Vruće teme

Za dokazivanje čije veličine je nužna negacija tuđe vrednosti?

MediaSfera

 

 

Piše: Biljana Maksimović

Foto: Pixabay

 

Insistiranje na dekontaminaciji medijskog prostora prestaje biti politički kada se sagledaju objektivno i nepristrasno posledice ovih i ovakvih medija koji u Srbiji nesmetano seju i žanju mržnju. Pragmatizam je sasekao životne korene stvaralaštvu, laž je osušila i samo tlo, čineći ga parlogom.



Kukavičluk pred silom je napravio žrtvama mnogo više ljude od domašaja silnika Večnost je ovde i sada izgubila svaku vrednost, jednokratna rešanja, istine oročene, znanje za poneti je pretvoreno u model. Ljudi se čitajući i gledajući ono što se umesto stvarnosti nudi odriču svog mišljenja, Potom sledi bezuslovna spremnost da se i glas podari, ustupi, proda, ponudi. Nije to ideološka i politička indoktrinacija.  Postepeno su se ukinula prava na pitanje, osporavanje, sumnju, mišljenje. Zaronjeno u ponuđeno, ljudi su se prizemljili i u željama i u potrebama.

Nije ilustracija beznađa podrška na biračkom mestu. Slika stanja je ono što do vas dopire na ulici, u hodu. Kada šetajući betonskim skeletom na Trgu čujete kao eho sve ono što o navodnoj lepoti, nameni i plemenitosti ciljeva neimara trabunja Goran Vesić, shvatate da postoje ljudi koji više ne govore. Ponavljaju. Koji ne vide ispred sebe i ne pamte iza sebe. Kao da im kaljuga nije doprla do grla. Znaju samo fragmente i narativ iz mnogobrojnih priloga. Propaganda ih je svela na ponavljače, upijače.

Nije neophodna hrabrost da se iskaže stav, nije nužna opreznost da se otvore oči, pa opet, nema je, izuzev na društvenim mrežama i sporadičnim oglašavanjem snažnog osećaja ogorčenosti, nezadovoljstva što se otkida deo po deo grada za dokazivanje primitivnog poimanja da su vizura, estetika, arhitektura, istorija samo skorojevićka dokolica. Oni koji nisu nigde i nikada uzorali brazdu, zasadili živo(t), plodove odnegovali sada imaju vreme, moć i novac da zabetoniraju prošlost.

Pokorivši medije, pokoravaju građane bez prepreke na putu. I nedeljama nakon pompeznog otvaranja Trga , koji je značio samo i jedino početak mučenja za Beograđane i goste prestonice, i dve nedelje nakon rekonstrukcije rekonstrukcije niko ne poziva Vučića da se izjasni da li je ovo ono veliko, najlepše, prvi put u novijoj istoriji lice grada koje je pohvalio pred Vesicem i bulumentom. Tada mu je jedino smetala  zgrada nekadašnje Robne kuće, koja je arhitektonski dragulj, nepotreban kič estetici naprednjaka.

U istoriji su samo veliki imali privilegiju da preziru laž i povedu druge u borbu protiv nje. Mali sa velikim ambicijama poštapali su se lažima. I jeste se ovaj narod u protekle tri decenije trošio i istrošio u ideološkim borbama i satiranjima sa ratnim poglavicama, ali je loše da se liši sumnje.

Propaganda svakodnevna, stotine friziranih vesti, izmišljenih naslova i falsifikata  napravili su rašomon. Obaveštenosti nema. Samo jednostavnih odgovora, crno – belih slika i blata. Zato je imperativ osporiti i zaustaviti tvorački pogon laži i obmana. Blato i kada je živo guta, gubiš se u njemu. Koja veličina se meri tuđom negacijom? Samo Vučićeva i Vesićeva nevrednost. Bagere sustižu u radu samo štamparije. I posle jednih i drugih ostaje crnilo.

Ne mora na Trgu da cvrkuću slobodno vrapci , da cveće buja, a drveće se razlistava, da se priča kako su Bogdanović Đilas bili savesni gradonačelnici, mora, međutim, da se ima vlastiti odnos spram onoga što je bilo i što je postalo, da se gleda svojim očima. Eho je u tesnacu, Srbija iz njega mora izaći. Zbog nas, ne zbog njih. Ne samo zbog izbora politike, zbog izbora da uistinu živimo.

Autorka je šef informativne službe Demokratske stranke