Diktafon

Goran Dime: “Od Beograda do Toronta preko Sanrema”

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Goran Dime, privatna arhiva

 

 

Umetnički i životni put Gorana Dimeta su specifični, baš kao i njegov glas i pevačko opredeljenje.




Ne krije da ga, za razliku od većine ovdašnjih pevača, opera, bar beogradska, nikada nije privlačila. Njegovom senzibilitetu više odgovara koncetni nastupi. Sam oči u oči sa publikom, u simbiozi sa pijanistom Ivanom Jovanovićem najbolje se oseća. Iako je nižu muzičku školu završio za četiri godine dugo nije mogao da prepozna svoj pravi poziv. Najpre je studirao ekonomiju,  uspešno davao ispite, da bi se potom oprobao kao glumac. A onda kada je zapevao u jednoj predstavi nikada nije prestajao.

 

Uz klasičan repertoar operskog pevača, 2011. godine započeo Classic pop projekat. Nizali su se  koncerti klasične i pop muzike u Crnoj Gori, Kanadi i Srbiji. 2013. je godina prekretnice u njegovoj karijeri, kada donosi odluku da se iseli u Kanadu.

 

Goran Dime je ovih dana pristupio do sada najvažnijem događaju u svojoj karijeri – snimanju prvog CD-a sa velikim pop hitovima na njemu. Za 5. oktobar zakazan je u Betty Oliphant Theatre u Torontu njegov jubilarni koncert “Od Beograda do Toronta preko Sanrema” kojim obeležava 15 godina karijere.

 

Pre nekoliko godina započeo si Classic pop projekat, prvi ovakve vrste na prostoru bivše Jugoslavije. Posle nekoliko hitova nestao si sa naše muzičke scene. Zašto?

 

-Ne bih se složio da su to bili hitovi, ali sam spreman da tvrdim da je svaka pesma koju sam snimio, od nagrađenog dueta “Šta ću tebi ja”, preko gostovanja u poznatoj “Znaš li šta je ljubav” do izvanredne kompozicije “Ljubavi moja”, ostavila određeni pozitivan trag.

 

“Nestanak” je bio potez čoveka koji se bori za opstanak. Između dva rasprodata solistička koncerta na Kolarcu (2011. i 2012.godine) nije bilo interesovanja za mojim gostovanjem bilo gde u Srbiji ili Beogradu, a svaki pokušaj da se sa nekom pop pesmom koju smo pomenuli pojavim u gledanijem terminu na televiziji bio je neuspešan. Ne, nije bila zavera u pitanju. Jednostavno, ni voditeljima, ni urednicima, ni direktorima kulturnih centara nije odgovaralo da rizikuju sa takvim gostom i takvom muzikom. Mnogo je jednostavnije i sigurnije razglabati “svetske teme” sa mediokritetima, ili, češće, polusvetom i prezentirati muziku sličnog nivoa.

 

Da li ti je prijala pauza? Šta si, u međuvremenu, radio?

 

-Kada se lišavate nečega što je lepo i što volite, ne može da vam prija. Međutim, došao je bio trenutak da se osvestim i priznam poraz, kao i da nađem rešenje za takvu situaciju. Odlučio sam da nastavim život u Kanadi. Boravak sam dobio kao umetnik visokog internacionalnog ranga (pozivam sve zainteresovane umetnike da razmisle o ovoj mogućnosti, program jos uvek postoji), počeo da živim prilično drugačiji život, ali, od muzike se ne može pobeci. Dakle, pauza je bila samo u smislu javnih nastupa, zaista su bili retki, mahom humanitarni.  Ipak, strpljenje i kontinuirani rad sa mojim pijanistom, omogućili su mi da se ove godine konacno radujem svojim  koncertima, snimanjima za producentsku kucu “Akashic Rekords” i osećanju da nakon 15 godina karijere nemam razloga da ne radim na tome da imam još uspešnijih 15.

 

 

Nedavno si na svom službenom yutube kanalu promovisao novu pesmu – obradu starog hita Šarla Aznavura “She”. Da li to znači da ćeš nas uskoro obradovati sa dugoočekivanim CD-om?

 

-Priča o snimanju mog CD-a, nažalost, predugo traje. Međutim, s obzirom na događanja i podršku koju sam imao u Srbiji, pa i od naše dijaspore kada sam došao u Toronto, kao i na vreme koje je potrebno da u nepoznatoj zemlji (sa skromnim znanjem jezika) profunckionišete, mislim da samo mogu da budem ponosan na to što još uvek postojim kao umetnik.

 

Početak mog muzičkog života u Kanadi obeležilo je snimanje pesama koje se mogu čuti na Youtube: “She”, “Besame mucho” i “Fascination”. Ipak, odlučio sam da CD bude na italijanskom jeziku, zvaće se “Dime u San Remu” i na njemu će se naći hitovi sa ovog divnog festivala. Ne usuđujem se da, posle svih investicija i rokova u Srbiji, prognoziram datum, ali, prvi put sam sasvim siguran da je to preda mnom i da zavisi samo od mene.

 

 

Ko su ljudi sa kojima danas radiš?

 

-Na polju klasične muzike sam zaista privilegovan činjenicom da već četrnaestu godinu imam za klavirom istog pijanistu – sjajnog Ivana Jovanovića. Ivan je dosao u Kanadu istovremeno sa mnom, nastavili smo ovde našu saradnju i druženje i čini mi se da sve uspešnije planiramo svoje kanadske muzičke karijere.

 

Moji producenti su Ken&Igor, njihova producentska kuća ima izdavački label i oni su zaista moj studijski rad podigli na viši nivo.

 

Da pomenem još jedno ime – u pitanju je makedonski džez pijanista Davor Jordanovski kome zahvaljujem na pozivu da gostujem na njegovom CD-u prvi put pevajući makedonsku pesmu. U najuži izbor je ušla pesma “Jovano, Jovanke”. Moji roditelji bi svakako bili ponosni na mene.

 

 

Tenori i popularna muzika – nužda ili biznis u svetu?

 

-Moguce da je biznis neka vrsta nuzde, hahahaha… Iskreno, mislim da neki glasovi, poput Bočelijevog, oplemenjuju stvarnost, daju novi kvalitet velikim pesmama, ali, lično bih voleo da manji broj ljudi koji se školuju za operskog pevača peva popularnu muziku.

 

 Da li publika razume i voli taj spoj klasike, popa, roka….?

 

-Što sam stariji, shvatam da publika ne samo manje razume, nego je manje i zanima. U krajnjoj liniji, više se radi o osećanjima nego o znanju, ali izgleda mi da obe te, meni tako bitne kategorije, lagano gube na važnosti… Ipak, po mom mišljenju, umetnici postoje radi manjine koja želi da oseti lepotu i razume značaj umetnosti…

 

Kako vidiš kanadsku muzičku sceni?

 

-Kanada je zemlja velikih mogućnosti, različitosti, uzajamnog poštovanja između ljudi, pa je i muzička scena slična. Za razliku od Srbije, gde vam se istovremeno dive i podsmevaju zbog izbora profesije, ovde to tretiraju kao posao koji je kao i svaki drugi. Mora da se radi, a ostalo zavisi od mnogo faktora, od talenta, pa do srece. Odgovarajući na ovo pitanje sledeći podatak nije bez značaja: za predstojeći koncert 5.10.2019. u Torontu, kojim slavim 15 godina karijere, mesec dana pred koncert Betty Oliphant Theatre je rasprodat, od toga su naši ljudi kupili četiri karte.

 

Postoje li razlike između Srbije i sveta u tvom poslu, naročito ako gradiš karijeru?

 

-Naravno, postoje i sličnosti i razlike. Ono što je zajedničko svima koji se bave muzikom, a verovatno je slično i sa ostalim umetnostima, je da svi mi volimo ovo što radimo. Ono što je različito, pre svega je mentalitet u kojem stvarate, kao i institucionalni okviri koji to prate. U zemlji u kojoj sam rođen vodi se, već godinama, sramotna politika. Osuđivani prestupnici su “srpske majke”, lažni doktori vode policiju i slične službe, a pevač-amater nastupa na diplomatskim zabavama, angazovan od strane samog sebe. Ipak, dok je pojedinaca poput Novaka Đokovića, Željka Lučića ili Dušana Kovačevića, možemo da budemo ponosni što smo iz Srbije, pa i da verujemo da ćemo se izboriti za neko srećnije vreme u svojoj zemlji.