MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: privatna arhiva
„Čuvajte se lažnih proroka koji vam dolaze u odjelu ovčijem iznutra su vuci grabljivi.” Reči Svetog jevanđeliste Mateja kao da su najavile vreme kada će doći „dobronamerni” Jehovini svedoci, „bezazlene” pristalice Hare Krišne i ostali lovci na ljudske duše.
– Žrtve sekti su iskreni bogotražitelji, osobe kojima je potreban duhovno bogat i sadržajan život. Upravo zato su sekte jako agresivne u nastupu i propagiranju svog učenja. Ako padate na elitizam i spremni ste da izdvojite ogromne sume novca za inicijaciju tu su sajentolozi, ako ste vernik tu su pseudohrišćani, ako volite astralne projekcije tu su dalekoistočnjaci. Čovek mora da bude obazriv, kaže Marija Miketić.
Njen novi roman „Svedok” pisan je na osnovu autentičnog dnevnika bivše pripadnice jedne pseudohrišćanske verske zajednice.
Pred čitaocima je istinita, životna i otrežnjujuća priča. Događaji koji se nižu filsmkom brzinom opisuju kako je došlo do ulaska glavne junakinje Danje u zajednicu, na koji način se vrši inicijacija, koji su to mehanizmi manipulativnog dejstva kojima se služe verske vođe i gurui, kao i šta su okidači, neophodni da se poveruje njihovim doktrinama. Pisan u prvom licu, „Svedok“ nas suptilno uvlači u duševne bure jednog mladog bića, zajedno sa junakinjom proživljavamo i njene sumnje, kolebanja, duševna stradanja. U njenom preobražaju veliku ulogu ima jeromonah Aleksije, koji je bio spreman na sve kako bi joj dokazao da je obmanuta od strane zapadnih verskih manipulatora.
„Svedok“ je deo projekta Sveslovenskog književnog društva koji su sufinansirale gradske opštine Zemun i Vračar.
Iza Marije Miketić je dvadesetogodišnje iskustvo u radu sa žrtvama verskih sekti.
U potrazi za verom
– Čitava priča je krenula devedesetih godina. Oduvek sam vernik. Kao mlada, tragala sam za verom i bila u stalnoj zapitanosti šta je istina, a Srpska pravoslavna crkva mi je pružila vrhunac vere. Zainteresovala sam se za teologiju i studije teologije. Odmah sam se ukuljučila u Svetosavsku omladinsku zajednicu pri hramu Sv. Aleksandra Nevskog. Oni su bili veoma dobro organizovani, namesnik je tada bio protojerej-stavrofor hadži Ljubodrag Petrović. Ja sam već u tom periodu počela da pišem. Neki fragmenti romana „Krv u ledu“ su nastajali baš tada.
Okupili smo se oko „Beogradskog dijaloga“, prvog srpskog časopisa za borbu protiv sekti. U to vreme došlo je do ekspanzije sekti. Bila sam sekretar tog časopisa i to je bio moj prvi posao, ali pisala sam i intervjue sa bivšim pripadnicima sekti, koji su objavljivani u časopisu. Redakcija nam se nalazila u ordinaciji psihijatra dr Vukadina Cvetanovića, u Francuskoj ulici. Kao stručnjak za satanizam, lečio je mnoge povratnike. Na njegovu molbu, hvatala sam beleške. Svega sam se naslušala. Satanizam me nije frapirao i privukao da ga istražujem, jer predstavlja suštu suprotnost hrišćanskoj teologiji i odmah je jasno da je to ona tamna strana života i da vi, ako se tome priključite, birate nečastivog. Tu je sve jasno, nema vaganja.
Međutim, dalekoistočnjaci su mi bili interesantni. Privlačili su me i pseudohiršćani: oni su moralni, verni, imaju svoje kodekse časti i ponašanja. Delovali su kao neko ko se drži pravih hrišćanskih vrlina. Ali zamka je zapravo baš u tome. Istraživački rad me je odveo među mnoge od njih: pokret Hare Krišna, pentekostalce, adventiste, jehoviste, nazarene… Istraživala sam njihov način rada, obrede, učenja, metode manipulativnog dejstva. U Rusiji, u okviru Teološkog fakulteta, postoji katedra za sektologiju. Pokušali smo da i na našim prostorima postignemo nešto slično.
Pritajene pretnje
– Oformili smo multidisciplinarni tim koji su činili sveštenici, psiholozi, predstavnici vojske, policije, psihijatri, pisci, advokati i držali smo tribine gde god su nas zvali. Imali smo mnogo neprijatnosti. U publici je uvek sedeo neki špijun. Kada je izašao „Svedok“ dobila sam mejl od jedne pseudohrišćanske zajednice, dobila sam mesidžer poruku od još jedne, a na adresu Sveslovenskog književnog društva stigao je poziv za kongres treće. Nisu to otvorene pretnje, ali polako nam daju do znanja da nas prate, da znaju da smo se ponovo aktivirali, da vodimo računa šta govorimo. Pokušavam da sve, koliko je to moguće, držim pod kontrolom. Nije mi bila namera da ovom pričom izazovem paniku, niti spektakl, već da jednu društvenu anomaliju učinim vidljivijom. Svako ima pravo da veruje u šta god želi, sve dok ne vrši prisilu, zloupotrebljavajući ljudsku slabost i namećući svoje ideje. Vera se ne natura. Ona je intimno osećanje svakog od nas.
Da li je moć sekti realna ili …
– Realna je, vrlo realna. Njih finansiraju svetski izvori moći sa određenim ciljem. Srbija njima nije jedina ciljna grupa. Problem sekti je planetarni problem. Oni se šire, postoje oduvek, a danas ih je više nego ikad. Sa pojavom interneta napustile su institucionalne okvire. Danas se javljaju i kroz pojedinačne, neidentifikovane grupe, ali i kao gurui. Takođe, namaju više samo verski karakter, već su prodrle u sve sfere potreba ljudi 21. veka. Teško im je ući u trag. U odseku za borbu protiv sekti u Državnoj bezbednosti kažu da Evropska federacija za borbu protiv sekti više nema statistiku, nemaju brojke jer je postalo izlišno i besmislenao da se bilo ko bavi brojkama upravo zbog upliva interneta.
U međuvremenu, neke psudohrišćanske verske organizacije su dobile i zvaničan status verskih zajednica, više nisu sekte. Upravo o jednoj takvoj sam i pisala u romanu „Svedok”, zalazeći u njen unutrašnji poredak, pravila i norme ponašanja propisanim za sve članove, učenje i moralno-duhovni kodeks. Svedočanstvo sa lica mesta i iz prve ruke uvek ima značajnu vrednost, ali treba naglasiti da ovo nikako nije poziv na linč. Protojerej-stavrofor Vajo Jović, starešina hrama Sv. Aleksandra Nevskog, jedan od recezenata „Svedoka“, rekao mi je: „Uplašio sam se da će to biti knjiga koja huška, poziva na linč i propagira mržnju, a ovo je knjiga ljubavi“.
Šta je njihovo polje delovanja?
– Svaka krizna situacija bilo kog čoveka, kao što su gubitak posla, gubitak člana porodice ili bolest, otvara polje delovanja verskih sekti. Ljudi se najčešće tada hvataju za slamku, pa lako postaju plen. To je momenat kada oni love čoveka. Nudeći laka i braza rešenja, a pre svega utehu i razumevanje, oni se nametnu kao dobročinitelji sve dok ne uspeju da vas zavrbuju. Zbog toga je najveći stepen opreza neophodan u kriznim momentima. Sve ovo i radimo zato što se bojimo za našu decu. Nije slučajno što koristimo reč zavrbovani. Zavrbovati znači zloupotrebiti, iskoristiti nekoga, imati unapred zle namere.
Šta su njima konačni i krajnji ciljevi?
– Da dođu do apsolutne obezličenosti pojedinca, porodice i društva u celini, da dobiju verne podanike koji će na jedan njihov mig da urade sve ono što im nalože vođe. Prvo im se uništi logičan način razmišljanja, drugo uništi im se kritički stav, treće informaciono oni su izolovani, ne dozvolja im se da čitaju literaturu izvan one koju im sami serviraju. Kada izgubite kritički stav, a suština ljudskog bića je da sumnja, više ne proveravate matrice po kojima funkcioniše društvo u kome živimo, socijalo-ekonomski žvot, pa samim tim ni ono što vam propagira verska zajednica. Vi više niste ljudsko biće već zombi.
Da li je moguće izaći iz sekte?
– Jako teško. Moja Danja, junakinja romana „Svedok“, uspela je zato što je bila inteligetna, duhovno radoznala, buntovnica koja nije dozvolila da joj neko nameće svoje mišljenje nego je zadržala kritički stav. Imala je dovoljno hrabrosti i smelosti da proverava. Mnogo je važan duhovnik koji je umeo da joj odgovori na suštinska pitanja. Zato „Svedok“ nije klasičan roman, on je više priručnik, apologija koja će da pokaže gde oni greše. To je teologija našeg monaštva, koje poseduje čistu, izvornu duhovnost, a koja nam je skrivena. Mi našu pravoslavnu veru doživljavamo isključivo kao deo tradicije i skup običaja, što je, nažalost, pogrešno.
Ključne reči za alarm
– Izbegavati kontakt očima. Oni se obučavaju, programiraju kako da zavrbuju, kako da nastupaju, uče psihološke trikove i masovnu hipnozu kako bi, na suptilan način i pod velom tradicionalnih životnih vrednosti, uvukli u svoje redove nove članove. Kompletna njihova literatura zasniva se na propovedanju apokalipse, kraja sveta koji će samo oni preživeti. Iz tog razloga, članovi se podstiču da šire njihovo učenje kako bi pridobili što više simpatizera, kako bi „spasli” što više ljudi. Nastupaju kao spasitelji sveta, a tek kada zavrbuju žrtvu pokazuju svoje pravo lice. Međutim, kada maske spadnu, žrtva je već duboko uvučena i gotovo je nemoguće da pronađe put za izlazak.
Da bi držali svoje članstvo u pokornosti, oni ih drže u apkaliptičnom strahu. Zadaci koji se postavljaju pred članove su uvek za jedna stepenik veći od onoga što mogu da dosegnu i oni stalno osećaju da nisu ispunili zadatak. Lišavaju se društvenih konatkata, obrazovanja, svega lepog i njihov život se svodi samo na sektu. Sekta se nameće kao brižna majka, nudi zamenu za sve društvene odnose i pokušava da saseca emocionalne mostove preko kojih bi žrtva mogla da se vrati normalnom toku života, ukoliko ikad posumnjaju. Izolovani fizički i duhovno, oni se drže u neprestanom strahu od kraja sveta i osećaju da su odabrani da baš oni donesu spasenje istom tom svetu tako što će besomučno širiti svoje ideje.
Ako prepoznate da vam neko nudi instant spasenje, instant rešenja, duhovnost, isceljenje, prosvetljenje to su ključne reči koje treba da vam alarmiraju da je tu opasnost. To su ključni pojmovi po kojima možemo prepoznati pripadnike sekti. Nemojte ulaziti u dijalog i raspravu sa njima, jer su oni godinama obučavani preko odličnih psihloga i psihijatara svetskih razmera. Bićete nadglasani. Učiniće vam se ono što oni pričaju prihvatljivo, logično. U stvari to je igra iskrivljenih ogledala.
Dodaj komentar