MediaSfera
Izdavač: Vukotić media
Broj strana: 240
Pismo: Ćirilica
Povez: Mek
Format: 21 cm
Godina izdanja: 2019.
Ilustracije: Nikola Radosavljević
Istoričar dr Dejan Ristić je objavio knjigu „Mitovi srpske istorije“ (Vukotić media) koja je od srede, 28. avgusta dostupna u svim knjižarama širom Srbije.
Da li su zvona Notr Dama odjekivala zbog pobede Srba na Kosovu polju; gde je sahranjen despot Stefan; da li je Stefan Nemanja jeo zlatnim viljuškama; gde su glave kneza Lazara i Karađorđa; da li je Marko Kraljević junak ili turski vazal; da li je Vuk Branković izdajnik; da li je kraljica Draga u trenutku ubistva bila trudna; da li je Gavrilo Princip napisao čuvene stihove o „bečkim sjenama“, da li je major Gavrilović izgovorio čuveni borbeni poklič; zašto na Titovom grobu nema petokrake?
Ovo je samo deo od 20 velikih dilema koje u ovoj knjizi razvejava istoričar Dejan Ristić. On tih dvadeset tradicionalnih mitologiziranih događaja osvetljava reflektorima istorijskih naučnih činjenica. Autor ilustracija je Nikola Radosavljević.
Tragajući precizno, istorijskim i naučnim činjenicama, autor je dokazao šta je mit, a šta se zaista zbilo. Saznajemo kako su publicisti, narodni pripovedači, guslari, putopisci, pesnici, brojnim prelomnim događajima dodali svoje vizije, domišljali ih, domaštavali, zaodenuli u novo ruho. Kako se to ulilo u „izmišljenu tradiciju“, u jednu široku reku mitova, koja vekovima ili decenijama zapljuskuje srpski narod, budi njegovu radoznalost, vodi ga ka stranputici, ali i u opojne predele verovanja i zadovoljstva.
Ristić se nada da će knjiga isprovocirati dijalog o nekim važnim istorijskim temama, ne toliko među istoričarima koji su kroz obrazovanje upoznati sa sadržajem knjige, već među zaljubljenicima u istoriju koji su zainteresovani da obogate i objektivizuju svoja znanja, i to pre svega iz nacionalne, a zatim i iz evropske istorije.
Da li je veliki župan Stefan Nemanja 1189. godine tokom svečanog obeda koristio zlatne viljuške, dok je njegov gost car Fridrih Barbarosa hranu uzimao rukama?
„Knjiga je reakcija na činjenicu da živimo u vreme kada je znanje potpuno obesmišljeno. Naši građani su izloženi velikom broju pojedinaca koji su nekompetentni za bavljenje naučnom istorijografijom jer nisu studirali istoriju, niti raspolazu odgovarajucim znanjima i veštinama. Ti pojedinci se bave pseudonaukom pa nam se dešava da kao društva neke važne stavove zasnivamo na istorijskim falsifikatima ili u najboljem slučaju poluistinama“, rekao je Ristić.
Dodaje da je njegova knjiga ponovljeni pokušaj jednog istoričara da, sledeći primer svojih velikih prethodnika iz 19. i 20 veka, ponudi mogućnost da se na jednom mestu nađe naših najpoznatijih 20 mitova za koje je najveći deo naših sugrađana ubeđen da sadrže nesporne istorijske činjenice.
Da li je Gavrilo Princip napisao čuvene stihove o „bečkim sjenama“?
Prema njegovim rečima, mitovi su karakteristični za period antike i srednjeg veka u evropskoj, svetskoj, pa i našoj kulturi, ali nije tipično da jedno društvo i nacija podležu epidemiji mitomanije na početku 21. veka.
„Mi danas iz svojevrsnog rezervoara prošlosti uzimamo ono što nam se sviđa i konstruišemo nove „istine“ potpuno nenaučno, veštački i bez istorijskih činjenica…Povezujemo nepovezive stvari i zaključujemo nešto što nema nikakve veze sa istorijskom istinom“, rekao je on.
Iznosi i primere.
Prava ilustracija za to je mit o zvonima Notr Dama koja su odjekivala posle pobede Srba na Kosovu polju, koji je još profesor dr Mihailo Dinić svojim radom objavljenim daleke 1937. godine potpuno razvejao.
„Taj argument potežu mnogi zvaničnici kako bi ukazali na značaj Kosovske bitke u širim, evropskim okvirima. Istorijska nauka zna da se to nije desilo i to je u svom radu još daleke 1937. godine obrazložio istoričar dr Mihajlo Dinić. Zvona Bogorodičine crkve u Parizu jesu zvonila, ali ne 1389. već 1395. godine i to u čast pobede hrišćanske vojske u bici na Rovinama u kojoj su naše, srpske trupe, učestvovale kao vazalna vojska na poraženoj strani. Tu je, pored ostalih, poginuo i čuveni Kraljević Marko, odnosno kralj Marko Vukašinović“, kaže Ristić.
Zašto kralјica Jelena nije Anžujska i koji je to naš književnik ne tako davno izmaštao ,,Dolinu jorgovana“
„Popularan mit s kraja 20. veka je recimo onaj o izostanku petokrake sa Titovog groba… Fenomen Jelene Anžujske, supruge kralja Stefana Uroša Velikog, jednog od najznačajnijih vladara iz dinastaje Nemanjić, veoma je značajan za istoriografiju.
„Jelena je bila strankinja, udala se za srpskog kralja i ostavila dubog trag u našoj istoriji i kulturi, arhitekturi. Bila je izuzetna vladarka, požrtvovana majka i kraljica… Prigrlila je novu domovinu i zbog njenog svetog života naša crkva je nju kanonizovala“, kazao je Ristić.
Dodaje, međutim, da kod nas vlada uverenje da ona potiče iz francuske porodice Anžu, iako su brojni istoričari pokazali da to nije tačno. „Njen otac je Jovan Anđeo, vojvoda Srema. Jelena je rođena u Sremu, a ne u Francuskoj…Njen deda po tati je vizantijski car. Dakle, po ocu je grčkog porekla, a po majci ugarskog-francuskog, ali ne i anžujskog porekla“, zaključio je Ristić.
Navodi da funkcija istoričara nije da konfrontira nauku i mit ili nauku i narodnu tradiciju, već da ukaže šta je u konkretnom mitu istorično, a šta plod mašte. Tu je i mit o “Dolini jorgovana“ koji je izuzetno romantičan, ali se tako nesto nikada nije desilo“, rekao je Ristić.
Dodaj komentar