Priče Sanja Trninić

Sanja Trninić: Nezavršena priča

MediaSfera

 

Piše: Sanja Trninić

Foto: Pixabay

 

 

Rođena sam u jednom malenom selu u Banatu, pre 67 godina. Oduvek sam živela u nekom svom svetu mašte i tako sam osmislila scenario svog života.
Imala sam dosta udvarača ali ni jedan nije bio po merilima mog zamišljenog, idealnog muškarca.




Zato sam starost dočekala sama. Ali, ne žalim, imam lep život.
Oduvek sam volela da čitam i pišem. Imam nekoliko svezaka popunjrnih, što pričama, što pesmama. Čak sam napisala i dva romana. Ali, niko nikad to nije čitao. Nisam smogla smelosti da rukopise ponudim nekom izdavaču.
Kao jedino dete u mojoj porodici, nasledila sam roditeljsku kuću. Tako da celog života živim u ovoj kući. I mnogo je volim. Sama održavam kuću i baštu punu cveća, koja se nalazi i ispred i iza kuće.
Pre desetak godina u moje selo došla je jedna divna dama, desetak godina starija od mene. Bila je kao kakva filmska diva. Duga lepršava haljina viorila se ono njenog zgodnog tela. Kosa, blago talasasta, bila je delom prekrivena velikim šeširom. Plave oči skrivala je iza sunčanih naočara.
Baš sam se vraćala iz crkve, kad se njen auto zaustavio.
„Dobar dan! Da li znate, da li neko u selu izdaje kuću ili bar sobu sa kupatilom.?“ Upitala me je gospođa, spuštajući naočare na vrh nosa.
Zamislila sam se u momentu a onda mi sine ideja.
„Živim sama u velikoj kući. Ako želite, možete kod mene stanovati. Prijalo bi mi društvo. “
Žena me pogleda od glave do pete a onda uz osmeh reče:
„U redu, mogu li da pogledam kuću?“
„Naravno.“ Odgovorih joj i sedoh u auto kraj nje a vozaču dadoh uputstvo kako da stignemo do moje kuće.
„Ja sam Sara Popović, pisac. Već neko vreme želim da se preselim u selo ali sačekala sam da odem u penziju. Godinama sam radila kao profesor književnosti a u slobodno vreme pisala sam knjige. Sad je vreme da se posvetim mojoj velikoj ljubavi – pisanju.“
Gledala sam je oduševljeno. U mojoj kući živeće pisac. Kako je to uzbudljivo!
“ Divno! I ja pišem ali nisam nikad ništa objavila niti je neko čitao to. Možda bi Vi mogli da pročitate moje rukopise? “ Bojažljivo sam upitala.
“Izvinite nisam se predstavila, ja sam Sonja Minić, krojačica. “
“Rado ću pročitati Vaše rukopise! Eto, već imamo zajedničkih tema.“
Ubrzo smo stigli do moje kuće.
Sara je izašla iz kola i gracioznim korakom uputila se ka mojoj kući.
Pribojavala sam se da joj se možda neće svideti moja kuća.
Uvela sam je unutra i ne dišući gledala njenu reakciju.
Išla je iz sobe u sobu, klimajući glavom a onda me je pogledala i sa osmehom na licu rekla:

„Mislim da ćemo se lepo slagati u Vašem divnom domu. Pristajem!“
Bila sam presrećna. Ušle smo u dnevnu sobu i uz kaficu pričale o svojim životima.
Veče smo dočekali uz prijatan razgovor a onda sam je odvela do njene nove sobe.

Želela sam da Sari priuštim prijatan boravak u mojoj kući. Napokon sam imala za koga da spremam hranu. Kuvati samo sebi baš i nije interesantno.
Tog prvog jutra umesila sam hleb, iznela svoj pekmez od kajsija, kupila mleko od komšinice koja ima krave, skuvala kafu i pripremila sok od ceđenih pomorandži.
Sve sam to rano završila i postavila sto u dvorištu ispod oraha. Tu je bila rajska hladovina. Već sam pomislila da će se sve ohladiti, kad primetih Saru kako sanjivo izlazi iz kuće. Još je bila u svilenoj spavaćici do kolena, a preko nje imala je svileni bade – mantil, sve u nežno plavoj boji.
„Dobro jutro, Sonja! Kako sam se lepo naspavala. Ne pamtim kad sam poslednji put tako odmarala. Tišina, mir i samo predivan cvrkut slavuja…. milina. Zato sam želela da dođem na selo. Ovo je raj!“
„Dobro jutro, Saro! Baš mi je drago što Vam je lepo ovde. Izvolite, sedite! Spremila sam doručak.“
„Jao Sonja, pa ti si divna! Izvini, ne smeta ti što ti ne persiram? Mislim da će nam lakše biti ovako.“
„Naravno, slažem se, nema potrebe da jedna drugoj persiramo.“
Sela je preko puta mene i, na trenutak zatvorivši oči, uživala u mirisu kafe.
„Obožavam kafu! Kad pišem skuvam jednu veliku šolju i pijuckam dok smišljam nove redove romana. Kao da mi ona daje dodatnu inspiraciju.
No, dobro, ja samo o sebi pričam. Kad ću videti tvoje rukopise?“
Malo sam pocrvenela i spustila pogled.

Obožavam kafu! Kad pišem skuvam jednu veliku šolju i pijuckam dok smišljam nove redove romana. Kao da mi ona daje dodatnu inspiraciju.
No, dobro, ja samo o sebi pričam. Kad ću videti tvoje rukopise?“
Malo sam pocrvenela i spustila pogled.
„Joj, malo mi je neprijatno… Nikad niko nije čitao ta moja piskaranja.“
„Daj, molim te, pa čemu toliko pisanje ako ćeš samo ti da čitaš? Volela bih večeras da počnem sa čitanjem.“
Posle doručka Sara je otišla u svoju sobu da piše. Slušala sam zvuk tastature kompjutera koji je donela u moju kuću.
Ja sam još uvek pisala na papiru ali često sam sebe zamišljala kako kucam na tastaturi.
Posle podne otišli smo u šetnju.
Dan je bio divan a nas dve nismo prestajale sa pričom. Kao da se znamo godinama.
Pričala sam joj zanimljive priče o meštanima a ona je slušala zainteresovano.

Uveče, kad je krenula u svoju sobu, dala sam joj svesku sa mojim romanom.
Otišla sam na spavanje uzbuđena. Kako će joj se svideti moj roman?
Jedva sam dočekala jutro.
„Dobro jutro, koleginice po peru!“
Namignula mi je Sara dok je prilazila stolu na kome je već bio postavljen doručak i kafa.
„Dobro jutro!“ Ispitivački sam je gledala.
„Ne znam zašto do sad nisi tražila izdavača?! Ovo je odlično napisano!“
Samo što nisam vrisnula od sreće.
„Stvarno tako misliš?“
„Stvarno!“
Tog dana bila sam u oblacima. Ceo dan sam pevušila, smišljala rime i igrala po kuhinji spremajući ručak.
Rekla je da će ona razgovarati sa svojim izdavačem.
Njene knjige je već godinama izdavala Laguna. Imali su odličnu saradnju i verovala je da će se i njima svideti moj rukopis.
Već narednog dana pozvala je urednika i rekla da će poslati rukopis romana. On se složio da odmah uzme na čitanje.
Za nedelju dana stigao je odgovor. Moj rukopis svideo se Laguni! Bila sam presrećna!

Bio je početak jeseni. Sunčevi zraci nežno su nas mamili da izađemo napolje, kao da žele da nam poruče da će uskoro zima i da treba da iskoristimo preostale toplote dane.
Bio je ponedeljak. Tog dana ranije smo krenule u jutarnju šetnju, koja je već postala naš ritual. Jedva smo prošli dve kuće, kad sretosmo poštara Mileta.

„Dobro jutro, moje dame! Jutros ste baš poranile. Sonja imam paket za tebe. Izvoli!“
Mile mi dade pošiljku, pozdravi nas i nastavi dalje.
Radoznalo sam vrtela paketić. Ali kad sam videla pečat Lagune, sumnje nije bilo, bio je to primerak moje knjige.
Ruke su mi drhtale. Gledala sam čas u paket, čas u Saru. Ona mi se osmehe i dade znak da otvorim.
Ni sama ne znam kako sam strgla omot ali odjednom knjiga je zasjala u mojim rukama kao dijamant. Držala san je kao porcelansku figuru, plašeći se da je ne oštetim. A onda, postajući svesna da je to moja knjiga, počela sam da je listam. Suze radosnice slile su se niz lice. Zatvorih knjigu i snažno zagrlih Saru.
„Mila moja, hvala ti! Ovo je ostvarenje mog sna! To bez tebe ne bih uspela.“

Neko vreme stajale smo tako zagrljene a onda krenusmo ka kući, planirajući da nazdravimo za novu knjigu.
Ubrzo, počele su i promocije. Uživala sam u ulozi pisca.
Sara mi je davala savete kad šta treba da radim i podsticala me da nastavim pisanje.
Jedno jutro, došla je za sto da doručkujemo sa novom idejom.
„Mila moja, noćas sam dobila fantastičnu ideju! Želim da napišemo našu zajedničku priču! Šta kažeš?“
Za trenutak sam se zamislila a onda veselo odgovorila.
„Zašto da ne?!“
Narednih dana iznosile smo ideje jedna drugoj o čemu ćemo da pišemo, sve dok nismo našli priču koja se se svidela obema.
Naše dnevne rituale smo nastavile samo sad smo još dodale i zajedničko pisanje. Uživale smo radeći zajedno.

Jedno jutro, spremila sam doručak kao i obično ali Sara nikako da izađe.
„Možda se uspavala. Sinoć smo duže pisale, pa je sigurno umorna.“
Pomislila sam i nasula sebi još malo soka, razmišljajući kako da nastavimo našu priču. Imala sam divne ideje ali čekala sam Saru da joj to iznesem, da vidim da li će se složiti.
Prošao je još jedan sat a Sara nije izlazila.
Rešila sam da odem do njene sobe. Možda joj nije dobro?!
Pokucala sam na vrata. Tišina.
Pokucah ponovo. Ništa. Uhvatih kvaku i polako otvorih vrata, dozivajući je.
Roletne su bile spuštene. Bilo je jedva malo svetlosti koja pronašla pukotine na dotrajalim roletnama.
Prišla sam prozoru i pustila svetlost u sobu. Otvorih prozor da uđe malo svežeg vazduha. Bilo je baš zagušljivo unutra.
Ugledah Saru na krevetu. Sa strpnjom da se dešava nešto loše, prišla sam krevetu.
Nije se pomerila ni malo iako sam je dozivala. Krenula sam polako da je drmusam… ali ništa. Drhtavom rukom krenula sam da opipam puls. Nije ga bilo. Uplašena, poskočih u stranu a onda, pribravši se odoh do telefona da pozovem lekara.
Uskoro, dr Tomić je bio u mojoj kući. Nakon par minuta rekao mi je da je Sara preminula.
Bio je to jak šok za mene

Doktor mi je dao injekciju i otišao. Odmah nakon njegovog odlaska došle su dve komšinice.
Za dva dana sam je sahranila.
Ostala je bolna praznina u mojoj duši.
Mesecima nisam pisala, nisam izlazila, samo sam tumarala po kući.
Nakon godinu dana uzela sam da pročitam našu započetu priču. Nisam znala šta da radim. Da li da je ostavim tako nezavršenu ili da sama napišem kraj?

Danima sam razmišljala. Pomislila sam da bi Sara želela da je završim i objavim, jer, kako je ona rekla – čemu toliko pisanje ako to niko ne čita?
Ustala sam sledeće jutro rešena da završim priču. Skuvala sam ogromnu šolju kafe, sela ispred Sarinog kompjutera i postavila prste na tastaturu. A onda, kao da mi ona diktira, priča je sama krenula iz mene.
Ubrzo sam je završila i poslala Laguni. Za nepunih nedelju dana dobila sam odgovor. Knjiga ide u štampu. Krenule su mi suze.
Subotom bih, rano ujutru išla na Sarin grob. Čim sam izašla iz kuće, sretoh poštara Mileta.

“Sonja, dobro jutro! Stigao je paketić za tebe.“
Pažljivo otvorih pošiljku i prvo ugledah Sarino a potom i svoje ime na našoj zajedničkoj knjizi. Pritisnuh knjigu na grudi a suze, pomešane sa smehom, prekriše moje lice.
Na grob postavih sveže cveće i izvadih knjigu iz torbe.
“Mila moja, ispunila nam se želja. Izašla je naša zajednička knjiga.“
Plamen na sveći zatitra. Sedoh na ivicu groba, držeći u naručju našu priču, ispijajući kafu kraj svoje drage prijateljice.

 

Priče Sanje Trninić možete čitati na stranici Sanjino ćoše

 


Sanja Trninić

Rođena je 1977 u Pančevu. Već 18 godina radi kao knjigovođa u knjigovodstvenoj agenciji . Udata je i ima dva sina. Piše pesme i kratke priče. Obožava knjige. Godine 2008. izdala je knjigu pesama “Kontrola uma”. U pripremi je zbirka priča pod nazivom “Dnevnik moje mašte”.  Krajem 2018. počela je da piše roman. Na Facebooku imam stranicu “Sanjino ćoše” na kojoj objavljuje svoje priče.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .