MediaSfera intervju
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Slobodan Potić
Luka Mičeta, novinar i publicista nedavno je objavio novu knjigu „Odjek prošlosti“ (Laguna) u kojoj su sakupljeni njegovi tekstovi objavljivani u listovima “Danas”, “Nin”, “Afera” i “Borba”.
Pored čitaocima je niza istorijskih tekstova na raznorazne teme. “Legende o voždu Karađorđu”, “Srbi i zlatne viljuške”, “Mit o Mehmed-paši Sokoloviću”, “Legenda o beogradskom vrapcu”, “Trebalo je da Murat bude zet cara Dušana”, „Ljubav, i seks u revoluciji“, „Homoseksualizam i renesansa“ neka su od poglavlja knjige zanimljive knjige.
Pred čitaocima je Vaša nova knjiga „Odjek prošlosti“ koja se čita kao istorijska beležnica. Da li uspeh Vaših knjiga govori o spremnosti čitalaca da od prošlosti učimo, a ne da je mistifikujemo?
-To bi mi svakako laskalo, voleo bih da je tako. Nažalost, stiče se utisak da je nemali broj Srba danas sklon mitskim interpretacijama istorije. A to može imati dosta nepovoljne posledice. Umni Jovan Cvijić je davno upozoravao da ljudi kao pauk „pletu oko sebe mrežu od istorijskih predrasuda, od nacionalnih sujeta“, koja ih „može duhovno izolovati od ostalog sveta i učiniti da postanu arhaični“ i da „nikakav drugi uzrok ne može toliko kompromitovati razvitak Južnih Slovena kao pomenuti načini mišljenja“.
Izdajete skoro svake godine novi naslov. Da li je to veliki poduhvat i da li vi birate teme ili one biraju Vas?
-Ako me pitate da li je to teško – jeste. Što se tiče tema kojima se bavim neretko se dešava da se one same nametnu.
Gde je granica između novinarstva i publicistike?
-Novinar se bavi jednom temom čiju realizaciju određuju nemilosrdni novinski rokovi dok publicista za tu istu temu sam sebi određuje i obim i vreme štampanja. Po mom mišljenju publicističke knjige su samo “prošireni” novinski tekstovi.
Da li postoje dve istorije – javna i tajna?
– To je konstanta od davnina. Recimo, Prokopijevu “Tajnu istoriju” napisanu sredinom šestog veka mogli su – do propasti Vizantijskog carstva (1453), gotovo jedan milenijum – da čitaju samo malobrojni, privilegivani čitaoci. Od papirusa do vindovsa ništa novog na tom polju nema.
Šta je za Vas samoistorizacija?
-Pa to je kada o određenom vremenu ili događaju svedočite sopstvenim iskustvom, nečim što se vama dogodilo a što objašnjava bit nekog važnog istorijskog trenutka ili nekog događaja od šireg značaja. Tako sam u knjizi „Odjek prošlosti“ objavio optužbu ruskih heroja i španskih boraca – kao reakciju na moj tekst o pedesetogodišnjici španskog građanskog rata 1986. godine – da rušim odnose između SSSR-a i SFRJ. To je bilo više nego ilustrativno pismo o jednom događaju. Posebno je bilo interesantno kako je ono došlu u redakciju “Borbe“. Samo sam taj tekst napisao za „Borbu“ i nijedan više.
Koliko su istorija i politika povezane?
-Vrlo. Posebno kod nas. A i kako da ne budu. Istoričar Miroslav Jovanović je precizno utvrdio da je od 1835. do 2006. godine promenjeno jedanaest ustava; da su granice menjane sedam puta: od ustaničke Srbije do Jugoslavije i nazad; da je državno pravni okvir menjan takođe sedam puta: od kneževine Srbije do Republike Srbije, preko Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, SFRJ, SRJ, SCG. Za manje od dvesta godina Srbi su živeli u orjentalnoj despotiji, pokušaju prosvećenog apsolutizma, parlamentarnoj monarhiji, kraljevoj diktaturi, komunističkoj diktaturi, mekom (samoupravnom) socijalizmu, tvrdom nacionalizmu…
U tom smislu treba kazati i da je slavni akademik Vasa Čubrilović često podsećao: „Za stotinu godina srpski narod je vodio deset ratova i digao dvadeset i devet ustanaka… Od 1804. do 1918. svaka peta godina je u Srbiji bila ratna. Za to vreme tri puta je neprijateljska vojska osvajala i pustošila zemlju“… Da ne idemo dalje. Da parafraziram naslov jedne knjige čuvenog istoričara Erika Hobsbauma – Mi živimo u istoriji.
Da li su Srbi skloni istorijskim mitovima? Koje su najveće srpske istorijske zablude?
-Srbi imaju odlične istoričare i veoma razvijenu istorijsku nauku koja je došla do definitivnih odgovora na većinu spornih pitanja iz naše prošlosti ali Srbi i dalje, uglavnom, promišljaju i prošlost, i sadašnjost i budućnost u guslarskom desetercu i uz somnambulna pisanija tipa Srbi narod najstariji…
Gusle su kod Srba politički a ne muzički instrument. A i ko je video da se gusle slušaju zbog muzike!? Međutim, i bez epske dominacije problem sa istorijom jeste, ne samo kod nas, što „razumevanje njenog smisla pokazuje sklonost da dođe prekasno“. Ili, kako je kazao Hegel: „Minervina sova počinje svoj let tek u suton“.
“Tito i Stepinac”, “Tito i Vatikan”, “Staljinov plan za likvidaciju Tita”… Odakle toliko interesovanje čitalaca za bivšeg jugoslovenskog predsednika?
-Tito je, šta god ko mislio, izuzetna ličnost druge polovine XX veka. Recimo, da pomenem samo jedan podatak, povodom Titove smrti 53 države sveta su proglasile Dan žalosti. Rečju, ličnim sposobnostima u uslovima Hladnog rata – da se ograničimo samo na to ovom prilikom – uspeo je od jedne male zemlje da stvori cenjenu državu iako je bio diktator a Jugoslavija zemlja bez slobode i demokratije kakvu je Zapad imao. Jer, nikada se ne sme zaboraviti da je komunistička Jugoslavija bila zemlja koja je imala logore za neistomišljenike, da je vršila, naročito posle II svetskog rata, likvidacije bez suđenja. S druge strane Titov režim je imao najbolju propagandu… Nisu se žalila sredstva za glorifikaciji komunizma i stvaranju njegovog kulta ličnosti. Kako su samo glumci i razne filmadžije, da pomenemo samo njih, živele bajkovito zahvaljujući promovisanju komunističkih laži.
Da Vam pomenem jednu manje poznatu zanimljivost a vezanu za pominjane gusle. Čuveni Mirko Bulajić, otac još čuvenijeg Veljka Bulajića, nameravao je, recimo, da Marksov „Kapital“ ispeva uz gusle da bi drugovi bolje shvatili.
Setite se samo potpune titoističke histerije posle okončanja njegove vlasti, nakon njegove smrti. Tiranija kulta ličnosti – „Svi smo mi Tito“ – se nastavila tiranijom uspomena na tu ličnost – „I posle Tita – Tito“.
Nažalost, mita o tom grosisti zla se dobar deo Srba još nije oslobodio.
Kako vidite srpske medije danas?
-Aleksandar Solženjicin je svojevremeno kazao: diktatura fašizma je slomljena, diktatura boljševizma se urušila a sada ulazimo u diktaturu novca – monetarni totalitarizam, ako mogu tako da se izrazim. Sve je roba, sve je na prodaju… Sve. I mediji.
Dakle, ko god misli da će teror kapitala u liberalnom i autoritarnom kapitalizmu, pogotovo u zemljama tranzicije, biti za jotu slabiji od komunističkog terora nad slobodnom reči – biće u krivu. Kapital ništa manje nije osetljiv na kritičku štampu od komunista i ništa manje nije njen strašni protivnik.
Dodaj komentar