalno bili utemeljeni na nacionalnom, nisu prezali čak ni od toga da svesno izmisle čitav istorijski kontinuitet jednostavnim kreiranjem davne prošlosti izvan stvarnog istorijskog konteksta.

Da li su mitovi deo naše kulturne baštine? Koliko su oni doprineli očuvanju nacionalne svesti u prethodnim vekovima?

 -Kao fenomen mit je star bezmalo koliko i ljudska vrsta. Stremeći tome da proniknu u najveće tajne života, prirode, sopstvenog okruženja, pojava, nepoznanica, izazova i opasnosti koji su ih okruživali naši drevni preci pokušavali su da razrešenja brojnih sudbinskih zagonetki pronađu i u magijskom, religijskom ili mitskom.

Mit, sa jedne strane, nastaje usled manjka znanja i veština koji su neophodni kako bi se došlo do istinitog i trajnog odgovora na važna pitanja koja život stavlja pred nas. Istovremeno, i neretko, mit nastaje i kao posledica potrebe da se identifikuje, definiše, opiše, rastumači, osnaži, okuraži, obodri, proslavi, tuguje, oplače, od zaborava sačuva događaj ili ličnost koji u dužem vremenskom okviru zaokupljaju pažnju pripadnika jednog naroda, verske, društvene ili neke druge zajednice.

Mit je kroz istoriju imao svoju jasnu i snažnu funkciju koja je protekom vremena postepeno slabila da bi danas, u razdoblju karakterisanom snažnim napretkom prosvete, nauke, kulture i umetnosti, postepeno postao prvorazredno dragocen segment pojedinačnog i zajedničkog, nacionalnog, verskog i društvenog identitetskog, istorijskog, kulturološkog religijskog, jezičkog, tradicijskog i drugog pojavnog oblika kulturnog nasleđa.

Nikola Radosavljević, ,,Kraljica Jelena nije Anžujska“, olovka na papiru, 2019.

 Zašto je za našu nacionalnu svest značajno da odvojimo mit od istorijskih činjenica? Kako vidite odnos nauke i mita?

 -Mitovi su karakteristični za sve narode, kulture i epohe. Pitanje odnosa prema mitu meandriralo je tokom brojnih prohujalih vekova te se kretalo u opsegu između apsolutnog poštovanja mita kao nečega u čiju istinitost nikako ne bi trebalo sumnjati pa sve do savremenog doba kada je neophodno uspostaviti jasnu distinkciju između konkretne istorijske u odnosu na mitsku stvarnost.

Srbi su mitovima posvećeni u istoj onoj meri u kojoj su to (bili) i drugi evropski narodi. Postojali su, naravno, i periodi kada su legende, mitovi i narodna tradicija imali veoma važnu i nadasve pozitivnu ulogu, ali i onih kada je interesovanje za njih postepeno slabilo ili čak i zamiralo, a sve usled ubrzanog napretka u oblasti prosvete, nauke, kulture i umetnosti.

Za evropske narode, njihove kulture i tradicije posebno je dragocen tzv. romantičarski XIX vek kada je došlo do znatnog buđenja nacionalne svesti i izbijanja brojnih oslobodilačkih pokreta koji su jedno od svojih glavnih izvorišta, pored ostalog, pronalazili i u mitovima.

 Mitska i istorijska stvarnost predstavljaju dva odvojena realiteta koji se na pojedinim mestima dodiruju i prožimaju. Nezahvalno je govoriti o mitovima koji odolevaju nauci, posebno ukoliko pod pojmom nauke podrazumevamo nešto što je utemeljeno na činjenicama i istini.

Važno je ukazati i na to da se istorijska nauka ne konfrontira sa mitom, već da ona ima zadatak da utvrdi stepen istoričnosti svakog od njih pojedinačno.

Dakle, mit nije suprotstavljen nauci na način na koji imaginarno nikako ne može da bude konfrontirano sa činjeničnim, odnosno istinitim.

 Koje bi ste Vi mitove izdvojitli kao najupečatljivije? Mitovi su, takođe, često i zloupotrebljavani u političke svrhe. Da li smo i tome skloni? Koje mitove bi ste izdvojili kao deo dnevno-političke zloupotrebe?

 -Setimo se, samo, čuvene ,,misliˮ utemeljivača Crkve u Srba, Svetog Save I Srpskog, koji je u pismu episkopu Irineju izneo stanovište kako je ,,Istok mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok… A mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikogaˮ.

Ipak, ukoliko bismo se makar malo zainteresovali za sam istorijski izvor koji bi sadržavao ovu misao velikog svetitelja brzo bismo ustanovili da ne postoji nikakvo pismo arhiepiskopa Svetog Save I Srpskog episkopu Irineju, kao i to da istorijska nauka može da potvrdi da nije postojao nijedan svetiteljev savremenik među srpskim arhijerejima koji je nosio ime Irinej. Ukoliko nas ovo neočekivano saznanje ne bi potpuno obeshrabrilo u našem daljem traganju za istinom došli bismo do činjenice da je tu ,,misaoˮ Svetog Save I Srpskog 1980. godine izmislio publicista Milan D. Miletić koji ju je objavio u svojoj knjizi pod naslovom ,,Brojanice Svetog Saveˮ.

No, bez obzira na to što sa potpunom sigurnošću znamo da se u ovom slučaju radi o nečemu što je izmišljeno tek pre oko četrdeset godina, mnogi od nas će i dalje nastaviti da u prigodnim situacijama navode ovu svetiteljevu ,,misaoˮ.

Takođe, veoma smo ponosni i na činjenicu da je Jelena, supruga kralja Stefana Uroša I Velikog, poticala iz drevne, veoma ugledne i uticajne kneževske i vladarske porodice Anžu. Posebno nam je romantičan gest našeg velikog vladara koji je, u čast dolaska svoje neveste u Srbiju, naredio da se obe obale reke Ibar kroz čiju je dolinu prolazio drum kojim je Jelena stupala u Srbiju zasadi jorgovanima. I ne samo to, već se više od četvrt veka u tom kraju naše domovine održava i tradicionalna manifestacija pod nazivom ,,Dolina jorgovanaˮ.

Međutim, ukoliko bismo u istorijskim izvorima tragali za poreklom znamenite srpske kraljice Jelene verovatno bismo se iznenadili kada bismo shvatili da ona svojim poreklom nije bila ni u kakvoj vezi sa porodicom Anžu. Naime, Jelenin otac bio je Jovan Anđeo (koji je nosio titulu vojvode Srema i grofa od Kovina), a majka Matilda od Vijandena. Jovan Anđeo je bio sin vizantijskog cara Isaka II Anđela i Margarete Ugarske, kćerke ugarskog kralja Bele III. Njegova supruga Matilda od Vijandena je, pak, bila kći Margarete od Namira i Anrija, grofa od Vijandena.

Dakle, činjenično je potpuno pogrešno titulisati srpsku kraljicu Jelenu kao ,,Anžujskuˮ.

Ipak, odakle onda potiče to opšteprihvaćeno uverenje da je naša izuzetna vladarka poticala iz porodice Anžu? Istovremeno, da li je istorijski utemeljena i povest o ,,Dolini jorgovanaˮ?

Odgovor je veoma kratak i jasan.

Anžujsko poreklo kraljice Jelene izmišljeno je tek krajem XIX stoleća, a ,,Dolinu jorgovanaˮ je 1991. godine na najlepši mogući način izmaštao i u svojoj istoimenoj zbirci bajki iste te godine objavio naš istaknuti književnik Tiodor Rosić.

U kontekstu primera jasne političke tvorbe mita ovde navodimo ne tako davni slučaj neskrivenog izmišljanja jednog od elemenata navodnih proročanstava nadaleko čuvene braće Tarabića iz Kremana.

Naime, sve zarad postizanja što boljeg uspeha Vojislava Koštunice na, pokazalo se, sudbonosnim jugoslovenskim predsedničkim izborima u septembru 2000. godine, dvojica naših istaknutih umetnika Dušan Kovačević i Branislav Lečić smislili su jedno potpuno novo tzv. Kremansko proročanstvo koje je glasilo: ,,Srbija će trista čuda pretrpeti, ali će zatim doći čovek iz naroda koji u svom prezimenu nosi ime sela odakle je”. Da li delom zbog tog ,,proročanstva” ili usled realne podrške građana, no Vojislav Koštunica je tada pobedio Slobodana Miloševića i postao novi predsednik SR Jugoslavije.

Konačno, privodeći kraju ova uvodna razmišljanja o fenomenu savremenih mitova kod Srba ukazali bismo i na to proučavanje izmišljenih tradicija podrazumeva potpunu interdisciplinarnost. U pitanju je beskrajno istraživačko polje koje ujedinjuje istoričare, istoričare umetnosti, arheologe, sociologe, (paleo)lingviste, teologe, socijalne i fizičke antropologe, kao i mnoge druge stručnjake u širokom spektru društvenih nauka.

 I dok čitaoci i stručna javnost masovno pozdravljaju Vaš poduhvat, ima i retkih pojedinaca onih koji Vas optužuju  da ste “berlinsko-bečki đak” koji želi da “prekraja” srpsku istoriju? Kako gledate na te napade?

 -Od vremena uspostavljanja naučne kritičke istoriografije u Srba, a bilo je to pre više od dva veka srpski istoričari susretali su se i sa pojavom pseudoistoričara, odnosno kako naš narod lepo kaže – ,,šarlatana’’, koji ne raspolažu osnovnim znanjima i veštinama za bavljenje naučnom istoriografijom.

Mahom su to dobronamerni ljubitelji istorije koji u prošlosti pokušavaju da, iz samo sebi poznatih razloga i motiva, pronađu ,,dokaze’’ u vezi sa time da su, primerice, Srbi najstariji narod na planeti, da postoji tzv. vinčansko pismo, kao i mnogo toga drugog što je milozvučno za naše uši, ali je činjenično i naučno potpuno neutemeljeno.

Taj štetan fenomen šarlatanstva posebno je prisutan kod nas te mi istoričari kontinuirano ukazujemo na postojanje pojedinaca koji se predstavljaju kao ,,poznavaoci“ istorije, ,,ljubitelji prošlosti“ i sl.

Iako je ta pogubna pojava već dosta dugo periferni deo našeg javnog prostora i ,,folklora’’  ostoje, istina, i pojedinci koje zaista možemo nazvati jurišnicima na istorijsku istinu.

Mahom su to ličnosti koji prošlosti pristupaju beskrajno amateriski, površno i zlurado.

Njih je bilo i u prošlosti, posebno u drugoj polovini 19. veka, a postoje i u naše vreme.

Možda najpoznatiji naši pseudoistoričari toga vremena bili su Panta Srećković i Miloš S. Milojević koji i danas imaju svoje malobrojne, ali veoma agresivne sledbenike.

Tako, na primer, šačica sledbenika pseudoistoričara Miloša S. Milojevića pokušava da reafirmiše njegove besmislice poput toga da su Srbi autohtono stanovništvo ovog podneblja, kao i to da su   pojedini rimski ili vizantijski carevi, poput Likinija i Justinijana I Velikog, bili naši sunarodnici.

Oni ne prezaju ni od toga da našu Crkvu optužuju da negira samo njima poznatu ,,činjenicu’’ po kojoj su srpski patrijarsi postojali i u razdoblju pozne antike, odnosno ranog srednjeg veka.

Takođe, kako bi demonstrirali svoju izrazitu ,,nacionalnu svest’’ oni čak ne prezaju ni od toga da svesno ruže sopstveni maternji jezik te su tako u javnosti lako prepoznatljivi kao pojedinci koji insistiraju na nečemu što je srBsko, a ne srPsko.

Osim što javnost beskrajno zabavljaju takvim i drugim sličnim besmislicama, članovi tog malobrojnog udruženja, iza koga kao spiritus movens stoji jedan penzionisani podoficir Vojske Srbije, svojim delovanjem koje pokušava da negira činjenice i naučne istine, doprinose tome da sve veći broj naših građana shvata značaj i funkciju naučne kritičke istoriografije.

Postižući potpuni kontraefekat u odnosu na ono što žele, a to je da naciju zaspu gomilom potpunih besmislica i skrenu je sa staze naučnih saznanja, obogaćivanja i objektivizacije znanja, ovi neodgovorni pojedinci, istinski šarlatani (jer ih je nemoguće nazvati čak ni pseudoistoričarima), za rezultat svog štetnog delovanja imaju snažnu reafirmaciju svesti kod naših sunarodnika o neophodnosti da se naša sveukupna znanja zasnivaju na naučnim činjenicama.




Vodovodska 187 L

PTICE NA UZGLAVLJU

Jedna od mnogih

(Post) istina (post) demokratije

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .