REČ BEZ ZIDA

REČ BEZ ZIDA: Indeks

MediaSfera

 

 

Piše: Ljiljana Šarac

Foto: privatna arhiva

 

 

Najlakše je onima koji od malih nogu streme samo ka jednom zanimanju. Količina energije, želje i ubeđenja da je to to tako e velika da im se i željena vrata otvore kao sama od sebe.




Paradoksalno je, ali istinito, da je mnogo teže onima koji sve vole i sve im ide od ruke. Oni lutaju, mere, vagaju, predomišljaju se i stalno imaju osećaj da je izbor koji su napravili možda pogrešan.

 

Najteže je onim ,,spavačima” koji su se trgli u minut do dvanaest. Kod njih sve ide navrat-nanos, ali ide. Pokrenuta energija ih nosi kao bujica i oni uskaču u poslednji vagon i mašu onim preostalim koji nisu ni toliko za sebe uradili.

 

Ne mogu i ne moraju svi da upišu fakultet. Ima toliko zanimljivih, dobrih, isplativih i inspirativnih zanimanja za koje je potrebna samo četvorogodišnja ili trogodišnja škola. No, već pri upisu srednje treba imati na umu jednu maksimu koju je moj otac često ponavljao: ne treba učiti ono što voliš, već voleti ono što radiš. I u pravu je bio. Obrazujemo se za nešto četiri ili osam-devet godina, a radimo četrdeset. Brojke sve govore.

 

Kada sam ja upisivala fakultet, sela sam i učila pola godine kao bez duše, a pre toga sam bila vredan đak, pa sam i fakultet upisala lako. Stah je mogao da se meri tonama, ali i radost isto tako.

 

Upis sinova na fakultete pao mi je stostruko teže.

 

Dok je trajao prijemni starijeg, oribala sam kuću od poda do plafona. Nisam mogla da se zaustavim u napadu panike i svih mogućih strepnji i strahova. Mislim da sam par sedih tada zaradila.

 

Od brige zbog mlađeg ostaće mi ceo jedan sedi pramen. Kada je on skoro izašao na prijemni, samo mi se plakalo. Toliko sam bila uznemirena da sam bila van sebe.

 

Da li stvarno toliko moramo da ginemo za svoje mladunce (kako ih naziva Jelica Greganović)?

 

Na kraju se pokazalo da su zebnje neopravdane, deca su upisala šta su želela, ali od sebe se ne može pobeći…

 

 

 

Indeks sam po sebi nije garancija ni za šta. Ali je ulaznica za mnogo šta.

 

U našoj zemlji je već decenijama trend da se sve kritikuje, nipodašatava, vređa, srozava.

 

Prestali smo da afirmativno govorimo o bilo čemu!

 

Kada o svemu oko sebe govorim posprdno, kritikujući i upirući prstom, imam utisak da pljujem uvis, a sve po meni pada…

 

Na svet, na život, i sve pojave oko sebe gledam iz profesorskog ugla. Zamislite da svakodnevno ulazim u učionicu i vašoj/našoj deci govorim: ovo je loše, ono ne valja, mrzim ove, nerviraju me oni, ne verujte nikome… Kakav pogled na svet bih gradila kod te dece koja su tek zakoračila u život?

 

Profesor mora da ima i nudi svojim đacima viziju.

 

U vreme kada svi nastoje, i u dobrom delu uspevaju, da srozaju obrazovanje, a nas koji u tom sektoru radimo, kad god mogu stavljaju na stub srama, ja ponosno dižem glavu i kažem: čast je biti profesor. A u učionici poručujem: – Učite deco! Ma šta oni što biju u doboše i sviraju u zurle navijački tvrdili da nije bitno i da vam ne treba, i da bežite odavde, učite! Nadmudrite ih. Pobedite kulturom, lepotom duše i vaših misli! Imajte svetle i svete ciljeve, jer vaše su duše čiste! Znanje i zanate, vetine i talenat vam niko ne može oduzeti! To je vaša snaga! To je vaša moć!

 

Da smem, da mogu, popela bih se na katedru i to jednom mesečno izgovarala. Jer ja u znanje verujem!

 

A moji me đaci gledaju sa toliko poverenja i zainteresovanosti baš kao da sam se i popela i te reči izgovorila.

 

Lako je ubiti volju i želju u čoveku, hajde vi, lepi moji, nju probudite, posejte, negujte!

 

Lako je oteti alat iz ruku, hajde ga vi u nju stavite!

 

Ne oduzimajte deci snove, a da zauzvrat nemate šta drugo da im ponudite.

 

Imam sreću da je srpska mladost oko mene i uz mene. Imam je u učionici kao na svom dlanu. Ja je poštujem. Ja joj verujem.

 

Zato se radujem svakom zanimljivom, iskrenom, duhovitom, tačnom odgovoru. I diplomi i dobro položenom prijemnom. A onda i indeksu i svakoj oceni u njemu. Jer to su stepenice kojima se podmladak uzdiže do i iznad nas.

 

Ako ne možemo da im pomognemo, ne odmažimo im!

 

Dalek je put od indeksa do diplome, ali se da preći. Uz veru, rad i podršku nije ni tako težak. Zato samo napred! I ne zaboravite učitelje, nastavnike i profesore koji su vas za taj indeks pripremali!

 

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.

 

Dodaj komentar

Click here to post a comment