MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: privatna arhiva
Pavica Veljović, poznata je književnoj publici kao autor knjige aforizama “Sizife, promeni ruku” i romana „Justicijo, digni glavu“ koja po oceni kritike izdvaja Pavicu Veljović kao hrabrog autora čiji duh ne miruje i stavlja je mimo uobičajene forme savremenog stvaralaštva ocenjujući je kao jedinstvenog, autentičnog, originalnog autora.
Po profesiji je medicinska sestra-tehničar, majka i supruga, koja gaji ljubav za knjige i pisanu reč, decu, cveće, životinje i dobre međuljudske odnose. Njena prva sećanja na čudesni svet knjiga vezana su za detinjstvo koje je provela u malom sremačkom selu Krušedolu. Kako kaže još tada je prepoznala svet u kojem može da (o)živi, svet koji je jednom detetu sa sela upućenom uglavnom na seosku biblioteku kao jedini vid kulture pružao mogućnost da upoznaje ostale delove sveta, da mašta i pokuša da stvara. Ljubav za pisanu reč „pronosi“ kroz život od svoje osme godine kada je napisala prvu pesmu o svom dedi.
„Buntovnička saga Pavice Veljović ima mnoštvo jakih slika, realističnih, misaonih, metaforičnih, duhovitih da se jednostavno ne mogu sve ni dočarati, ali se morate kasnije vraćati na njih, posebno je korisno ako vas uhvati malodušnost setiti se pojedinih delova“, piše Olja Ristić.
Jedna ste od naših najuspešnijih aforističarki. Šta za Vas predstavljaju aforizmi?
– Aforizam je na neki način oblik mog života. Oduvek je i bio, jer funkcionišem na način koji podrazumeva oštroumnost, kratko i jasno izražavanje u komunikaciji, a sa jedne druge strane to su stvari koje ne možete da kontrolišete, koje su deo vašeg karaktera, to ste vi: pomalo humorista, pomalo istinoljubac, pomalo jezgroviti, pomalo neko ko otvara usta kada svi zatvaraju oči. Aforizam zahteva duboko razmišljanje, ukazuje i osvešćuje, na neki način ostaje kao trajni istinit zapis i svedok jednog vremena, sve je ono što volim i nije čudo što sam se upravo kroz karakteru blisku formu izrazila kao pisac. Zanimljivo je da su me urednici koji su objavljivali moje satirične aforizme u dnevnoj štampi u početku potpisivali po nekoj svojoj logici kao muškarca, jer su, pretpostavljala sam, verovali da žene ne umeju da se izraze u kratkoj formi. ( smeh ). Kasnije sam saznala da je zapravo zbog jake satirične oštrice koja je „ležala“ muškim autorima jer nije baš bilo uobičajeno da se žene na taj način bave satirom i opštedruštvenim i političkim temama.
Kako je biti aforističar u zemlji u kojoj politička i društvena stvarnost i same podsećaju pomalo na aforizam?
– Iskrena da budem izašla sam iz zvanične priče zvane aforizam, jer smatram da pisac i ne treba i ne mora da se zadrži samo na jednoj oblasti u stvaralaštvu, a sem toga mene oduvek zanimaju i drugi oblici književnog stvaranja pa mi je zanimljivo da se njima bavim i samoj sebi postavljam granice kojih, kada nešto iskreno volite kao ja pisanu reč, ni nema. U periodu dok sam aktivno bila u aforizmu doživljavala sam razne situacije, od ovacija do opstrukcije mojih promocija, političke pozicije i sama politika upleteni su u sve pore društva i sve se na žalost odvija sa te polazišne tačke što ne bi smelo kada je bilo koja umetnost pa i književnost u pitanju te iz tog ugla mogu reći da je biti neustrašiva aforističarka veoma dinamično u zemlji gde društvena stvarnost liči na komediju dok satira zaista zahteva ozbiljnost i iskrenu posvećenost.
Na kraju krajeva, kod nas se satira piše sama, dovoljno je samo da uključite televiziju ( pod uslovom da ste prethodno rešili da slušate bajke ). Po dobijenoj nagradi „Večernjih novosti“ za najbolji aforizam ( Kad bi se milioni digli nule bi pale.) osetila sam potrebu za povlačenjem, jer je satisfakcija za moj rad, jedna od najvažnijih u ovom našem afo-svetu, bila u mojim rukama. Dakle, kada sam postala „diplomirana aforističarka“ po izboru jednog od najuglednijih urednika i aforističara gospodina Bojana Ljubenovića čiji rad takođe izuzetno poštujem jer je u potpunosti nepristrasan i nagrada je iskreno dobijena ( ništa baba-tetkinskim vezama, bilo je dovoljno samo da radim ) odlučila sam da tu negde i stanem smatrajući da i drugi treba da se iskažu, posebno mislim na mlade stvaraoce, da dobiju svoj prostor. Aforizme pišem za svoj groš, ima ih za još jednu knjigu, nisam sigurna da ću je objaviti, ne učestvujem na Konkursima, tu i tamo me ima na festivalima satire i humora, priča se zavrtela te me i dalje povremeno objave u novinama i eto, na jedan lep način sam zaokružila tu aforističarsku stranu svog stvaralaštva.
„Za velikog čoveka nema malih ljudi“, aforizam je koji ste davno napisali i koji je zaživeo kao narodna poslovica.
– Takve forme aforizma pripadaju filozofemama i najviše ih volim! Zapravo, život i iskustva su mi toliko inspirativni da sam izvlačeći niti i pretvarajući ih u reči i poslovice imala za cilj da prenesem svoja iskustva stečena kroz razne životne situacije. Ljudi se lako identifikuju kada osete iskrenost u iskazivanju, zavrte se rečenice, prenose „ s kolena na koleno“ i upravo me ti ljudi, čitaoci, učine „nardonoposlovičnim“ autorom. Mnogobrojni aforizmi koje sam stvorila odavno su porasli do nivoa narodnih umotvorina i presrećna sam što se to dogodilo! Iako je veoma važno poštovanje autorskih prava, iako se nikada neću pomiriti da se nečemu zna autor a ne poštuje se takvo nešto ujedno mi je i drago što me vezuju za Mešu Selimovića ili Andrića recimo kad napišem „Nemam potrebu da budem na vrhu. Ja i sa zemlje gledam u nebo.“ Ili „U životu me je najviše koštala istina, ali ni dalje ne pitam šta košta.“ ( tipično za društvene mreže kada upotrebljavaju nečiji rad ,a ne poznaju materiju lenji da se informišu) , jer sam vremenom naučila da se nosim sa tim „krađama“ čak i kad mi ne prijaju, jer smatram to zatupljivanjem budućih klinaca koji će dobiti potpuno pogrešne informacije. Svejedno, sve to ipak ostaje narodu na služenje, baš kako i jedan književnik treba da čini kad stvara- dato mi je da dam. I zaista se trudim da dajem najbolje od sebe.
Da li je bio dug put do književnog prvenca „Sizife promeni ruku“?
– Više komplikovan nego dug. Rukovođena željom da ostavim nešto vredno za sobom nisam imala mnogo strpljenja iako je materijala bilo. Život nas uvek nauči onome što nam nedostaje, u mom slučaju strpljenjem se poigravalo mnogo toga, ali od zvaničnog ulaska u svet aforizma do objavljivanja prve knjige nije prošlo nego dve ipo godine. Ljudi koji su me podržali kako finansijski tako i na sve druge načine sami su inicirali knjigu i sigurna sam potpuno da sam pre svega iz poštovanja prema njima koji veruju meni i u mene knjigu i stvorila. „Sizife, promeni ruku“ štampan je u tri izdanja i potpuno smo bili u jednom trenutku zatečeni činjenicom da postoji toliko interesovanje ako uzmemo u obzir da je aforizam velikim delom zanemarena forma ( sem ako nije humor, jer ljudi ga sa tim poistovećuju i očekuju da je „smešno“, na žalost ) i da je tu knjigu aforizama napisala žena ( ne mogu da zanemarim činjenicu da sujeta vlada i u tom svetu ). Međutim, ljudi su već do tad kroz dnevnu štampu, preko internet prezentacija poznavali moj rad i skroz su mi verovali. Svoj najveći uspeh „Sizif“ je i doživeo zahvaljujući njima koji su tražili još i još…. Sećam se reči mog izdavača iako je knjiga prvi put objavljena 2014:“ Ako sagledamo realno stvari ne verujem da postoji neko unazad deset godina da se može pohvaliti ovolikom potražnjom za knjigom aforizama.“ Četiri godine kasnije i nakon trećeg izdanja „Sizif“ je i dalje tražen i aktuelan i ponosna sam što je tako. Eto, bila sam brzopleta i nestrpljiva a upravo me je sopstvena knjiga naučila da prave stvari traju i traju i neprolazne su s vremenom.
Kako bi ste predstavili svoj roman u pričama „Justicijo digni glavu“?
– Mene tokom života pa i ovog stvaralačkog prate neobičnosti, apsurdi i takve fanatične situacije da nekad pomislim da živim u filmu. Isto se desilo i sa romanom „Justicijo, digni glavu“. Odmah u startu dve zakazane promocije bile su sprečene da bi vremenom, prolazeći kroz zaista brojna iskušenja, „Justicija“ ipak našla svoj put do čitalaca.“ Uz Pavicu idu hrabri.“, rekla je Olja Ristić, novinarka i jedna od onih koje su sa mnom predstavljale knjigu. Oni su, iskreno priznajem, malobrojni. Uradila sam jednu suludu i hrabru stvar, ocenili su pojedini bibliotekari i kritičari: sem što sam sav mulj današnjice iznela na površinu (koristeći se svakako stilskim figurama, pre svega metaforom), tražila sam od ljudi da misle. „Justicija“ je moj svojevrsni bunt, potreba jedne majke pre svega da ne dozvoli da iko laže njenu niti svu našu decu, želja pisca da osvetli put i raskrči rastinje koje se pred nas sadi, kako umno tako i oduzimajući nam ovo malo duše koje je u čoveku ostalo. Ona nije ni političko niti bilo kakvo drugo štivo koje bi nanelo štetu. Naprotiv, prenet je jedan život i sve što ga čini životom, usponi i padovi, svi naši najdublji mrakovi i strahovi, prodrmani su kavezi u koje smo sebe zarobili i ne oslobađamo ih se. „Justicija“ je knjiga prepuna ljubavi za ljude, jer pisac koji vas voli on vas ne laže.
Šta bi Justicija videla kada bi joj skinuli povez s očiju?
– Dovolićete mi da se poslužim sa nekoliko rečenica iz knjige: – Justicijo, hej, Justicijo, molim te, otvori oči! – Ne mogu. Idi od mene. Pravda nikome nije prijatelj. Ne mogu da otvorim oči, jer ne želim da gledam mrak!
Mislim da je u ovome suština Justičijinog poveza preko očiju.
„Ne leči lek nego lepa reč“, Vaš je aforizam. Da li je reč lek danas?
– Pored književnosti, medicina je nešto čime se takođe bavim i nije samo moje zanimanje već i ljubav i inspiracija. Nebrojeno puta sam se suočila sa tim koliko je sam način i pristup čoveku daleko lekovitiji i delotvorniji nego sama farmakologija. Vrlo često sam tim ljudima jedina spona sa spoljnim svetom, neko ko je toga dana jedini otvorio vrata i pitao ih kako su, treba li im nešto, neko ko im je ulio nadu, pružio toplinu i uneo vedrinu u dom i život, a kad ste svesni toga onda i vi upijate sve njihove živote trudeći se da opet od sebe najbolje date. Ponekad se mnogo rastužim kad vidim koliko su ljudi danas udaljeni jedni od drugih, rastuži me činjenica da se uglavnom sve svelo na interese i materijalnu stranu, niko ni za kog nema vremena, strpljenja ni razumevanja. Razumem da je život u našoj zemlji godinama unazad veoma stresan i težak, da se jedva preživljava i koliko je ugrožena egzistencija, sve razumem. Samo ne mogu još da razumem gde se pogubio čovek, ko ga je „izbrisao“, zašto se pretvaramo u Hakslijeve Iksove i Ipsilone, u pravolinijske, bezosećajne i ravnodušne. Ponekad se i naljutim jer sam potpuno nemoćna da neke stvari učinim boljim. Lepa reč će uvek biti lek, verujte mi na reč!
Šta je za Vas „Tobogan misli“? Koje teme zavređuju da ih pustite niz „tobogan misli“?
– O, to klupko nerazmotanih svepriutnih misli! Milion puta sam se zahvalila nebu što mi je dalo talenat i ujedno spas od same sebe. „Tobogan misli“ je blog kojem sam bila izuzetno posvećena a nastao je kao svojevrsna podloga mom radu kako bih mogla da se što bolje predstavim čitaocima. Teme koje sam obrađivala oduvek su bile spontane. Nikada ne znam šta je sledeće o čemu ću da pišem. Od onih sam pisaca koji jednako snažnom emocijom mogu da prenesu i preživljeno iskustvo i fikciju. Moja inspiracija su jednostavni ljudi, oni koji su mi bliski na razne načine, s čijim se životima i sudbinama svakodnevno srećem; inspiracija su mi unutrašnje borbe, psihološka strana ličnosti. Sklonost dubini i analizi odvede me i u mislima i u stvaralaštvu daleko. Ponekad samo jedna reč proizvede lavinu i ostalo se samo nadograđuje. Ponekad sam suva ko drenovina pa me iznenada nešto inspiriše i potera u stvaranje. Teme ne biram, one biraju mene, a opet sam kad sve sagledam najviše realista.
Smatrate li sebe angažovanim piscem?
– Ne smatram, nikako. Angažovana književnost je bavljenje određenom temom koja trenutno potresa i kroz „Justiciju“ dala sam u jednom delu svoj doprinos takvoj vrsti stvaralaštva, ali kroz deset i više godina, kada je neko ko je sad dete i opčinjen bajkama, uzme njemu neće izgledati tako već više kao nadrealizam što „Justicija“ u jednu ruku i jeste- knjiga budućnosti. Nakon svih iskustava a bogami i nakon izvesnih promena koje sam načinila u radu mislim da ću se u buduće baviti temama koje sam nepravedno zapostavila baveći se satirom, humorom i realizmom, a to je ljubav. Inspirisana snažno već dugo vremena, pripremam nešto što mi lično veoma znači i apsolutno sam uverena da će čitaoci, sem iznenađenja u kojoj formi će sad imati Pavicu, biti i te kako zadovoljni. No i ljubav je realna pojava tako da ni u tom smislu neću odstupiti od svoje suštine i realizma i neću dati fikciju već čistu emociju.
Majka ste tri ćerke. Kako vaspitavate svoju decu i koju poruku želite da im prenesete?
– Decu treba voleti i podržavati, treba ih pustiti da padnu i razbiju kolena kako bi naučila da život nije samo kugla omiljenog sladoleda, biti uz njih kad se nakon tih padova dižu, ali im ne uskraćivati sopstvena iskustva. Sa svojim kćerkama imam bliski odnos pun poverenja i otvorenosti, a kad komunikacija nije prepreka onda je lakše i vaspitavati decu. Poslužiću se posvetom iz jedne od svojih knjiga i neka to bude ne samo posveta mojim čerkama kako tamo piše već svoj našoj deci.
„ Vidiš li, kćeri, ono nebo? Treba da znaš važne stvari: nikada čovek ne može da ga dohvati ako previše uzleti, jer i guska kad uzleti visoko umisli da je pilot. Vidiš li ovu poljanu? Ni nju pregaziti nećeš moći ako se previše nisko spustiš. Nađi meru, kćeri. Niti da budeš ptica, jer su krila za ptice, a za čoveka je kavez sopstvenog ega. Niti mrav da budeš da te gaze sujete onih koji su uzleteli. Budi čovek, kćeri. To je mera!“
Kako ste pomirili sva svoja interesovanja, obaveze?
– Oduvek sam radila ono što volim. Moji glavni fokusi upravo su na deci, književnosti, humanosti i medicini. Porodičan sam tip i sve čemu se dajem mene ujedno puni svom tom energijom ljubavi i zahvalnosti, čini me srećnom! Nekada nemam dovoljno vremena za sve što bih želela, nekada mi je potrebno da se potpuno povučem u svoj kutak i samoću, ali sam naučila da balansiram među svim tim interesnim zonama i niko nije zakinut ni za mrvicu moje posvećenosti. Kroz sva ta angažovanja primarni cilj mi je da budem primer pre svega svojoj deci da čovek vredi onoliko koliko ume i može da da, da je jedina sreća zapravo raditi baš ono što voliš, što te potpuno ispunjava. Bude i kod mene haotičnosti, zamenim dan za noć i obrnuto kada postavljam prioritete a to su uvek deca koja nisu ni dužna da razumeju nas odrasle, ali ja to naprosto nazivam umetničkim haosom iz kojeg lako izađem jer uvek nađem tu svetlu tačku, spasonosnu sponu koja ujedinjuje sve moje ljubavi.
Dodaj komentar