REČ BEZ ZIDA

REČ BEZ ZIDA: Elektronski dnevnik

MediaSfera

 

 

Piše: Ljiljana Šarac

Foto: privatna arhiva

 

 

Ljudima je u prirodi da se plaše promena, pa makar one bile i na bolje. Još ako podrazumevaju primenu veština koje niste sasvim savladali, strah i otpor poprimaju neslućene razmere!




Ukoliko se uvođenju novine ne pristupi uniformno i u istom trenutku u čitavom sistemu, nastaje jedno blago haotično stanje gde se bune oni koji su prvi počeli, oni koji su na redu blago očajavaju, a oni treći misle da od cele stvari neće biti ništa pa sve ignorišu.

Tek kada dogori do nokata, stajemo na loptu i gledamo se u oči sa obavezom koja je pred nama.

Takav je slučaj i sa elektronskim dnevnikom.

Mnogo je predradnji moralo biti obavljeno da bi se čak i eksperimentalno u nekih 200 škola sa njim počelo.

Pre svega valjalo je uvesti internet u škole i nabaviti komjutere ili laptopove.

Potom izabrati i obučiti interne kordinatore koji će pomagati nastavnom kadru.

Uz hod po mukama, počeo je unos mora, ma okeana, podataka u novi format.

Kao neman koja guta sve što stigne, elektronski dnevnik se pokazao kao večito gladan!

Taman pomislimo da smo sve otkucali, uneli, memorisali, kad se otvori novi meni koji traži još i još…

Frustrirajuće je za ljude koji su decenijama istu stvar radili u papirnom dnevniku.

Za nas i dalje on slovi za pregledniji, jednostavniji, i moram priznati – draži!

No, što se mora, hajde da nam ne bude još i teško!

O tome da se internet izgubi usred natave, pa ne možeš da upišeš čas, ili nisi siguran da li je upamtio upisanu ocenu. da ne govorim.

Pre, kada nešto pogrešiš, precrtaš i staviš pečat.

Sada neke greške možeš da anuliraš sam, a za neke moraš da se obratiš koordinatorima i direktoru da oni to učine.

Pričaju kolege iz drugih škola, da im gledaju u koliko su sati kod kuće upisali čas ili zaključili ocenu, ukoliko iz tehničkih razloga to nisu mogli da učine u radno vreme…

Ne moramo ostati na nivou štapa i kanapa, ali nije ni lako u danu se prestrojiti na vrlo složen i nov postupak vođenja celokupne evidencije…

Ja pitam, probam, pokušavam, i guram nekako…

Najteže mi je posle zvona da krenem na čas praznih ruku.

Osećam se kao da sam među decu pošla s papilotnama na glavi ili bez suknje…

No, i ta ogoljenost će biti prevaziđena.

Nadam se da će se sav rad isplatiti kada o polugodištu i kraju školske godine počnemo da zaključujemo ocene i pripremamo za štampu svedočanstva.

Tada jedan klik na dugme zamenjuje sate ručnog računjanja i ispisivanja brda dokumenata.

Jedan klik pomaže i roditeljima da svakodnevno budu u toku sa napredovanjem svoje dece.

Oni prvo treba da dođu po šifru uz pomoć koje mogu da se uloguju i prate rad i ocene školaraca. Meni je do dana današnjeg došla tek trećina. Valjda čekaju tromesečje, šta li…

Dakle, otišli smo jedan veliki korak napred!

Prosvetni radnici uče dokle god rade.

Elektronski dnevnik je krupni kolektivni skok u 21. veku.

Neka bude svima na korist i zadovoljstvo.

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnistkinja, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor pet hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.




1 komentar

Click here to post a comment

  • I meni kao roditelju, draži je bio papirni dnevnik. Iako sad mogu bolje da pratim ocene, preglednije je bilo ranije.

Kategorije