REČ BEZ ZIDA

REČ BEZ ZIDA: Kad čovek umre

MediaSfera

 

Piše: Ljiljana Šarac

 

 

 

Kad čovek umre, šta ostane iza njega?




Tužna humka koja se iz dana u dan sleže. Hrpa uvelog cveća. Ugasle, nedogorele sveće. Zgužvane plastične čaše. Presahle suze…

 

Kad umre bučan, vedar, pričljiv čovek, iza njega zjapne tišina.

Kad umre tih, blag čovek, iza njega se pojavi praznina.

 

Otvori sa i za jednim i drugim nevidljiva rupa posred grudi onih koji su ostali, i ne da se ni zakrpiti ni popuniti.

 

Iza zlih, grubih, sebičnih, nerazumnih, ostaje olakšanje.

 

Dakle, svakome prema zasluzi…

 

Psiholozi kažu da je najjači od svih strahova upravo strah od smrti. Niko je ne iščekuje, niko joj se ne raduje.

 

Kako je pobediti, a kada dođe trenutak, kako se naći oči u oči s njom. Kao mala nisam imala odgovor na ova pitanja, a strah je samo rastao.

 

Kako vreme prolazi, a godine donose i dozu zrelosti i iskustva, odgovor se sam javlja.

Tu je vera.

 

Vera da je sve tek iskorak iz jednog u drugi svet – onakav kakav smo za života zaslužili.

 

Mnogo je onih koji danas poste, slave slave na veliko, puna su im usta parola o veri, a premalo je u njih samoposmatranja i preispitivanja. Istinskog nesebičnog činjenja dobrih dela, bez ikakve koristi. Isti ti ,,vernici” spremni su da vas za srce ugrizu za sitnicu i da ne trepnu. Da ospsuju, budu grubi, egoistični…

 

Od reči do dela dele ih čitavi univerzumi.

 

Ovo nije tema o kojoj se rado i lako priča. I meni reči zapinju, misli stihijski naviru, a oko mi zasuzi. Jer, kako govoriti o odlasku u nepovrat, a ne setiti se svojih najdražih koji su nas napustili?

I ma koliko da je vremena prošlo, podjednako, a možda i više nam nedostaju…

 

Moj neprebol je moj otac. Ni šezdeset nije napunio, a već 12 godina ga nema… A opet svakog dana je tu, sa mnom. Na groblju pričam naglas sa njim, a ovako u sebi. Bezglasno. S osmehom. Ako me neko čuva – to je on. I od te pomisli bude mi lakše.

 

Najteže je razmišljati o svom nestanku i onih posle nas.

 

Ja se branim delima. Željom da zasadim drvo koje će rasti i nadživeti me. Da napišem knjigu koja će mi pronositi ime i kada me ne bude. Da dobijem unučiće i da lanac života traje. Da me spomene poneki učenik i seti se neke moje reči, osmeha, saveta… Za mene, to je trajanje. I neumiranje…

 

Kada bismo na ovaj način čašće razmišljali o prolaznosti, mislim da bismo svi bili mnogo bolji ljudi.

 

Kad dođe čas (Pero Zubac)

 

Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;
šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?
Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt.

 

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.

 

Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije