REČ BEZ ZIDA

REČ BEZ ZIDA: Sećanje

MediaSfera

 

Piše: Ljiljana Šarac

Foto: Pixabay

 

 

Kažu da pamćenje zlatne ribice traje oko tri sekunde. Zanimljiv podatak koji nas nikuda ne vodi.




Mene on žestoko podstiče na razmišljanje. Sveobuhvatno. Analitično. Žestoko (kao i uvek).

Naime, pre neki dan ubeđivala me je jedna majka da je njeno dete uradilo nešto sasvim slučajno. ,,Nehotično”, rekla je.

Kao da sam ja zlatna ribica. Kao da ne pamtim da je to dete pre samo mesec dana (podvlačim mesec dana) uradilo istu tu stvar! Da li je nastavničko pamćenje s rokom od mesec dana? Da li je slučajno kada se ponovi nedozvoljena radnja o kojoj se govorilo i za koju je istaknuto da je nedozvoljena?

Na koga čovek da se ljuti?

Na dete koje baš briga za sve rečeno i dogovoreno?

Na roditelje koji se ponašaju prezaštitnički?

Na sebe što moram da trpim da me ,,vozaju” i da ne znam u kom pravcu i dokle?…

Možda bi se sve to lakše dalo podneti da nas zlatnim ribicama ne smatraju političari, rukovodioci, prijatelji, neprijatelji…

Dokle samo otvarati usta da iz njih izlazi ono: brboć-brboć-broć?!

Pamćenje je i inače hirovito i nepredvidljivo.

Sećam se svega u vezi sa rođenjem i odrastanjem prvog sina i skoro ničega što je vezano za mlađeg.

Mogu da ponovim od reči do reči pesmicu koju sam naučila u petom razredu osnovne škole (,,Breza”), a ne mogu da upamtim ime jednog hotela (Falkenstainer).

O tome da jednog Milorada već celu godinu zovem Miodrag da vam i ne pričam…

No, ne dešava se to samo meni.

Za vikend sedimo porodično i nikako da se usaglasimo gde nam je sestra od ujaka proslavljala venčanje. Počela sam da sumnjam u svoju tvrdnju. Stvar je otišla tako daleko da smo morali da je kontaktiramo da nam kaže gde je to bilo.

Ispostavilo se da sam u pravu, a da su magle vremena drugima ukrale ta sećanja…

Tako nestaju cele knjige koje sam pročitala, razgovori koje sam vodila, serije koje sam gledala…

Sve me podseća na cenzurisano precrtavanje teksta u nekom dokumentu ili pismu, iz špijunskih ili ratnih filmova, u kome ostane vidljiva tek svaka treća-četvrta reč…

Želim da mi ostane što više neprecrtanog teksta. Ali onog lepog. Radosnog. Koji se odnosi na trenutke čiste sreće.

Budalaštine mogu biti i precrtane i zaboravljene.

Trudim se i trudiću se da pamtim stvari koje mogu da me sačuvaju i od poniženja i manipulacije.

Na nama je da se ne damo. Na drugima je da ispituju naše granice.

Ja umem da se pobednički osmehnem, za razliku od zlatne ribice sa početka priče!

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnistkinja, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor pet hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.




Dodaj komentar

Click here to post a comment