Istorija

Dr Rudolf Arčibald Rajs: Čovek koji je poklonio srce Srbiji

MediaSfera

 

 

 

Piše: Gordana Radisavljević  – Jočić

 

 

Zbog njegovih zasluga za srpski narod ostala je uzrečica: “Ako ikada Švajcarska napadne Srbiju, sve će joj zbog Rajsa unapried biti oprošteno”.




U virhoru “Velikog rata” rodilo se i jedno veliko prijateljstvo. Bolje reći ljubav. I možda ona ne bi bila toliko važna da nije reč o ljubavi jednog Švajcarca, inače poreklom Nemca, prema malenoj Srbiji i njenim hrabrim vojnicima-seljacima. Švajcarac je zarad Srbije žrtvovao svoju briljantnu karijeru, odrekao se blagodeti evropskog života i na kraju poželeo da njegovo srce počiva u spomen kosturnici na Kajmačalanu, kako bi s srpskim junacima čuvao večnu stražu voljenoj Srbiji. Jedinstven primer u svetskoj istoriji. Pre i posle dr R. A. Rajsa nijedan stranac svoje srce nije zaveštao drugoj zemlji.

 

Ko je bio dr Rudolf Arčibala Rajs? Koji su ga to čudni putevi sudbine doveli u Srbiju? Čime su to Srbi zaslužili njegovu ljubav i divljenje?

 

Propusnica obaveštajnog odseka operativnog odeljena Vrhovne komande

 

U leto 1914. austrougarska armija provalila je preko Drine i Save i bez objave rata napala Kraljevinu Srbiju. Nakon junačkog otpora i  privih pobeda, krajevi kroz koje su protutnjale neprijateljske divizije, posebno Šabac, potpuno su razorene, popaljeni i opljačkani, masakrirane su stotine nedužnih civila, zarobljenika i ranjenika. Mudri Nikola Pašić na vreme je shvatio da ako Srbija želi na pravi način da upozna svet sa tim divljaštvima to treba da učini preko stručnih i utemeljenih nalazi uglednih stručnjaka iznetih na pravi način. S druge strane dr Rudolf Arčibald Rajs, profesor i šef laboratorije Lozanskog univerziteta se već u avgustu 1914. godine, javio kao dobrovoljac diplomatskim predstavništvima savezničkih zemalja, među kojima i konzulatu Kraljevine Srbije u Ženevi, želeći da im pomogne svojim znanjem i iskustvom. Tadašnji srpski konzul u Ženevi Nikola Petrović odgovorio mu je da ne može biti primljen kao dobrovoljac već kao službeni neutralni islednik zločina. Rajs je odmah pristao doputuje u Srbiju i izvrši opsežna istraživanja i sastavi izveštaj koji bi se izneo svetskoj javnosti.

 

Razbijena slika

 

Brižljivi Švajcarac je tokom septembra, oktobra i novembra 1914. godine obišao sve prostore obuhvaćene ratnim dejstvima. Razgovarao je sa stotinama očevidaca i ratnih zarobljenika, obišao ranjenike po bolnicama, proučio unakažena tela, te pažljivo ispitao zaplenjenu municiju, čak je i lično isprobavajući. Tako je nastao detaljan i stručan izveštaj obogaćen dokazima koji je delovao kao najstrašniji horor: hiljade civilnih žrtava, računajući i decu mlađu od godinu dana, izbodeno je noževima i bajonetima ili živo spaljeno. Zgrožen onim što je video u Mačvi i Podrinju, ali i oduševljen moralom srpskog naroda, sam sebe je proglasio za “švajcarskog dobrovoljca srpske vojske, druga veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara”. Nakon što je izveštaj predao srpskoj vladi, Rajs je odmah obavestio i stranu štampu, održao na pariskoj Sorboni nekoliko predavanja, a u Londonu na engleskom jeziku izdaje bogato dokumentovanu knjigu “Austro-Ugarski zločini” („Austro-Hungarian Atrocities”).

 

 

Kao ratni izveštač objavljivao je članke u uglednim evropskim novinama o patnjama i stradanjima srpskog stanovništva i vojske, a angažovao se i na prijemu i zbrinjavanju srpskih izbeglica. Sa srpskom vojskom prešao je se preko Albanije, bio na Solunskom frontu i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd. Rajs se do te mere srodio sa srpskim bićem da je postao njegov nerazvojni deo. Kasnije je za svoje angažovanje dobio Medalju za hrabrost. Posle proboja Solunskog fronta 15 septembra 1918. Rajs je u svim mestima kroz koja je prolazio obavljao uviđaje o zlodelima u okupiranim područjima, kao ona o zverstvima Bugara u Surdulici, Vladičinom hanu, Vranju, Leskovcu.

 

Završetak rata nije značio kraj njegove misije. Trebalo je da rezultate svoje ankete o zločinima uobliči u zvanične izveštaje za predstojeće međunarodne mirovne konferencije.

 

Srbija – treća domovina

 

Voleo je da kaže da mu je Srbija treća domovina. Rođen je u južnoj nemačkoj pokrajini Baden, 8. jula 1875. godine. Posle završene osnovne i srednje škole u Nemačkoj, nastavio je studije u susednoj Švajcarskoj. Tamo je doktorirao hemiju, a nešto kasnije počinje da radi i kao profesor kriminalistike. Svoje interesovanje za fotografiju narocito je ispoljavao u kriminalistici i sudstvu.1909. godine Rajs osniva institute za tehnicku policiju u kriminalistici. Na ovim institutima su se skolovali kadrovi iz Rusije, Srbije, Austrije. Ovakve institute Rajs organizuje i u Brazilu i Rusiji. Za rad u ovim oblastima odlikovan je ordenima mnogih zemalja.

 

U Srbiji ga je zadržala želja da bude svedok i učesnik izgradnje novog života u razorenoj Srbiji. Modernizovao je i unapredio tehničku službu beogradske policije koja se bavila prikupljanjem i analizom tragova i dokaznog materijala. Osnovao je dvogodišnju policijsku školu. Ubrzo se, međutim, povukao, jer kao stranac nije mogao da bude na čelu policije. Odbio je i katedru na Beogradskom univerzitetu. Prihvata posao veštaka za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu. Intrige koje su oko njega pleli tadašnji političari učinili su da se Rajs povuče u lično izgnanstvo. Narod ga, srećom, nije zaboravio. Često je isticao da mu je zahvalnost naroda jedina nagrada koja ga je zadržala u Srbiji i kad ga zvaničnici nisu hteli. A nisu ga hteli, jer ih je sagledao u pravom svetlu još za vreme rata.

 

 

Zavoleo sam vas, jer sam imao priliku da upoznam vaše ljude u presudnim trenucima, kada se, valjda, jedino i može upoznati karakter jedne nacije. Nažalost, video sam i sve vaše mane, nedostatke i slabosti, video sam sve ono što može biti pogubno za vaš narod u budućnosti” napisao je Rajs u knjizi “Čujte Srbi” pred kraj života na francuskom jeziku (“Ecoutez les Serbes!”). Završena je 1. juna 1928. godine, a 2004. godine je štampana u velikom tiražu i deljena besplatno. Pred kraj života objavio je i svoj ratni dnevnik u knjizi pod naslovom “Šta sam video i proživeo u velikim danima.  Odbio je sve honorare, koje mu je nudila Kraljevina SHS, primio je samo mali topčiderski plac. Počasni građanin opštine Krupanj postao je 1929. godine.

 

Srce na Kajmakčalanu

 

Umro je iznenada, 8. avgusta 1929, u 54-oj godini života, posle verbalnog sukoba sa bivšim ministrom Milanom Kapetanovićem, koji je rat proveo u inostranstvu i postao ratni profiter. Rajs je pao ubijen rečima, rečima jednog Srbina. U opisu događaja „Politika” je podsetila svoje čitaoce da je dr Rajs živeo u maloj vili iznad Careve ćuprije, u „kućici među voćkama, s tremom i drvenim gredama, nalik na šumadijsku seljačku kuću”, u kojoj je domaćin čak „obojio one grede koje nose svod trobojkom crveno-plavo-belom”. Za uspomenu na „veliki podvig srpskoga vojnika” dr Rajs je na kući napisao „Vila Dobro Polje”.  Kao i danas, ispod te vile prolazila je tramvajska pruga ka Rakovici, a iza kuće je putić vodio do nedalekog brega, na kome su se skućili razni uglednici i moćnici.

 

 

Dva dana kasnije, po izričitoj želji dr Rajsa, sahranjen je na Topčiderskom groblju u Beogradu. U dodatku testamentu koji je „Politika” objavila na dan sahrane, Rajs je tražio da njegovo srce „bude stavljeno u jedan bokal i da se jednom zgodnom prilikom odnese na Kajmakčalan (planina Nidže) u Makedoniji, gde će ga ostaviti kod kapele, ne zakopavajući ga”. „Ja sam voleo srpsku zemlju, i drago mi je kad pomislim da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, pored drugova koje sam gledao kako umiru”, napisao je dr Arčibald Rajs, a njegova poslednja volja je ispunjena. Na žalost, danas urna u u kojoj je počivalo srce Arčibalda Rajsa prazna. U II svetskom ratu Bugari su ga iz nije izvadili i bacili.

 

Vila “Dobro polje”

 

Dolazeći u Srbiju, dr Rajs je sa sobom poveo i Alfreda Favrata, odanog saradnika i posinka. Alfred Favrat se oženio i dobio sina kome je dao ime Dimitrije Serž. Krstio ga je lično kralj Aleksandar. Jedna od želja Alfreda i Luize Favrat bila je da se Dimitrije Serž oženi Srpkinjom. Igrom sudbine želja im se ispunila. Njihov jedinac oženio se Slavkom, koju su Švajcarci prozvali Jola. Kuća doktora Arčibalda Rajsa je od 1948. služila kao dečji dispanzer, posle čega je izdeljena na tri stambene jedinice. Već duže vreme traži se rešenje kako bi se porodicama koje tu žive našao drugi smeštaj, a od kuće napravio Memorijalni centar.

 

 

Favratovi su u Gornjem Milanovcu podigli osamdesetih godina vilu “Dobro polje 2” koja je skoro identična beogradskoj. Tu se čuva stotine predmeta koji podsećaju na dr Rajsa. Između ostalog, sačuvani su portreti, njegova lula, štap koji je nosio idući sa srpskom vojskom, ikona koju mu je poklonio jedan srpski vojnik i koja je prošla težak put srpske vojske, zlatni sat sa otiskom kažiprsta dr Rajsa na poleđini, srebrno posuđe,  ordenje, počasna oficirska sablja na kojoj piše: “Vojniku pravde i prava, drugu iz Velikog rata” . Tu se godinama čuvao, do štampanja, rukopis knjige Arčibalda Rajsa „Čujte Srbi“.

 

Danas jedna ulica i Osnovna škola nose njegovo ime.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .