Kolumne REČ BEZ ZIDA

REČ BEZ ZIDA: Kako navesti decu da čitaju

MediaSfera

 

 

Piše: Ljiljana Šarac

Foto: Marko

 

Često me roditelji mojih đaka pitaju kako da ih privole čitanju.




Ne znam šta da im kažem.

Ako posegnem za teorijom o ličnom primeru, ne mogu da budem baš u potpunosti uverena da pomaže.

Naime, ako neko čita, onda sam to ja. Moja baka je govorila da ću od tolikog čitanja da ,,oćoravim”. I jesam. Samo ne onda kada se ona plašila, već mnogo kasnije. Pa, opet, od dvojice sinova jedan čita, a drugi je to činio samo kada su lektire u pitanju, a ne smem ni da mislim kako će to sada da izgleda kada ih više nema…

Šta onda reći drugima sa tako polovičnim uspehom (od 50%, što kada se kao podatak statistički obradi i ne zvuči tako strašno)?

Iskustvo mi pokazuje da ko voli da čita, on voli, a ko ne voli, ne mora zauvek biti ,,izgubljen”. Neko ,,klikne” kasnije, ali se onda bezrezervno preda svetu pisne reči i uživa u njegovim blagodetima.

Treba početi sa slikovnicama, bojankama, dečijim novinama, odlascima u školsku i gradsku biblioteku…

Na nama je da činimo sve što je u našoj moći.

Da kupujemo nove naslove. Da ih hvalimo. Da odgledamo zajedno sa decom film snimljen po nekom romanu koji bi mogao da im se dopadne…

Ne treba ni kasnije odustajati od poklanjanja knjiga, ali to ne treba da budu one koje bismo mi rado pročitali (ili smo to u detinjstvu činili), već koji su popularni u njihovom društvu.

Skoro sam bila na jednoj promociji dečije knjige (uopšte je ne reklamiram jer je nisam pročitala) čiji me je naslov iritirao jer me je zbunjivao. Glasio je ,,Zedsi”. Kada je autorka pojasnila, sve je došlo na svoje mesto, a klinci u publici bili su oduševljeni i temom, i pričom i jezikom koji je autorka usvojila od njihove generacije.

Otkriću onima ko ne znaju da su zedsi osobe rođene nakon 2005. godine, dakle posle milenijalaca. Generacija zedsa kao da je „srasla“ sa mobilnim uređajima. Za svako pitanje, nedoumicu ili poruku koju žele da upute, „zedsi“ imaju odgovarajuću aplikaciju, veb-sajt ili uređaj koji za to koriste.

To su, zapravo, naša deca. Moramo se potruditi da ih razumemo jer se dosta razlikuju od nas.

Nerviralo me je kada je baka, koju već spomenuh, govorila: ,,U moje vreme…’’ Hvatam sebe i svoje prijatelje da isto to činimo. I znam da to nije dobro jer nas skreće na pogrešan put i stvara jaz između nas i naših potomaka.

Zato, dajmo im ono što ih zanima.

Kako vreme prolazi, osvajaće nove teme i duhovne svere, nadrastajući prethodne.

Ispričaću vam anegdotu koja se odnosi na moje nastojanje da đake privolim knjizi i čitanju.

Pre nekoliko godina pozvala sam odeljenje kome sam bila razredna da dođe na sajam na potpisivanje moje najnovije knjige.

Uradila sma kvalitetan motivacioni razgovor, ističući kako je to prava avantura, da bi bilo lepo da obiđu i druge štandove i pronađu šta im se dopadne.

Došli su gotovo svi. Veseli, lepi, nasmejani. Fotografisali smo se, družili i rastali u divnonom raspoloženju.

Sutradan su mi prepričavali kako su se divno proveli, da su protutnjali svim halama, nakupili se prospekata, balona, bukmarkera. Nisu kupili nijednu, ni moju ni neku drugu knjigu, ali su pojeli svi po veliku pljeskavicu! I bili su oduševljeni!

Znam da su taj sajam upamtili.

I to je nešto, zar ne?! Od nečega se mora početi!

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor pet hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .