REČ BEZ ZIDA: Terase

MediaSfera

 

 

Piše: Ljiljana Šarac

 

 

 

Umemo da kažemo za nekog da je ograničen kao terasa. Da li nas ona sputava ili nam otvara vidike?




Koliko verujete ili slušate feng-šui? Imate li slobodan protok energije u stanu i na terasi, ili skladištite i gomilate sve što mislite da će vam zatrebati?

 

Čini mi se da kakva nam je terasa – takvi smo i mi.

 

Neke izgledaju kao viseći Semiramidini vrtovi. Mogu bez ikakve intervencije da uđu u najuži izbor za najlepšu u gradu. Plene rastinjem, bojama, mirisima. Kao da su bile zadatak nekog pejzažnog arhitekte koji je hteo da pokaže  sve što zna.

 

Ima i onih na kojima nema ama baš ničega. Prosto vam dođe da se upitate živi li neko u tom stanu.

 

 

Za neke je to, pak, obećana zemlja jer na stočiću stoji piksla za zanimaciju koje se ljubitelji teško odriču.

 

Na nekima su izneti bicikli, tricikli ili bebi kolica. One takođe pričaju priču o vlasnicima stana.

 

Uprkos najavama da će biti zabrana i kažnjavanja, na pojedinima se vijore čaršafi, ali i sitno rublje kao barjaci prkosa, ali i poruke da mora da se živi.

 

 

Oduševljavaju me burad za kupus koja vire preko ograda kao nestašna deca koja se igraju žmurke…

 

Čude me ogromna stabla koja više nisu novogodišnje jelčice već pravo drveće. Ponekad pomilsim da li ispust može da izdrži toliku težinu…

 

Kočopere se one sa šarenim tendama, koketiraju druge koje dozvoljavaju da u sobe s velikim balkonskim prozorima i vratima uđe mnogo sunca i svetlosti.

 

Čisti užas bude one sa starudijom od koje na terasu ne može ni da se proviri. Izlgedaju kao da se podrum popeo na pročelje zgrade i izložio sav svoj asortiman…

 

Koliko vremena provodite na svojoj terasi?

 

Koji ste od nabrojanih tipova?

 

 

Mislite li da terasa ne može da zamni makar i najmanje dvorište?

 

Ja sam iz kuće prešla da živim u stanu. Lakše mi je i za održavanje i funkcionisanje, ali dvorište nikada nije uspela da mi nadomesti terasa.

 

Osećam se, kada sedim na njoj, kao da sam u izlogu. Niti mogu nešto pametno da uradim, niti kažem, a još ponajmanje se opustim.

 

Volim da na njoj imam što manje stvari. Ne želim da joj robujem ni u kom pogledu. Posadila sam razno začinsko bilje. Radujem se njegovom mirisu kada ga u prolazu dotaknem, pa zamiriše ruzmarin, Bosiljak, žalfija, lavanda…

 

Ove godine sam dala srcu oduška i u najveću saksiju posadila nekoliko strukova čeri paradajza. Gledala sam ga kako raste, zalivala ga, radovala se svakom cvetu i zametku. Dočekala sam da zarudi i sazri. Brala sam ga, kušala i hvalila miris i ukus. Ne najedosmo se baš, jer je plodova bilo desetak-dvadeset sveukupno, ali me je toliko usrećio i vratio u detinjstvo, podesetio na moju baku i nanu, večeri kada smo išle u bašte da zalivamo čitave vrste s paradajzom, da je jedna usputna odluka meni donela mnogo radosti…

 

Zato ne mislim da me je moja terasa ograničila. Ona može da postane čitav jedan mikro-kosmos, ako mi to hoćemo.

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.