Vruće teme

Za četiri meseca partizani su streljali oko 60.000 građana Srbije, polovinu bez ikakvog suda

MediaSfera

 

Na prostoru Kraljeve česme u Lisičjem potoku sutra će biti održan komemorativni skup u čast svim žrtvama komunističkog režima.




Od septembra 1944. godine do februara 1945. partizani su streljali čak 59.554 građanina Srbije. Toliko ih je popisano, a veruje se da je taj broj i mnogo veći.

Šta pokazuje dokumentacija Ozne, kako su se posle rata gubile glave bez sudske presude, ko je naredio masovna streljanja, koliko je neobeleženih grobnica u Srbiji, samo su neka od pitanja na koja su u “Jutru” odgovarali istoričari Srđan Cvetković iz Instituta za savremenu istoriju i Dejan Ristić.

Na više od 200 lokacija nalaze se grobnice sa gotovo više od 60.000 streljanih, ubijeni su za samo četiri meseca bez sudske presude.

“Ovde je reč o popisanim ljudima koji su ubijeni na različite načine u vremenu posle 12. septembra 1944. godine. Njih 33.000 su likvidirani bez ikakvog suda. Njih je ubila služba bezbednosti. Ovde se govori samo o popisanim ljudima, ostatak je stradao što sudskim presudama, što po logorima. Pre svega se radi o civilima, folksdojčerima…”, rekao je Cvetković.

Kaže da dokumentacija nije kompletna i da na primer, nedostaje ona za grad Beograd o broju ubijenih.

Na pitanje da li je Josip Broz Tito naredio ubijanja bez sudske presude, Ristić je rekao:

“Ukoliko tražimo dokument sa Titovim potpisom koji naređuje masovno streljanje, takvog dokumenta nema, niti bi on tako nešto potpisao”, piše B92.

Otvaranje tajnih dosijea

Podsetimo o zločinima komunista tokom i posle Drugog svetskog rata, u postkomunističkim zemlјama, počelo je da se govori kada je pao Berlinski zid, 1989. godine. Novoformirane demokratske vlade otvarale su tajne dosijee, otkopavale masovne grobnice, pravile popise žrtava i dostojno ih sahranjivale.

Od bivših jugoslovenskih republika najpre se oglasila Slovenija, otkopavajući masovne grobnice žrtava komunista. Onda je tajne arhive otvorila i Hrvatska, objavlјujući dokumenta o poratnim likvidacijama u Zagrebu, da bi 31. marta Zagreb povukao prvi korak rapisujući međunarodnu poternicu za 86-godišnjim Simom Dubajićem, nekadašnjim Titovim majorom, kojeg terete za ubistvo 13.000 ratnih zaroblјenika na Kočevskom rogu 1945. godine.

Tako je, ironijom sudbine, Hrvatska postala prva zemlјa bivše Jugoslavije koja je raspisala poternicu za jednim partizanom. Ironijom sudbine, jer su komunisti posle rata najveće čistke pravili u Srbiji, gde to pitanje nikad nije došlo na dnevni red, piše Hronograf.net.

Srbija leži na masovnim grobnicama

„…Iz priloženog spiska Ozne vidi se koliko smo ih do sada likvidirali. Trebalo bi još toliko da ih bude. Kod likvidacija koje zahtevaju konspiraciju pomalo smo grešili, ali sada već uspevamo da se bolje organizujemo. (…) Likvidaciju vrši bataljon. Vrše ih trojke i petorke, ali one ne znaju koga likvidiraju. Na likvidaciji isprobavamo ljude, jer to je jedan od najboljih načina koji stoji na raspoloženju. Njegova odlučnost, revolucionarnost, beskompromisnost, mržnja prema neprijatelju izražava se tu najbolje. Ko ne može da ubije neprijatelja, taj teško i skoro nikako ne može biti komunista…” (izveštaj Okružnom partijskom komitetu u Beogradu novembra 1944. godine).
Ciničnom igrom reči, sudbine, ali i komunističke ideologije i propagande, nešto što je nazvano Odeljenje za zaštitu naroda u smrt bez suđenja poslalo je više desetina hiljada ljudi.
Nešto što se u početku nazivalo obračun sa zločincima, neprijateljima vlasti ili saborcima okupatora, pripadnicima pokreta Dragoljuba – Draže Mihajlovića, sa „zabrađenim i pijanim” četnicima brzo se pretvorilo u planirani pokolj. Tako su kao „neprijatelji naroda”, „izdajnici”, „špijuni”, „jataci”, pa čak i kao „prostitutke” ljudi s olako prilepljenom etiketom završavali na spisku za streljanje. Bez suđenja, svedoka i dokaza. Metak u čelo, pa u jamu. Neobeleženu.
Tako danas baratamo podatkom da u Srbiji ima 211 lokacija na kojima se nalaze masovne grobnice iz ovog perioda, da gotovo svaki grad u Srbiji ima makar jednu jamu, dok veći gradovi broje između 15 i 20 – tu su park Kraljevica u Zaječaru, Slavnik i Lapotince kod Leskovca, Bubanj u Nišu, Bagdala u Kruševcu, Peti puk u Valjevu, most preko Save kod Šapca, Metino brdo kod Kragujevca, parking u „Fijatovoj” fabrici u Kragujevcu, Smederevska Palanka, jezero Perućac, Čajetina, Bajina Bašta – samo su neke od ukupno dvestotinak „pasjih grobnica”. U Somboru se na mestu bivšeg logora, odakle su Podunavski Nemci odvođeni na streljanje, i danas nalazi autobuska stanica, a taj deo grada Somborci i dalje simbolično zovu – Logor, piše Ekspres.




Kategorije