Priredila: Gordana Radisavljević – Jočić
Kralj Aleksandar I Karađorđević je poginuo u atentatu koji su izvršile ustaše i pripadnici VMRO, u Marseju 9. oktobra 1934. godine. Italija i Mađarska su dale logističku podršku, ali razni izvori govore i o saradnji nemačke i sovjetske tajne službe u tom ubistvu. Do danas je ostalo nejasno zašto kralj Aleksandar nije nosi zaštitni prsluk, uprkos informacijama o mogućem atentatu.
Putovanje kralja Aleksandra, kako navode istoričari, bio je poslednji pokušaj da se načini neki antinemački savez, čiji je inicijator bio francuski ministar Luj Bartu. Ruski istoričar Vladimir Volkov smatra da je pravi cilj atentatora bio ministar Bartu, koji je 1934. godine uspostavio odnose sa Sovjetskim Savezom i pokušao da stvori antinemački savez u Evropi.
Kralj je u Marsej stigao razaračem „Dubrovnik“ 9. oktobra 1934. Dočekali su ga ministar spoljnih poslova Luj Bartu, ministar ratne mornarice Pjetri i general Žorž iz Ratnog saveta. Maršal jugoslovenskog dvora Aca Dimitrijević bio je užasnut lošim merama obezbeđenja, o kome je brinula samo lokalna policija, iako su i novine „Pari-midi“ i „Pari -Soar“ na dan kraljevog dolaska pisale o ustaškim teroristima i mogućnosti atantata u Marselju.
U prilog Dimitrijevićevoj tvrdji ide i činjenica da su jugoslovenski monarh, ministar Bartu i general Žorž su smešteni u polovan otvoreni automobil, vlasništvo marsejske policije. Takav model nije korišćen za prevoz zvaničnika još od atentata na francuskog predsendika Karnoa. Kolona se kretala brzinom pešaka, a razmak između policajaca koji je trebalo da drže masu ljudi na trotoaru bio je 10 metara. Zato je u 16.20 na papuču automobila lako skočio atentator i zapucao iz „mauzera“.
Po zvaničnoj verziji dva metka pogodila su kralja Aleksandra, jedan Bartua i četiri generala Žorža. Policajci su počeli da pucaju u gomili i ubili su dva posmatrača, a dvojicu ranili. Atentator koga je masa linčovala umro je ne dolazeći svesti. Identifikovan je kao bugarski terorista Vlado Georgijev Černozemski, alijas Veličko Dimitrov Kerin, alijas Vlado Šofer. On je bio terorista VMRO, ali je radio i kao plaćeni ubica, pa su ga angažovale hrvatske ustaše da bude instruktor atentatorske grupe koju je obučavao u Mađarskoj, u logorima Janka Pusta i Nađ Kanjiža.
Kralј Aleksandar Prvi Karađorđević je ubrzo od posledica ranjavanja preminuo. Luj Bartu je poginuo, ne od hica atentatora, već od zalutalog metka žandarma.
Kralj Aleksandar I Karadordević rođen je 17. decembra 1888. godine na Cetinju, kao četvrto dete kneza Petra Karađordevića, budućeg kralja Srbije i Kraljevine SHS, i kneginje Zorke Petrović Njegoš. Školovao se u Ženevi, u Petrogradu, Rusiji i Beogradu.
Određen je za prestolonaslednika Srbije 27. marta 1909, posle odbijanja njegovog starijeg brata Đorđa da preuzme presto. Pred Prvi svetski rat proglašen je za regenta Srbije, a od 1. decembra 1918, posle završetka rata i ujedinjenja, za regenta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
U Prvom svetskom ratu, kao regent, Aleksandar je bio i vrhovni komandant srpske vojske. Posle smrti oca kralja Petra I 1921, proglasen je za „kralja ujedinitelja“ Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Kralj Aleksandar imao je tri sina – Petra, Tomislava i Andreja.
Smrt kralja Aleksandra uzburkala je celokupnu jugoslovensku javnost. Pošto je najstariji Aleksandrov sin Petar bio maloletan, tročlano namesništvo je preuzelo ulogu kralja. Namesništvom je dominirao kraljev brat od strica knez Pavle Karađorđević, dok su druga dvojica namesnika bili Radenko Stanković i Ivo Perović.
Izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra 80 godina pod embargom. Objavljivanje izveštaja verovatno bi moglo i danas da proizvede političku štetu, procenjuju istoričari.
IZ POLITIKINE ARHINE
Nadahnute tekstove objavlјivane tih dana u „Politici”, o važnoj, evropski važnoj, prvoj poseti jednog srpskog kralјa Francuskoj republici, 10. oktobra zamenila je prva strana našeg lista „obučena u crno”:
„Poginuo je kralј Aleksandar I” bio je naslov teksta okvirenog crnim florom, a u podnaslovu, štampanom iznad kralјeve fotografije pisalo je: „Poslednje njegove reči bile su: ’Čuvajte Jugoslaviju!’”
„Politika” je tog dana izašla na samo osam strana, bez oglasa, i sve su bile posvećene tom šokantnom događaju.
O svemu što se događalo u Marselјu izveštavao je tada već doajen „Politike” Andra Milosavlјević, urednik Spolјnopolitičke rubrike, saradnik lista iz vremena pre Prvog svetskog rata, a iz Pariza Mihailo Petrović koji je postao saradnik sredinom 1920-ih godina.
S lica mesta, Milosavlјević je slao telefonske izveštaje koji su tih dana zauzimali po nekoliko stranica „Politike”.
Samo jedan pasaž iz Milosavlјevićevog izveštaja:
„Pred ulazom u marselјsko pristanište nepregledna masa sveta. Svi mašu i pozdravlјaju kralјa Jugoslavije. Svi kejovi su prekrilјeni. Na prozorima okolnih zgrada grozdovi od glava. Krovovi kuća posednuti da se sruše.”
O veličanstvenom načinu na koji su se oprostili od kralјa Aleksandra, dok nije položen u grobnicu na Oplencu 18. oktobra 1934. godine, „Politika” je izveštavala danima.
AMERIČKA ŠTAMPA O KRALJU ALEKSANDRU
Osim agencijskih vesti iz Beograda, Pariza i drugih evropskih prestonica, štampa je prenosila i tekstove američkih poznavalaca prilika na Balkanu. Posebno mesto među njima imao je Luj Adamič (1898–1951), pisac i publicista slovenačkog porekla, koji je godinu-dve pre atentata boravio u Jugoslaviji. Njegovi tekstovi u kojima negativno piše o kralju Aleksandru preneli su velikog odjeka u američkoj javnosti. Tim povodom reagovali su i Tesla i Pupin svojim pismima u “Njujork tajmsu”.
Ipak, bilo je i afirmativnih tekstova o preminulom monarhu.
„Nјujork džornal” objavio je intervju sa Džonom D. Prinsom, profesorom Univerziteta Kolumbija, uglednim slavistom i bivšim američkim poslanikom u Beogradu. On je rekao da je Aleksandar Karađorđević „najbolјi kralј koga je ikad upoznao”, da je bio neustrašiv i osoba koju su čak i politički protivnici lično voleli. Prepričao je i neke anegdote koje su oslikavale kralјevu ličnost. Agencija AP podsetila je čitaoce na kralјevu ulogu u vreme rata, kada je vodio „hrabru malu srpsku vojsku” protiv Austrijanaca, a njujorški „Dejli njuz” branio je uspomenu na umorenog kralјa od Adamičevih optužbi da je bio „krvožedni zločinac”.
Nekoliko dana kasnije, u najuticajnijem listu, „Nјujork tajmsu”, oglasila su se, jedan za drugim, dva najuglednija američka Srbina: Mihajlo Pupin i Nikola Tesla. Veliki naučnici osetili su potrebu da uzvrate na Adamičeve napade na ubijenog kralјa. Pupin je svoje pismo pod naslovom Jugoslovenski savez (The Yugoslav Union) objavio 20. oktobra, a 21. oktobra objavlјeno je Teslino pismo pod naslovom „U čast kralјa Aleksandra“ (Tribute to King Alexander). Obojica su želeli da američkoj javnosti približe i objasne prilike u Jugoslaviji i ulogu kralјa Aleksandra u nastanku i opstanku jugoslovenske države.
PUPINOVO PISMO
Mihailo Pupin je svoje pismo pod naslovom Jugoslovenski savez (The Yugoslav Union) objavio 20. oktobra. Pupinu je bilo važno da američki čitaoci shvate da je jugoslovenski monarh nastojao da čini ono što bi činio i bilo koji drugi vladar, koji je suočen s brojnim neprijatelјima: da stvori snažnu državu s jakom vojskom. Poznati naučnik je tvrdio da je pokojni kralј uživao podršku naroda u svim svojim nastojanjima, a da Luj Adamič to ne može da shvati, jer je postao bolјševik koji se „zalaže za novi rat koji treba da pripremi svet za komunistički preporod”. Takav čovek je, po Pupinovom mišlјenju, „poslednji na svetu koji može da razume najviše ideale jugoslovenske države kojima se u svojoj vladavini rukovodio pokojni kralј Aleksandar”.
TESLINO PISMO
Poznato je da se Nikola Tesla retko politički izjašnjavao. Zato je zanimlјivo pismo, koje je ubrzo posle atentata, slavni naučnik uputio uredniku „Nјujork tajmsa“ zbog klevetanja kralјa Aleksandra. Njegovo pismo objavljeno je 21. oktobra.
„… Ja sam rođen u Hrvatskoj. Hrvati i Slovenci nikad nisu bili u poziciji da se bore za svoju nezavisnost. Srbi su bili ti koji su se najviše borili i cena izvojevane slobode plaćena je srpskom krvlјu. Istinolјubivi Hrvati i Slovenci toga se sećaju sa zahvalnošću“, piše Tesla. „Otkako je naporima kralјa Aleksandra ujedinjena, Jugoslavija je bila napadana od političkih neprijatelјa, koji su sve učinili da je razbiju. Smrt kralјa uzdrmala je zemlјu do temelјa, ali se neprijatelјi Jugoslavije uzalud nadaju njenom razbijanju. Plemenita krv velikog čoveka samo će doprineti jačanju zajedništva. Aleksandar će uvek živeti u sećanju svog naroda kao herojska figura, poput Vašingtona i Linkolna – kao Vašington, sposoban i neustrašiv general koji je oslobodio svoju zemlјu, i Linkoln, mudar vođa i patriota koji je završio u mučeništvu.“
Izvor: Wikipedia, Večernje novosti, Politika, Politikin zabavnik
Dodaj komentar