Fenomeni

Strogi zatvor za slobodnu misao: slučaj prof. Mihaila Đurića

MediaSfera

 

 

 

Na dan pisanja ovog teksta, pre 47 godina, Okružni sud u Beogradu osudio je Mihaila Đurića, uglednog profesora Pravnog fakulteta, na dve godine strogog zatvora. Tog 17. jula 1972. godine, još jednom u nizu osuđena je slobodna misao od strane tadašnjeg režima.




Sve napisano u narednim redovima imaće utemelјenje u konkretnim dokumentima, priloženim na samom kraju, piše portal Mentalni higijeničar.

 

Šta stoji iza progona prof. Đurića

 

Sredinom marta 1971. godine, u organizaciji Sekcije Udruženja univerzitetskih nastavnika i drugih naučnih radnika SR Srbije, održana je javna rasprava povodom nacrta Ustavnih amandmana. Pored članova sekcije, raspravi su prisustvovali i predstavnici Ustavne komisije SR Srbije, Ustavnog suda SR Srbije, Vrhovnog suda SR Srbije, Udruženja pravnika SR Srbije, Gradske skupštine Beograda, kao i predstavnici Fakultetskog odbora Saveza studenata i Sekretarijata Konferencije Saveza komunista Pravnog fakulteta u Beogradu.

 

Predviđeno je da rasprava ne bude formalna, već suštinska, uz punu slobodu iznošenja vlastitog mišlјenja.

 

 

Najspornija tačka predviđenih promena

 

 

Najkontroverznije odredbe ticale su se novog državnog ustrojstva. Otputujmo u još dalјu prošlost. Po završetku Drugog svetskog rata, 1945. godine, SR Srbija je uređena tako da sadrži dve pokrajine – Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu Kosovsko-Metohijsku Oblast. Ustavima iz 1963. godine i 1968. godine, pomenute pokrajine menjaju svoje nazive, ali i dobijaju sve veća prava, nauštrb prava SR Srbije, čije se nadležnosti sve više smanjuju. Takve tendencije doživlјavaju svoj vrhunac upravo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Predviđeno je da republike dobiju još šira ovlašćenja – osim SR Srbije, budući da najšira ovlašćenja dobijaju i pokrajine u njenom sastavu, što automatski znači i sužavanje ingerencija SR Srbije. O tome dovolјno svedoči odredba u kojoj je predviđeno da pokrajine imaju pravo veta na odluke SR Srbije, uz konstituciju državnih i partijskih Predsedništava.

 

Profesor Mihailo Đurić

 

Inkriminisani govori prof. Đurića

 

 

Već prvog dana rasprave (18. mart 1971. godine), prisutnima se obratio prof. Mihailo Đurić, a njegov govor objavlјen je u časopisu Anali Pravnog fakulteta, pod naslovom – Smišlјene smutnje . Već u uvodniku, profesor Đurić naglašava da se neće izjašnjavati konkretno za i protiv predloga, već će se osvrnuti na ono mnogo važnije – posledice do kojih može dovesti ,,ustavna kriza“:

 

Govoriću o polaznim pretpostavkama i krajnjim konsekvencijama sadašnje ustavne krize, dakle, o nečemu mnogo važnijem, osnovnijem, bitnijem; o nečemu što zakonski tekst ne saadrži, što je u njemu prećutano, što se njime zabašuruje, prikriva, čak i mistifikuje.

 

Ono što se, takođe, usled romantičarskih zanosa i potajnih želјa pojedinaca, mistifikuje, jeste nastup prof. Đurića kao srpskog nacionaliste. Na prvom mestu, profesor nastupa kao stručnjak sa integritetom, kao slobodnomisleći čovek, kao humanista. To je njegovo polazno stanovište. Valјa uzeti u obzir i društvenu situaciju iz tog perioda. U proleće 1971. godine, počinje da buja hrvatski nacionalizam, oličen u tzv. MASPOK-u, pa bi sledeće Đurićeve reči trebalo tumačiti imajući u vidu vladajuću situaciju i ,,Hrvatsko prolјeće“.

 

Ima nečeg uvredlјivog i nedoličnog u tome što smo danas svi uhvaćeni u mreže nacionalizma, što danas svi moramo da se bavimo onim što nije i ne može biti naša glavna, a kamoli jedina preokupacija. U vremenu u kome živimo ima težih, ozbilјnijih, dalekosežnijih pitanja od ovih koja su najednom postala toliko važna.

 

U ovom govoru, ukazuje se prvenstveno na činjenicu da je Jugoslavija samo, kako sam profesor kaže, geografski pojam, jedna razvalina od države, koja funkcioniše po principu nasilne i veštačke ravnopravnosti. Jedina faza koja je preostala u razvoju takve države jeste njen raspad. Koliko je bilo istine u tome – procenite sami.

 

Što se mene lično tiče, moram da priznam da žalim što je do toga došlo.
Ali ne pada mi ni na kraj pameti da se zalažem za spasavanje po svaku cenu nečega što se ne može spasti i što, kako ispada, u ovakvom vidu ili prividu nije ni vredelo stvarati. 

 

Tek nakon ovih bitnih napomena, na red može doći priča o nacionalizmu profesora Đurića. Svestan svoje velike odgovornosti, profesor, budući nateran novim predlozima da govori o nacionalnim pitanjima, odlučuje da, kao i uvek, potpuno iskreno i sveobuhvatno pristupi temi i demistifikuje dotadašnji položaj srpskog naroda u Jugoslaviji i eventualni njegov položaj u slučaju prihvatanja promena Ustava.

 

Ni sadašnji položaj srpskog naroda nije nikako dobar, a ne samo onaj u kojem bi se on našao u slučaju predloženih promena. I to ne samo zbog toga što je srpski narod danas tako nemilosrdno i nepravdeno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u bilo kom pogledu pogodovao srpskom narodu, kao da taj centralizam nije bio zaveden, između ostalog, i zato da bi se sprečilo postavlјanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid koji je za vreme Drugog svetskog rata izvršen nad srpskim narodom!

 

Očigledno je da granice današnje SR Srbije nisu nikakve, ni nacionalne ni istorijske, granice srpskog naroda. Uopšte uzev, granice svih sadašnjih republika u Jugoslaviji imaju uslovno značenje, one su više administrativnog nego političkog karaktera. Neprikladnost, proizvolјnost i neodrživost tih granica postaje očigledna onda kad se one shvate kao granice nacionalnih država. Ni za jednu republiku u Jugoslaviji, izuzev, možda, Sloveniju, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovo ne za Srbiju. Treba li uopšte da vas podsećam na to da izvan uže Srbije živi oko 40 odsto Srba, ili gotovo koliko i Hrvata u SR Hrvatskoj, odnosno koliko ima Slovenaca, Makedonaca i Muslimana zajedno? U trenutku kada je silom prilika doveden do toga da treba da ponovo uspostavlјa svoju nacionalnu državu, može li srpski narod da bude ravnodušan prema svojim mnogobrojnim delovima izvan sadašnjih granica SR Srbije? Nije nimalo teško uvideti da se već i u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji. Kao što je dobro poznato, izvan granica Srbije srpski narod živi u još četiri od pet preostalih republika. Ali ni u jednoj od tih republika on ne može da živi svojski.

 

U SR Hrvatskoj i SR Makedoniji srpski narod nema nikakvih posebnih Ustavom zagarantovanih prava na nacionalni život. Ta prava mu nisu data s na izgled umesnim i bezazlenim obrazloženjem da mu nisu ni potrebna, budući da su Srbi u Jugoslaviji narod, a ne nacionalna manjina, odnosno narodnost u smislu sadašnje terminologije. U SR Bosni i Hercegovini, iako čini većinu stanovništva, srpski narod faktički nema mogućnost ni da se služi svojim ćiriličkim pismom, što je samo jedan od spolјnih znakova njegove izdvojenosti iz celine nacionalne kulture kojoj pripada. A u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni na vlastito ime, ili se bar to pravo osporava onima, nikako malobrojnim, Crnogorcima koji se osećaju Srbima.

 

U slučaju da republičke granice, kako je predviđeno, postanu državne, prof. Đurić predviđa dve mogućnosti koje bi imali Srbi:

 

…da pomažu u ostvarivanju tuđe nacionalne državnosti (hrvatske ili makedonske), ili da iživlјuju neku svoju regionalnu državnost (crnogorsku ili bosansko-hercegovačku).

 

Na kraju svog govora, koji će ga izbaciti sa fakulteta i poslati u zatvor, profesor zaklјučuje:

 

Više nego bilo šta drugo, danas je neophodno otrežnjenje srpskog naroda od zabluda prošlosti. Da bi mogao da preživi sva današnja iskušenja, da bi mogao da se održi usred bujice u koju je gurnut, srpski narod mora da se okrene sebi, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet.
To je osnovni preduslov njegovog dalјeg istorijskog samopotvrđivanja.

 

Nezadovoljstvo je izazvao i tekst Kamen razdora, objavljen u časopisu Umetnost 1971. godine, u kome se Đurić izjašnjava povodom podizanja Meštrovićevog mauzoleja na Lovćenu sa namerom da se pritom oskrnavi Njegošev grob. ,,Treba se dobro zamisliti“, piše Đurić,  ,,nad stvarnim motivima današnjeg spora oko novog spomenika Njegošu. Nije to nikakav spor između pristalica i protivnika velikog pesnika, između njegovih pravih i lažnih protivnika, mada se može osnovano posumnjati u istinsku privrženost Njegošu onih koji bi hteli da ga zazidaju Meštrovićevim kamenim oklopom. U pitanju je spor oko toga šta više priliči pesniku, šta više odgovara njegovom značaju i značenju, šta je više u skladu sa njegovom poslednjom voljom. Ili tačnije: osporena je umetnička, moralna i istorijska opravdanost nastojanja da se preinači smisao Njegoševog dela, da se njegov grob obeleži novim, tuđim znacima“, piše Novi Standard.

 

 

Pravni fakultet u Beogradu

 

Osuda i progon

 

 

Zbog svog govora, profesor Đurić je, najpre, izbačen sa fakulteta. Nakon izbacivanja, svoj naučni rad produžio je u Institutu društvenih nauka, radeći do 1990. godine kao naučni savetnik, nakon čega je vraćen na PF, gde je penzionisan godinu dana kasnije.

 

Takođe, presudom Okružnog suda u Beogradu, na dan 17. jula 1972. godine, osuđen je na kaznu strogog zakona u trajanju od dve godine, zbog krivičnog dela neprijatelјske propagande (čl. 118. stav 1. KZ).

 

Suđeno mu je zbog  krivičnog dela neprijateljske propagande i delikta mišljenja koje je početkom 80-ih potvrdu dobilo u 133. članu Kaznenog zakona SFRJ, prema kome je zlonamerno prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji kažnjavano zatvorom. Vrhovni sud ga potom osuđuje na zatvor u trajanju od devet meseci, posle čega profeosor Đurić odlazi na izdržavanje kazne. Početkom 90-ih vratio se na fakultet, da bi tek posle političkih promena u zemlji doživeo sudsku rehabilitaciju.

 

Kako piše Novi Standard već u prvim rečenicam svoje reči na suđenju profesor Mihailo Đurić zapitao se pred sudijama: ,,Kuda to jugoslovensko društvo ide ako ovakav proces treba da obezbedi neku njegovu konsolidaciju? Kakvu li to viziju socijalizma imaju oni koji su pokrenuli ovo suđenje?“ Uprkos brojnim argumentima branioca, 17. jula 1972. godine Okružni sud u Beogradu je doneo presudu kojom je Đurić osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine. Suđeno mu je zbog  krivičnog dela neprijateljske propagande i delikta mišljenja koje je početkom 80-ih potvrdu dobilo u 133. članu Kaznenog zakona SFRJ, prema kome je zlonamerno prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji kažnjavano zatvorom.

 

Vrhovni sud Srbije rešavao je o žalbi branioca optuženog izjavlјenoj protiv presude Okružnog suda, pa je 4. januara 1973. godine došlo do preinačenje presude, ali samo u pogledu kazne – profesorova krivica je potvrđena, ali je kazna zatvora smanjena na devet meseci, posle čega profeosor Đurić odlazi na izdržavanje kazne. Početkom 90-ih vratio se na fakultet, da bi tek posle političkih promena u zemlji doživeo sudsku rehabilitaciju.

 

“Tako je profesor Đurić zbog svoje dosledne borbe za istinu, pravdu i vladavinu prava, zbog čvrste vere u slobodu mišlјenja, govora i intelektualnog stvaralaštva — osuđen na robiju. Čovek koji je u hrabrosti za istinu video najviši izraz lјudskog dostojanstva, profesor koji je svoje studente učio da je lјubav prema istini i pravdi najveća strast lјudskog uma, te da je prisustvo autonomnog kritičkog intelektualca u modernom polisu klјuč demokratije — našao se u zloglasnom zatvoru u Požarevcu”, piše prof. Jovica Trkulјa.

 

Nedugo nakon izricanja presude, sedmoro nastavnika Pravnog fakulteta (prof. dr Andrija Gams, prof. dr Ružica Guzina, prof. dr Stevan Vračar, doc. dr Branislava Jojić, dr Aleksandar Stojanović i asistenti Danilo Basta i Vojislav Koštunica), potpisuje molbu za pomilovanje profesora Đurića. I ta stvar je završena hitrom akcijom partijske organizacije Pravnog fakulteta – dalјe potpisivanje peticije je sprečeno, a njeni organizatori disciplinski kažnjeni i udalјeni sa nastave.

 

Pored Đurićevog, još nekoliko izlaganja je označeno kao politički sporno (Kosta Čavoški ,,Ustavnost i pravo veta“, Stevan Đorđević ,,O izboru predsednika republike po amandmanu XXVI“, Andrija Gams ,,Koncepcija amandmana: istorijski promašaj – naučna zbirka“), pa je doneta odluka o zabrani rasturanja časopisa Anali Pravnog fakulteta br. 3, od maja 1971. godine, s tim da se ,,svi primerci rasturenog časopisa oduzimaju… i imaju se uništiti putem industrijske prerade“.

 

“Egzekutori ovih progona i čistki na Pravnom fakultetu u Beogradu — brojne ravnodušne i ambiciozno disciplinovane kolege i studenti — dobili su aplauze i doživeli ekspresnu profesionalnu i političku promociju u državno-partijskoj i univerzitetskoj hijerarhiji, u diplomatiji, u međunarodnopravnim forumima za lјudska prava. Izneveravajući moralni i intelektualni etos naučnika i profesora, oni su prihvatili podanički odnos intelektualnih vazala i lakeja političkih moćnika”, piše prof. Jovica Trkulja.

 

Otkrivanje spomen biste profesoru Mihailu Đuriću u parku Mali Tašmajdan, Beograd, 3. oktobar 2016.

 

Mudrost ćutanja

 

Ovde se završava priča o slobodi misli i demokratskim raspravama u Brozovoj Jugoslaviji. Međutim, to nije jedina pozadina progona slobodomislećih intelektualaca sa Pravnog fakulteta. Uz to, trebalo je pokazati kako nacionalizma ima i u Srbiji, ne samo u Hrvatskoj, te demonstrirati odlučnu borbu režima protiv takvih istupa. Opravdanost strahovanja uvaženog profesora Đurića, obznanjena je u svojoj punoj formi dvadeset godina nakon inkriminisanog govora.

 

Novi Standard podseća da profesor Mihailo Đurić nije voleo medije, u svojoj mudrosti je ćutao. Živeo je dostojanstveno, u skladu sa idealima, bez javnog moralizovanja. Oblak progonstva stajao je nad njim do kraja života. Stranstvovao je do zadnjeg časa, po iznajmljenim stanovima i sa porodičnim problemima, tiho je nosi svoj teret sve do smrti. Bio je melahnolik i stoičar. Paradoksalna egzistencija, prisilna lutalica i odbačeni mudrac.

 

I posle povratka na Pravni fakultet 1990. godine, profesor Đurić je dosledno odbijao da govori o vremenima kada je bio izložen političkom i krivičnom progonu. Visoki naučni ugled koji je uživao profesor Đurić potvrđen je izborom za člana Srpske akademije nauka i umetnosti i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu.

 

Kako kaže “Mentalni higijeničar” progonitelјi, podanici i lakeji političkih moćnika, danas su zaboravlјeni ili se o njima govori sa izrazito negativnim prizvukom. “Nasuprot njima, ponosno stoji profesor Mihailo Đurić, svetonazor svim beskompromisnim borcima za istinu i pravdu, a trn u oku podanicima, karijeristima i lјubitelјima linije manjeg otpora. Profesore, večna Vam slava i hvala!”

 

Izvor: Mentalni higijeničar, Novi Standard




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .