REČ BEZ ZIDA

REČ BEZ ZIDA: Razredna

MediaSfera

 

Piše: Ljiljana Šarac

Foto: privatna arhiva

 

 

Postoje: razredna i Razredna.

 

Ova prva, odrađuje sve rutinski. Mehanički. Bez mnogo mešanja u svoj posao. Piše i bavi se samo onim što mora. Papirološki, pravno, tehnički, trčkara za obavezama i nekako navrat-nanos, uz zakašnjenja i sitne propuste, otaljava godinu za godinom. O đacima ne priča mnogo, niti se za njih vezuje. Pomalo je istrošena, umorna, nezadovoljna koječim i nespremna da se daje na polju za koje smatra da niti mora, niti je za to plaćena. Ona ni sa kim nema mnogo problema, jer radi šta joj se kaže. Istrpi poneku kritiku zbog tehnikalija i neupućenosti u najnovije pravilnike, oformljene timove, disciplinske i druge postupke. Naučila je da se svima izvinjava, duboko klanja i radi po svome. Kada prođe kroz kapiju školskog dvorišta, za nju više ne postoje ni kolege, ni deca, ni roditelji. Sve ostavlja za sobom, pa i generacije koje je izvela. Seća ih se sa nostalgičnim osmehom, kao davno odgledanog filma, uz poneku anegdotu koju voli u društvu da prepričava.

 

Rado se žali na sistem, preopterećenost poslom, neadekvatnu nagrađenost, brojne obaveze koje se samo množe, nagomilavaju i rastu iznad nje kao neka neman koja će je jednog dana celu progutati…

 

Ona druga, sa velikim R, produžena je ruka učiteljice, ili nastavnice koja je decu vodila u višim razredima osnovne škole. Njene ruke su uvek raširene, a vrata otvorena i za decu, i za kolege, i za roditelje. Daje se nesebično, radi i što ne mora. Trudi se da balansira između svih njih, da posreduje, pomaže i rešava i nerešivo, nastojeći da za svog đaka izvuče maksimum.

 

 

 

 

Decu vaspitava, prati, razume. Ona ih voli. Zove ih ,,oni moji”, ume da ih i kritikuje i hvali, i vodi ih kao iskusni kapetan koji će jednom preko burnih mora brod dovesti do sigurne luke…

 

Nikome ne podilazi, ima svoje ja i bori se za svoje principe, zbog kojih je i birala profesiju kojom se bavi.

 

Kada se lecne neka od strana sa kojom sarađuje, izgovara magičnu rečenicu: – Ja samo radim u interesu dece.

 

I to zaista i misli.

 

 

 

 

Decu pamti iz dana kada su u njenu učionicu došli uplašeni, zbunjeni, pogubljeni, i iz onih kada ih je iz nje ispratila – sigurne, poodrasle, nasmejane, spremne za život.

 

U njihovom odrastanju i stasavanju učestvovala je dajući najbolje što ima: znanje, pažnju, snagu, podršku i ljubav.

 

Naučila je te mlade ljude šta je zagrljaj i pozdrav kada se sretnu na ulici.

 

Ona zna da iznad svih lekcija, ocena, opravdanja, čosova, stoji čovečnost i davanje koji se multiplicirani vraćaju!

 

Ljiljanu Šarac možete pratiti na:

https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/

https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/

 


 

Lijiljana Šarac

Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.

Dodaj komentar

Click here to post a comment