MediaSfera
Na današnji dan, 26. avgusta 1939. godine objavlјen je sporazum predsednika jugoslovenske vlade (Ministarskog saveta) Dragiše Cvetkovića i vođe Hrvatske selјačke stranke Vladimira Vlatka Mačeka i Uredba o ustanovlјenju Banovine Hrvatske.
Sporazum je doveo do formiranja koalicijske vlade u kojoj je Maček postao potpredsednik vlade, a HSS je dobio još pet ministarskih mesta.
Prema tom sporazumu uspostavlјena je Banovina Hrvatska spajanjem Savske i Primorske banovine (u celosti) i delova Dunavske, Vrbaske, Drinske i Zetske banovine. U njen sastav ušle su i srezovi Dubrovnik, Šid, Ilok, Brčko, Gradačac, Derventa, Travnik i Fojnica. Veći deo tih teritorija (osim u Sremu) nikada ranije nisu bili sastavni deo Hrvatske, ni Dubrovnik. Za prvog bana imenovan je dr Ivan Šubašić.
Sporazum je ostao nepotvrđen u Skupštini koja je raspuštena istog dana. Kako izbori nisu raspisani sve do kapitulacije 1941. godine Uredba nikada nije potvrđena u skupštini.
Iako nije bio konačan, ovaj sporazum je predstavljao prvi korak ka budućoj nezavisnosti Hrvatske, a reakcije su bile takve da niko nije bio zadovoljan. Radikalni Hrvati zamerali su Mačeku da je ustuknu pred Srbima i da nije dobio dovoljno za Hrvatsku, dok su Srbi ovaj sporazum smatrali porazom, jer je Hrvatima previše dato, kao i zato što je mnogo Srba ostalo na tom prostoru.
Banovina Hrvatska bila je jedina banovina koja nije nazvana po geografskoj odrednici već nacionalnoj. To je značilo i promenu državnog uređenja kraljevine Jugoslavije po federalnim načelima, čime se narušio dotadašnji princim centralizma.
Vladimir Ćorović piše: „Razgraničenje banovine Hrvatske izvođeno je ne na osnovu jednog načela, nego na osnovu svih koji su Hrvatima mogli biti od koristi. Osnova je imala biti etnička. Hrvati su van Primorske i Savske banovine tražili za sebe svaki srez, gde su oni bili u većini, ali u tim banovinama nisu davali ni jednog sreza gde su većinu imali Srbi.
Tako se dogodilo, da je 847.000 Srba ostalo u granicama Hrvatske, a svega 421.000 Hrvata u celoj ostaloj državi, kad se svi katolici uračunaju u Hrvate. Kad je trebalo braniti te srpske srezove onda su se pozivali na svoje istorijske granice i uzeli su u pomoć taj princip. Međutim, taj princip energično odbijaju kad je u pitanju Dubrovnik, koji nije nikad ulazio u sastav njihove istorijske države i koji je po svojoj tradiciji sav „slovinski“, a po svojoj prošlosti u stalnoj gravitaciji prema srpskom području.
Kad su Hrvati tražili i dobili srezove Šid i Ilok, koji su u većini srpski, a po istorijskom pravu nebranjivi, oni su napustili i etničko i istorijsko načelo, pa su zahtevali ta mesta kao svoj životni prostor. Takva nedoslednost i nepravičnost izazvala je s pravom proteste, koji su se pojačavali tim više, što je u novim oblastima uveden otvoren antisrpski režim.
Pobijeni su i progonjeni mnogi lјudi, razbijene ili onemogućene njihove ustanove, stvoreno raspoloženje za njihovo potiskivanje i uklanjanje. S hrvatske se strane i naglašavalo, da je to granica nacionalnog poseda i nacionalne države. I što je još gore, s najodgovornije njihove strane podvlačilo se, da je ovo samo etapa i da oni imaju novih pretenzija. Stavlјaju u pokret akciju, da dobiju Baranju i severnu Bačku, a svim sredstvima dokazuju da su bosanski muslimani samo Hrvati i da banovina Hrvatska ima prava na nove srezove u Bosni. To sve stvara mučnu atmosferu.“
Maček je smatrao da je taj sporazum „djelomičan“ i da u njemu ima dosta spornih, naročito teritorijalnih pitanja. Tim sporazumom, po njegovoj izjavi, „nije pitanje hrvatskog teritorija riješeno definitivno“, pa je zato u njega uneta klauzula da će se definitivni opseg Banovine Hrvatske ustanoviti kad se bude preuređivala čitava državna zajednica. „A to je posve naravno“ – naglasio je Maček – „jer posve drugačije će izgledati dotični teritorij Banovine Hrvatske, bude li u novo preuređenoj državnoj zajednici recimo i autonomna Vojvodina ili ne bude, drukčije bude li i autonomna Bosna ili ne bude itd.“
Sam Sporazum je duhom bio sličan austro-mađarskom Ausglajhu iz 1867. Srđa Trifković piše da je „on predstavlјao zakasnelu pobedu one struje u hrvatskoj politici koja se nije protivila jugoslovenskom rešenju u principu, ali koja je želela da to rešenje bude zasnovano na garancijama očuvanja hrvatske državnosti i posebnosti”.
Ministar pravde Mihailo Konstantinović, jedan od kreatora Sporazuma, u svom dnevniku piše kako Mačeku „nije samo do okupljanja svih Hrvata već, možda, i do dijeljenja Srba na više oblasti“. Razgraničenje sa Banovinom Hrvatskom bilo je tim više otežano pošto Cvetković i knez Pavle nisu žurili i sa stvaranjem drugih federalnih jedinica, što će Konstantinović stalno tražiti, i kao pravni ekspert i kao ministar za sprovođenje Sporazuma. Konstantinovića je posebno brinulo to što nije definisana „srpska jedinica“, dok je, pored slovenačke, bio u suštini i za bosansku, muslimansku „četvrtu pokrajinu“.
U istoriji vlada Cvetković-Maček je zapamćena kao potpisnik Protokola o pripajanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu u palati Belvedere u Beču, 25. marta 1941. godine, što je bio povod za proteste dva dana kasnije i obaranje vlade.
Dragiša Cvetković, koji je tokom nemačke okupacije živeo u Niškoj Banji i koga su Nemci više puta hapsili, pobegao je iz zemlje i posle rata živeo u Parizu, odakle je u nekoliko polemičkih rasprava branio potpisivanje Trojnog pakta, navodeći da su sile osovine Jugoslaviji garantovale neutralnost. Odbornici Skupštine grada Niša pre dve godine doneli su odluku da ulicu Božidara Adžije preimenuju u Ulicu Dragiše Cvetkovića. Cvetković je umro je u Parizu 1969. godine, i sahranjen na srpskom delu vojničkog groblja.
Iao je 10. aprila 1941. kada je proglašena NDH, dao je izjavu preko radija o podršci ustaškom režimu Vlatko Maček nije imao nikakvu ulogu u stvaranju nove hrvatske države. Odbio je mogućnost proglašenja hrvatske samostalnosti pod nemačkom zaštitom.Tokom rata se držao uveliko pasivno, zalagao se za politiku čekanja odbijajući saradnju i sa ustašama i sa partizanima. Rat je proveo u kućnom pritvoru u rodnom mestu, a jedno vreme ustaški režim ga je zatvorio u logor Jasenovac. Emigrirao je pri kraju rata. Preminuo je 1964. u Vašingtonu.
Mihailo Konstantinović je za vreme Drugog svetskog rata bio na platnom spisku izbegličke vlade u Londonu. Posle rata se vratio u zemlju, postao profesor Pravnog fakulteta i bio dekan u tri navrata. Dobio je više odlikovanja pre i posle Drugog svetskog rata, među kojima su Albanska spomenica, Spomen-plaketa grada Beograda 1974. i Sedmojulska nagrada. Život uglednog profesora Beogradskog univerziteta bio je pun korenitih promena. Slobodan Jovanović je od iste države bio osuđen na 20 godina robije i nikada se nije vratio u otadžbinu.
Izvor: Wikipedia, Vreme, novinska dokumentacija
Dodaj komentar