MediaSfera
Piše: Marina Bulatović
Foto: Lazar Petrović
Od našeg dopisnika
Iako 750 hiljada ljudi poseti Algonkin park godišnje (a mnogi dođu čak iz Evrope i Azije) nisam bila oduševljena idejom da letnji odmor provedem u ovoj šumi po kojoj osim turista šetaju vukovi, dabrovi, musovi, crni medvedi i crvene lisice.
Ali gledajući fotografije parka na Internetu – jezera modro-zelenkaste boje, šume, kanue, lokvanje, čuvene kanadske guske i prelepe jelene – odlučih da pobedim vlastitu odbojnost prema kampovanju i uputih se u Algonkin Park koji je udaljen oko 300 km od Toronta.
Na kampovanje nisam smela da ponesem: oružje i vatromet. Takođe alkoholno piće nisam smela konzumirati van sopstvenog kamp-mesta. Vatru nikako ne smem paliti van mesta predviđenog za vatru, a koje se nalazi odmah pored naših šatora. Drva za potpalu mogu kupovati isključivo u Algonkin parku (kako bi se sprečila najezda insekata sa strane). Ne smem praviti buku i pustiti psa slobodno da šeta (bez kajiša), a zabranjena mi je i upotreba pravog olova za teg, prilikom pecanja.
Marina Bulatović, dopisnik portala MediaSfera na ulazu u Algonkin park
Zaposleno osoblje kampa patrolira non-stop i nadgleda turiste.
Ovde se reciklira više od 50% đubreta – imaju specijalne podzemne kontejnere za plastiku, papir, metal i organske stvari, a imaju i posebne delove gde se mogu odlagati istrošene male propan-butan boce. U skladu sa tim, i od mene se očekivalo da svakodnevno recikliram.
Ovo je najstariji provincijski park u Ontariju, otvoren davne 1893, a seča drveća u njemu je počela pre 185 godina i dovela do haosa, zajedno sa učestalim požarima izazvanih nepažnjom ljudi.
Većina posečenog drveća su hemlok (vrsta četinara), kao i crveni i beli borovi. Pojedina stabla koja su nekim čudom preostala, stara su više od 350 godina. Kroz park je prolazila pruga koja je imala najgušći saobraćaj u Kanadi. Preko nje su prevozili balvane sa severa Ontarija gde se nalazi i Algonkin park, pa sve do Otave. Tokom Prvog svetskog rata voz je išao svakih 20 minuta natovaren balvanima.
Danas je šuma u Algonkin Parku gotovo potpuno drugačija od šume pre dolaska ljudi iz Evrope. A strogo kontrolisana seča drveća dozvoljena je i dalje, ali se to danas radi sa velikom pažnjom.
Ovaj bajkoviti park mnogo je lepši uživo nego na fotografijama koje možete naći na Internetu – prostire se na više od 7.000 km2… ima ukupno devet kampova, dva muzeja, 15 uređenih staza za šetnju, mnogo piknik površina, restorana i prodavnica.
Volonteri rade zajedno sa zaposlenima, a mogućnost da “usvojim” stazu i da je sređujem, čistim i prijavljujem nedostatke za popravku, da je obilazim jednom nedeljno, od maja do oktobra, na trenutak mi je izgledala jako primamljivo. Ali udaljenost moje kuće od “usvojene” šumske staze i praktični duh koji imam – sprečili su me u ovom plemenitom poduhvatu.
Vozili smo se kanuom i pristajali u malim živopisnim uvalama. Divili se drveću i bilju. Ležali na travi i gledali u nebo. Čitali knjige i posmatrali zvezde, a noću spavali mirno, ignorišući šuškanje koje prave razne životinje oko naših šatora tragajući za hranom.
Naučno je dokazano da Kanađani iz urbanih sredina pate od nedostatka boravka u prirodi – pa zato odlučih da i sledećeg leta dođem ovde i ponovo slušam dozivanje pataka… da ponovo uživam u simfonijskom kreketanja žaba… vozim kanu i bicikl, posetim Art galeriju i Muzej iz vremena seče šume, posetim staru kovačku radnju i staru parnu lokomotivu, zagrlim gigantski beli bor (onaj koji je preživeo pomor – skoro svi su posečeni do početka 20. veka!) i na kraju krajeva da uživam u pogledu na supruga dok pali logorsku vatru ili raspaljuje roštilj.
Vukovi otporni na istrebljenje
Kada je šuma posečena jeleni su se naselili na ovom prostoru. Rastom nove šume, populacija jelena se smanjivala, jer oni jedu nisko rastinje – a u hladu velikog drveća, za njih hrane nema. Rastu broja jelena doprineo je pre svega čovek – pored seče drveća i masovnim ubijanjem vukova. Vukove su ubijali kao štetočine – više od 60 vukova godišnje. Ali začudo, i pored toga, njihov broj se nije smanjio.
Kisele kiše
Iako poslednjih 100 godina nema nikakvih značajnih industrijskih aktivnosti u okolini Algonkin parka, a kiše koje su padale uglavnom su donosile zagađenja iz daljine, specijalno iz Amerike (Detroit i okolna industrijska mesta). Kiše su bile kisele i narušavale su osetljivi eko-sistem u jezerima, i pored toga što jezera u ovom parku imaju neku vrstu mogućnosti neutralizacije kiselosti.
Zato su SAD i Kanada potpisale dogovor o smanjenju zagađenja vazduha, pa je sada situacija za brigu mnogo manja. Međutim neka jezera nisu odolela povećanju kiselosti, posebno kada se sneg topi u proleće, pa sa vodom zagađenje dospe u jezero. Zato se stalno apeluje – da se ne sme dozvoliti povećanje (dozvoljene) kiselosti kiše i snega, jer to može izazvati tragediju velikih razmera u 48 hiljada jezera u Ontariju.
Dodaj komentar