Kultura

Izložba “Svet i vreme Slobodana Jovanovića”

MediaSfera

 

Povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića, u okviru programa kojim Srpska akademija nauka i umetnosti obeležava jubilej istaknutog srpskog naučnika, u Galeriji SANU će 5. novembra 2019. godine biti otvorena izložba „Svet i vreme Slobodana Jovanovića (1869–1958)“.





Autor izložbe i pratećeg kataloga je dr Boris Milosavljević, viši naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU. Izložbu koja će trajati do 27. novembra svečano će otvoriti predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, akademik Vladimir S. Kostić. Prikazani su svi relevantni aspekti života i rada Slobodana Jovanovića, kao i kulturne i društveno-istorijske okolnosti i prilike u kojima je delovao i radio. Biće osvetlјen njegov doprinos kulturno-istorijskoj i pravno-političkoj nauci i  predstavlјena nova otkrića i autorska tumačenja porekla, uobličavanja, razvoja i dometa Jovanovićeve intelektualne i društvene zaostavštine, dok će već postojeća saznanja biti dopunjena novootkrivenim podacima i arhivskom građom.

Naučni skup posvećen Slobodanu Jovanoviću biće održan u SANU 7. i 8. novembra, a Akademija će objaviti i monografiju o slavnom srpskom naučniku. Predsednik Organizacionog odbora za pripremu obeležavanja sto pedeset godina od rođenja Slobodana Jovanovića je akademik Kosta Čavoški. Autor izložbe je dr Boris Milosavljević, viši naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU.

Rođen i umro u izbeglištvu

Slobodan Jovanović (1869, Novi Sad –1958, London) je bio jedan od najuglednijih naučnika i profesora Univerziteta u Beogradu. Bio je predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Univerziteta u Beogradu, dekan Pravnog fakulteta, urednik Srpskog književnog glasnika, predsednik i potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije, osnivač i predsednik Srpskog kulturnog kluba.

Slobodan Jovanović bio je sin Vladimira Jovanovića poslednjeg predsednika Srpskog učenog društva uoči osnivanja Srpske kraljevske akademije (1886), profesora političke ekonomije, ministra finansija, senatora i poslanika Narodne skupštine. Učestvovao je u radu četiri vlade, dva puta kao predsednik i dva puta kao potpredsednik.

Pisao je radove iz različitih naučnih oblasti – teorije države i prava, ustavnog prava, političke filozofije, opšte istorije i srpske istorije XIX i XX veka, sociologije, proučavanja književnog dela, književne i pozorišne kritike. Njegove studije su pisane poznatim beogradskim stilom. Tridesetih godina XX veka objavio je sabrana dela u sedamnaest tomova.

Rođen 1869. godine u izbeglištvu, koje je njegov otac Vladimir izabrao, Slobodan Jovanović je umro 1958. godine u izgnanstvu koje mu je bilo nametnuto. Veruje se da je Slobodan Jovanović bio prvi Srbin koji je poneo ime Slobodan. Naime, Vladimir Jovanović, kao liberal, je želeo da se te velike vrednosti liberalizma i na taj način promovišu, tako da je svom sinu prvencu dao ime Slobodan, a ćerki, koja se nekoliko godina kasnije rodila, dao ime Pravda.

Slobodan Jovanović imao je tu privilegiju da je mogao da razmišlja samo o obrazovanju.  Studiraće u Minhenu, Cirihu, Ženevi, Parizu. Najučenije ljude Evrope čita na jezicima na kojima su pisali. Već kao student u Ženevi piše tekst o demokratiji: “Demokratiji se upisuju u dobre strane što uči narod da sam sobom upravlja, a u mane joj se računa što se vrlo lako izmeće u demagogiju.”

Nakon završetka studija i povratka iz Pariza u Beograd pet godina je radio u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije (1892–1897). Bio je činovnik i potom šef Prosvetnog odeljenja i sekretar Prosvetnog odbora, savetodavnog tela Ministarstva inostranih dela u nacionalnim, prosvetnim i crkvenim pitanjima srpskog naroda u Staroj Srbiji (Raška, Kosovo, Metohija i Skopsko-tetovska oblast) i Južnoj Srbiji (Makedonija).

Književnik mirne glave

Možda zbog ranog dodira sa književnošću postaće jedan od najboljih predstavnika takozvanog beogradskog stila. Stila koji je Jovan Skerlić opisao kao precizan, koncizan, ubedljiv, otmen, uprošćen i prirodan. Isidora Sekulić pisala je da je Slobodan Jovanović bio književnik mirne glave, da je njegov stil stegnut, puritanski, figure izbegava, superlative ne trpi.

Tim stilom pisaće i o istoriji, i o pravu, i o književnosti. Biće na čelu Srpskog književnog glasnika, lista koji je pokrenuo Bogdan Popović. U jednom pismu Bogdan Popoviću, Jovanović piše: “Bili smo urednici i Paja i Skerlić i ja, i sad je na Vas red da popunite detelinu sa četiri lista.”

Srbima je približavao evropsku političku i pravnu tradiciju. Pisao je o Platonu, Marksu, Makijaveliju, Prustu, Emilu Zoli. Jedan je od najkreativnijih pisaca portreta. U knjizi o vođi Francuske revolucije piše o važnosti ličnosti u različitim fazama revolucije. U knjizi “Pet likova Slobodana Jovanovića”, Danilo Basta opisuje Slobodana Jovanovića kao istoričara političkih ideja, teoretičara države i prava, analitičara totalitarizma, tumača srpskog nacionalnog karaktera, kao sociologa.

Slobodan Jovanović bio je pristalica britanske političke tradicije. Nije se zalagao za doslovno kopiranje britanskog sistema, ali je verovao da je za Srbiju dobro da ima dva doma skupštine, gde bi gornji dom bio brana populizmu i demagogiji.

Slobodan Jovanović ostavio je više od 20 tomova knjiga, ostavio je ogled o srpskom nacionalnom karakteru i vanvremenski opis poluintelektualca:

“Poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa… Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto ‘njegovo’. Tek kad poluintelektualac doživi vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao…”

U knjigama iz istorije Srbije 19. veka, pisao je odnosima liberala, radikala, naprednjaka i dvora, kombinujući znanja iz politike, prava, ekonomije, geopolitike, vojske, kulture. Uz to, vešto je slikao karaktere najmoćnijih ljudi toga doba.

Slobodan i Apis, čovek od knjige i čovek od dela

Profesor, pa dekan Pravnog fakulteta, akademik, pa prvi čovek Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta. Čaršija je često volela da čuje šta o nečemu misli gospodin Slobodan. A on nije voleo da ga javno citiraju. Mada nikad nije bio ni u jednoj partiji, najmoćniji ljudi od njega su tražili savete. Osim kralja Petra, početkom veka postojala su glavna tri centra moći – Nikola Pašić, regent Aleksandar i Dragutin Dimitrijević Apis.

Slobodan Jovanović nije trpeo posledice Solunskog procesa, najviše zato što je, poučen iskustvom svoga oca, bežao daleko od politike. Za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata radi u pres-birou Vrhovne komande. Spasavao je knjige u ratnom Beogradu 1914, a hroničari su opisivali kako prilikom povlačenja preko Albanije nosi torbu raskupusanih papira. Nakon 1918. ne krije zadovoljstvo što je i Vojvodina, gde je rođen, postala deo Srbije, o čemu je sanjao i njegov otac.

Kao pravni stručnjak, učestvovao je na konferenciji mira u Parizu. U porodici Slobodana Jovanovića nije bilo mesta preteranim emocijama i oduševljenju. Tako je i Kraljevinu SHS, kao i kralja Aleksandra, posmatrao pravnički hladno i analitično. Kritikuje praksu po kojoj monarh utvrđuje uređenje kraljevine pre nego što je to uradila ustavotvorna skupština.

Kralj Aleksandar bio je neprikosnovena politička ličnost u zemlji. To je postalo vidljivo nakon ubistava u Skupštini i uvođenja šestojanuarske diktature. Savremenik i prijatelj Slobodana Jovanovića, Dragoljub Jovanović, opisuje razgovor koji su njih dvojica vodila 1929. godine: “Kad su novine donele vest da je i on bio na dvoru pred 6. januar 1929, svima se učinilo da je kraljev manifest dobro sročen, bilo je uverenje da ga je on pisao. Odlučno je odbio da je to njegovo delo. Navaljivao sam da čujem šta je on kralju savetovao. “Nije savet ni tražio, Aleksandar mi je samo postavio dva pitanja. Prvo pitanje: kakav je to državni oblik za izlazak iz krize? Odgovorio sam da je to realna unija. Drugo pitanje je bilo da li takvo uređenje negde postoji, odgovorio sam da je tako bila ustrojena Austrougarska. Aleksandar je završio razgovor: “Hvala lepo.”

“Srpski kulturni klub će mi doći glave”

U srpsko-hrvatske rasprave Slobodan Jovanović aktivno se uključuje krajem tridesetih godina. Sada sa mesta predsednika Srpskog kulturnog kluba, grupe intelektualaca koja je govorila o srpskom kulturnom obrascu. Godine 1939. Srpski kulturni klub, čiji je moto bio “Jako srpstvo, jaka Jugoslavija“, protivio se stvaranju Banovine Hrvatske, ili ako je već stvorena, onda treba da postoji i takva srpska jedinica.

Godine 1941. u 72. godini života, Slobodan Jovanović prvi put istinski ulazi u visoku politiku. Nakon što je vlada Cvetković–Maček sa Hitlerom potpisala Trojni pakt, nakon protesta i puča 27. marta, predsednik Srpskog kulturnog kluba ulazi u vladu generala Dušana Simovića, kao jedina nestranačka ličnost. Za zaveru nije znao, a kad su mu posle puča ponudili da u vladu uđe, odgovorio je: “Srpski kulturni klub će mi doći glave.”

Slobodan Jovanović sa kraljem i ministrima odlazi u London, gde će ostati do kraja života. Kad se 1942. uvidelo da je Dušan Simović nedorastao situaciji, jedini izbor za predsednika vlade bio je Slobodan Jovanović. U zemlji tri rata – građanski, etnički i rat protiv okupatora. U vladi u Londonu zajedno sede srpski, hrvatski i slovenački ministri. Slobodan Jovanović u Londonu predstavlja zemlju koje više nema. A Dragoljub Mihailović jedini je predstavnik jugoslovenske vlade u zemlji.

Savremenici su pisali da Jovanović nije imao ni svetlih momenata sa mladim kraljem, s kojim će doći u sukob zbog namere da se oženi u vreme rata. Menjaju se i međunarodne okolnosti, svetske sile podelile su interesne sfere na Balkanu, a Britanija odlučuje da, umesto Draži Mihailoviću, pomogne Josipu Brozu.

Na Beogradskom procesu u Točideru, u julu 1946. Dragoljub Mihailović osuđen je na smrt zbog izdaje, saradnje sa neprijateljima, ratnih zločina. Na tom procesu, Slobodan Jovanović u odsustvu je osuđen na 20 godina robije, gubitak političkih i građanskih prava, konfiskaciju imovine i gubitak državljanstva.

O suđenju 1946. zapisaće sledeće: “Mobilisana svetina koja prisustvuje sednicama i dočekuje glavnog optuženika urlanjem, zvužducima i povicima: ‘Na vešala s njime!’, javni tužilac koji privodi lažne svedoke da se vrlo preciznim detaljima utvrdi ubistvo od strane četnika četiri američka avijatičara, koji se samo tri dana docnije javljaju iz Amerike s protestom da su živi, da žele doći u Beograd da svedoče u koristi generala Mihailovića; iznošenje očigledno krivotvorenih dokumenata, kao što je tobožnje Mihailovićevo pismo banditu Paveliću; predsednik Suda koji sebe u toku celog pretresa smatra samo dvojnikom  javnog tužioca, skandal sa istorijom slova “Z”… sve je to zapaženo i zabeležno od strane dopisnika svetske štampe i postalo brukom Titova režima.”

Središte duhovnog kruga velikog starca

Uroš Predić: Slobodan Jovanović

 

Do svoje smrti, Slobodan Jovanović neće se vratiti u Beograd. Biće vodeći intelektualac jugoslovenske emigracije u Londonu. Hotel “Tjudor Kort”, u kojem je živeo Većeslav Vilder, opisao je kao “središte duhovnog kruga velikog starca”.

Od 1950. Slobodan Jovanović uređivaće list Poruka i biće na čelu Jugoslovenskog narodnog odbora. Ta organizacija predstavlja one stranke koje u Jugoslaviji već odavno nisu postojale.

Savremenici pišu da su tih godina, u javnim bibliotekama u Beogradu, dela Slobodana Jovanovića dugo stajala okrenuta naopako, da se nečije oči ne bi sablaznile. Književnik Radovan Zogović u Borbi 1946. zapisao je: “Slobodan Jovanović bio je mračnjački istoričar, šestojanuarski zakonodavac, jedan od začetnika i rukovodilac četničke saradnje sa okupatorom, ‘Z’ – ideolog.”

U bibliotekama su se nalazile knjige koje je tridesetih godina izdao Geca Kon, ali se na novo štampanje i objavljivanje dela čekalo sve do kraja osamdesetih.

Prvislav Grisogono svedoči da je Slobodanu Jovanoviću: 1957. stigla poruka iz Beograda – biće primljen časno i dostojno, poništiće se dvadesetogodišnja robija, vratiće mu se imovina. Odgovor Slobodana Jovanovića bio je: Vratiću se sa slobodom.

Umro je 12. decembra 1958. u 90. godini.

Istoričar Dimitrije Đorđević će zapisati: Umro je u dane u kojima su carevali rok muzika i Bitlsi. Bilo je to suviše za starog istoričara 19. veka.

Izvor: SANU, RTS