Diktafon

Željko Mirković: “Teslin narod” ima svenacionalni potencijal

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Joakin Sosa

 

 

Sredinom jula iz Amerike je stigla lepa vest. Dokumentarni film „Teslin narod“, kvalifikovao se za Oskara za dugometražni dokumentarni film 2019. i time zvanično postao kandidat za Oskara.




“Teslin narod”, reditelja Željka Mirkovića, rađen je u koprodukciji Optimistic film i Radio Televizije Srbije. Film je imao premijerno prikazivanje u Beogradu, zatim je prikazivan u Njujorku, Los Angelesu, Pitsburgu, Bostonu, Majamiju, Pertsonu u Nju Džersiju. Na jesen film kreće u dalju distribuciju i promociju u Americi i biće prikazan u Vašingtonu, Čikagu. Filadelfiji, San Francisku i drugim gradovima. Takođe, postoji veliko interesovanje za film u Kanadi, Australiji, Velikoj Britaniji i Švedskoj.

-Pprojakat “Teslin narod” nastajao četiri godine i sniman je u mnogim gradovima SAD, počev od Njuroka, preko Vašingtona, Filadelfije, Bostona, Pitsburga, Klivlenda, Čikaga, San Franciska, Los Anđelesa… Već tokom samog rada ljudi su shvatili koji je značaj ovog projekta i da on ima zapravo svenacionalni potencijal, kaže  Željko Mitrović, reditelj filma “Teslin narod”.

 Šta je bila Vaša inspiracija da krenete u projekat “Teslin narod”? 

-“Teslin narod” dolazi kao kao logični sled nakon filma “Drugi susret”, koji je obišao pola Amerike i prikazivao se u različitim gradovima i naišao na jako dobar prijem kod ljudi našeg porekla. U razgovoru sa Nikolom Lončarem iz Tesla Science Foundation, napravili smo koncept da probamo da prikažemo koliko je naš narod doprineo razvoju američkog društva, koji je kapacitet tog dostignuća od prvog Srbina Đorđa Šagića do danas i kakve su mogućnosti da se naprave povezivanja između matice i našeg naroda pre svega u Americi, a potom i generalno povezivanje između celokupnog naroda gde god da se on nalazio.  Moram da kažem da je projekat bio dosta izazovan u smislu ideje i produkcionih zahteva, jer je trebalo naći model kako predstaviti uspehe i kroz istoriju i kroz sadašnjost naših ljudi u Americi.

Koji su bili najveći izazovi koje je valjalo savladati tokom snimanja?

-Odlučili smo se da to bude priča o ljudima od istočne do zapadne obale Amerike. Naravno u startu je bilo jasno da je nemoguće pokriti prvo sve gradove i celokupnu teritoriju Amerike i nemoguće je pokriti sve one koji zaslužuju da budu deo te price. Tako da smo gledali da u svakom od tih gradova gde smo snimali pronađemo ljude koji su možda karakteristični za tu sredinu i da se pokrije jedna šira lepeza od nauke, sporta, umetnosti, biznisa do svih ostalih grana. Taj balans nije bio nimalo jednostavan odrediti.

Druga stvar, trebalo je naći pravi model kako ukomponovati tu mozaičnu strukturu priča svih tih naših ljudi u jednu celinu koja će biti zanimljiva u nekom širem obliku kao što je dugometražni dokumentarni film. Odmah sam video da bi Tesla trebao da bude simbol koji povezuje ljude ne samo kao ideja nego i vizuelni simbol koji će se pojavljivati u filmu.

Treći nivo koji je negde držao strukturu u priči jeste poslanica predsednika Vudru Vilsona, kada je bila podignuta Srpska zastava na Beloj kući, ukazao na doprinos tog jednog malog naroda u jednom važnom istorijskom trenutku. Ta poslanica je bila lajt motiv na koji se nadovezuju različiti učesnici u filmu koji su sada Američki državljani,  ali su ponosni na svoje srpsko poreklo. Četvrti nivo filma bi zapravo predstavljao jedan istorijski okvir građenja Američke države kroz naseljavanja Srpskog stanovništva u Ameriku u različitih pet etapa od prvog Srbina do danas.

I poslednji peti nivo donosi neku ličnu emociju odnosno ličnu želju svakog od tih ljudi da ne zaborave ko su, odakle su, da nose svoj identitet i da to podele sa drugima i da naprave neku vezu ne samo sa zemljom čije poreklo nose, nego i između sebe, i da to bude negde na neko opšte zajedničko dobro.

 

 Koje junake filma bi ste izvojili kao najinteresantnije, koji imaju životnu priču dostojnu holivudskog filma?

 -Svi znaju za čuvenu izjavu Nila Amstronga: “Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo”, kada se 20. jula 1969. godine iz svemirskog broda “Apolo 11” spustio na mesečevo “More tišine”.  Međutim, malo je poznato da je u konstrukciji i dizajnu “Apola 11” i rakete “Saturn 5” učestvovala i sedmorica stručnjaka srpskog porekla , među kojima je Dejvid Vujić. Vujić je rođen u Pensilvaniji 1935. godine. Diplomirao je u Midlendu tehničke nauke, magistrirao je u Vašingtonu, gde se zaposlio u NASA. Bio je predstavnik avionske kompanije „Panam“ i vlasnik konstruktorske firme „Dsaund“.

Kroz priče istaknutih Srba pored Nikole Tesle i Mihajla Pupina, upoznaćete i trostrukog dobitnika Pulicerove nagrade Voltera Bogdanića, novinara Njujork tajmsa, trostrukog dobitnika Pulicerove nagrade. Volt potiče iz stare srpske kolonije u Čikagu. Studirao je novinarstvo i politiku na Univerzitetu Viskonsin, a profesionalno se novinarstvom počeo baviti 1973. godine. U filmu se može čuti priča o prvom Srbinu u Americi Džordžu Fišeru (Đorđu Šagiću) koga su spasili ribari po kojima je nazvan, a čije ime se nalazi u Livingstonovoj knjizi „100 znamenitih Amerikanaca“ , ali i zanimljivosti poput one da je čuvena Dži Aj Džo igračka napravljena po uzoru na jednog srpskog heroja Mihajla Pejića.

Kažete da Vaši filmovi predstavljaju jednu vrstu dokumentarne bajke? Zašto?

-Pitanje je da li su to bajke, ili su to u pitanju neke druge frekvencije u koje nas film odnosi i pokazuje da je sve moguće u koliko dovoljno verujemo i imamo snagu volje, da možemo postići sve ono što želimo ukoliko smo spremni za to. Ja mislim da ta unutrašnja energija koju svako od nas nosi kreira zapravo i našu budućnost, a ja pokušavam da nađem uvek neki ključ koji bi korespondirao sa svakom od tih priča. Mislim da su kreativni dokumentarni filmovi zapravo vrsta neke moderne bajke koje se događaju svima nama, a ono što njih čini bajkovitim jeste što stvarnost u kojoj živimo sve manje veruje da su pozitivne stvari moguće, a sve više je okrenuta ka negativnim vestima. Ja upravo želim da kažem da pozitivne vesti i lepe ljudske priče mogu da se prodaju bolje nego negativne.

Kako birate teme koje ćete predstaviti u Vašim filmovima?

-Ja sam baš publikovao svoj rad “Uloga rezisera i producenta u kreativnom dokumentarnom filmu – prednosti i poteskoce takvog rada”. Kada kao reditelj i stvaralac kreirate jedno delo, vi žlite da ostvarite to delo na najbolji mogući način, a kada kao producent posmatrate to delo, vi pokušavate da nađete najbolji mogući način da se to delo realizuje i da se plasira tržištu.

Prednosti ovakve jedne saradnje – dve funkcije u jednoj –  su što vi zaista možete da kreirate priču na način na koji želite ako ste spremni da snosite rizike i ukoliko ste otvoreni da ta priča bude do kraja ispričana na način na koji bi zapravo trebala da bude ispričana.

Kada sam radio “Drugi susret” ideja je bila da se produkcija filma završi susretom dvojice glavnih aktera. Međutim jedan od glavnih aktera, američki pilot, donosi pismo od svoje supruge koja piše pismo upućeno suprugi glavnog aktera iz Srbije, koja je isto patila kao i ona, i u tom pismu joj zapravo ona objašnjava njen ženski ugao, i ja shvatam potpuno da film nije gotov tu dok te dve žene ne podele to zajedno između sebe, ovog puta ne u Srbiji, nego u Americi (što znači odvesti celu porodicu u Ameriku). Onda tu reditelj i producent porazgovaraju između sebe, i kaže reditelj – da to će trajati narednih dve godine sigurno da se isproducira. Producent kaže – ti sad imaš gotov film i ovog trenutka možeš da kreneš u distribuciju.

Međutim, odluka da se zatvori priča na taj način i da se ispriča u potpunosti ono što i jeste bio cilj, je ustvari jedino moguće na taj nacin što je reditelj i producent bio jedna osoba, i šo se nekako dogovorio sam sa sobom i verovao da će uspeti da to ostvari u narednom periodu.

 U holivudskim filmovima Srbi su loši momci. Da li je Vaš film promenio sliku o nama u Americi?

-Ja bih ponovio ono što je Tesla u prvoj rečenici filma rekao: “Svi smo mi jedno. Ljudi su povezani nekim nevidljivim silama”. Svi predstavljamo jedno biće ovde na planeti Zemlji i svi smo na neki način povezani. Ako pokušamo da to razumemo na taj način i da razumemo i drugog koji je pored nas, bez obzira odakle dolazi i koja su mu religijska ili neka druga ubeđenja,  onda se otvara mogućnost za stvaranje nekog zaista čudesnog novog sveta koji prevazilazi i najlepše snove za ličnim ostvarivanjima. Ja verujem da takav jedan svet mora da se stvori. Ili će se takav svet stvoriti, ili ćemo mi zapravo kao čovečanstvo nestati.

 

Ko su najbolji „ambasadori“ Srbije danas?

-SAD i mnoge druge drzave u svetu su odavno shatile da moraju da ulazu i u “meku moć”.  “Meka moć” je način da preko svoje kulture, nauke i drugih dostignuća svog društva svoju zemlju predstvaite drugima na način koji vi želite i da te druge zemlje na to reaguju pozitivno. Onako kako vama odgovara.

Srbija ima toliko toga da ponudi u mnogim oblastima kroz svoje ljude. Naša ulaganja upravo treba da idu u tom pravcu. Ne treba se baviti neprestano pričama i odgovarati na to šta drugi  misle i pričaju o nama. Onda ulazite u jednu matricu iz koje više nema pozitivnog ishoda. Pogledajte, svi danas znaju za Teslu, Đokovića. Mladena Sekulovića ili Karla Maldena, Oskarovca kji je bio i predsednik Američke filmske akademije, Pitera Boganoviča, ikonu Holivuda. Kada u Americi pomenete legendarnog košarkaša Pita Pistola (Petar Maravić) mnogu će odmah sa radošću odreagovati na njega. Zgrada na Kolumbija University u Njujorku nosi ime po Mihajlu Pupinu, a na obelisku u Vašingtonu ime provg Srbina Đorđa Šagića- Džordža Fišera, upisano je na posebnom mestu u znak zahvalnosti… takvih primera je mnogo.

 Vlasnik ste produkcijske kuće Optimistic Film.  Da li ste Vi optimista?

-Kada je Optimistic Film nastao, već je porodica bila tu, sin i kćer, su bili sa nama, i ceo pogled na stvarnost i okruženje sam želeo da sagledava život iz jednog pozitivnijeg ugla.  Inače, svi moji projekti su okrenuti čoveku, i ja lično verujem u te osnovne ljudske vredosti kao što su ljubav, nada i porodica, i čovečanstvo koje pobeđuje ipak na kraju, tako da se taj neki pozitvan ugao odrazio na ime producentske kuce. Od pre godinu i po dana naša porodica se proširila za još jednu kćerku, tako da smo sada mnogo boagatiji. Naravno, uvek optimistični.

 Čemu stremite u profesiji, a čemu privatno?

-Ja se trudim da sve ono što radim bude iskreno, da razumem ljude sa kojima radim, da razumem temu kojom se bavim, i da stvari ne sagledavam površno, i da refleksija koju stvaram bude pozitivna.  Za dokumentarni kreativni film je vrlo važno poverenje i da se uspostavi neka vrsta jedinstvene energije, da svi imaju istu želju da se film napravi ili da se ne odustaje kada se čini da je projekat naizgled gotov jer u nekom trenutku se otvori jedna nova dimenzija.  Zato je važno da se pre i u toku stvaranja i snimanja izgrade jasni odnosi puni poverenja. Mislim da je to ključ.

 

 Zašto ste se opredelili da stvarate baš dokumentarne filmove?

-Ja sam 1999. godine zavrsio televizijsku reziju na Akademiji Umetnosti i krenuo već 2000. godine da se bavim dokumentarnim filmom. To je više bio poziv koji je dosao od spolja jer u to vreme su se događale promene u Srbiji, i ja sam pratio jedan mladi bračni par koji je čekao te promene dok su bili protesti na ulici. On je bio snimatelj jedne lokalne televizije, a ona je čekala bebu, i želeli su da se ta beba rodi u nekoj novoj Srbiji. Meni je to delovalo snažno. I ja sam delio ta neka očekivanja,  želeo sam da ispratim šta se događa sa njima na ličnom planu, a šta se događa na globalnom planu, tako da je i njegova kamera isto poslužila da ispriča jednu globalnu priču, a naša kamera je pratila njihov intimni život, i ja sam polako negde osetio da dokumentarni film – pogotovu dokumentarni kreativni film – mene jako privlači.

 U Americi predajete film i digitalne medije. Koliko je bilo teško probiti se do zvanja profesora u zemlji koja je vodeća u proizvodnji i distribuciji filma? Da li ste, poput junaka Vašeg filma, ostvarili „američki san“?

-Amerika je zemlja koja je izgrađena na induvidualnim vrednostima. Gde se rad i znanje jako poštuje. Kada dobijete šansu da to pokažete ili kada vam neko na osnovu vašege ptehodnog rada tu šansu pruži, onda se stvari pokreću dalje.

Jedna vrata, otvaraju druga…

Sa druge strane, to znači i da je konkurencija globalna. Kvalitetni ljudi dolaze sa svih kontinenata, iz svih država sveta Ja sam jako zahvalan  sto je moj rad prepoznat i sto mi data mogućnsot da to pokažem kao professor filma i digitalnih medija u zemlji gde je film jedan od temelja “meke moći”. U zemlji koja izvozi svoj film svuda po svetu, ja sam bio našao prostora da dam svoje dopinos u prenosu znanja onima koji žele da čuju i nauče. Ne bih to iskustvo poredio sa Srbijom jer se u SAD razmišlja globalno.  Iz tog ugla je onda sve moguće.

 

Ko je Željko Mirković

Željko Mirković, reditelj, producent i profesor filma i digitalnih medija u USA. Vlasnik je produkcijske kuće Optimistic Film od 2007. Zаvršio Akаdemiju Umetnosti u Beogrаdu i Mаster studije u medijimа u Velikoj Britаniji nа Bournemouth University, Media School. Trenutno završava doktorske studije na FMK Beograd.

Zа svoje filmove osvojio je 54 internаcionаlne nаgrаde, a dokumentаrni film Drugi susret, bio je zvаnični kаndidаt zа Oskаrа zа dugometrаžni dokumentаrni film 2014. Autor je i dokumentаrnih filmovа “Obećanje”, ”Svetislаv Pešić, Više od trenerа”, ”Lаjko Feliks- U potrаzi zа sobom” , ”Dugo putovаnje kroz istoriju, historiju i povijest”, ”Oženiću celo selo”, ”21. Sekund”, ”Muhаrem, Muzikа oči životа”… Radio kao profesor filma i digitalnih medija u USA.