MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: privatna arhiva
Početkom aprila dr Jelena Erdeljan, profesor na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu održala je, kao “zlatni govornik”, uvodno predavanje na otvaranju simpozijuma o umetnosti i arhitekturi istočne Evrope u kasnom srednjem veku i ranom modernom dobu na Univerzitetu Prinston (Eclecticism at the Edges: Medieval Art and Architecture at the Crossroads of the Latin, Greek, and Slavic Cultural Spheres c.1300–c.1550)
-Po pozivu organizatora, među kojima su i Odeljenje za umetnost i arheologiju Univerziteta Prinston kao i Indeks srednjovekovne umetnosti istog univerziteta, održala sam predavanje pred uglednom naučnom publikom koju su činila značajna imena danšnjih medijavelističkih i vizantijoloških studija. Održala sam predavanje kojim će se postaviti temelji i okviri budućih metodoloških proučavanja i novih načina gledanja na umetnost i vizuelnu kulturu centralne i istočne Evrope. U svemu tome Srbija je dobila centralno mesto u naučnim radovima učesnika koji su primere nalazili u srpskoj srednjovekovnoj i umetnosti ranog modernog doba što znači 14, 15 i 16. veka, kaže dr Jelena Erdeljan.
Šta je njima bilo najzanimljivije u Vašem predavnju?
-Njima je bilo zanimljiv sveobuhvatan pogled nekog ko dolazi iz Srbije, metodološki ali i vezano za tu predstavljene primere iz vizuelne kulture tog doba. Govorila sam o potrebi prevazilaženja metodoloških pristupa koji su orjentisani na takozvane nacionalne istorije umetnosti, koji stvari izmeštaju u odvojene fijoke što je ustvari posledica starinskog pristupa nastalog u vreme kada je istorija umetnosti nastajala u kasnom 18. i 19. veku. To je jedan romantičarski pristup koji je u mnogome zastupljen i danas istoriografiji koji nas onda smešta u kategorije: centra- provincija, visoka umetnost i popularna. Neophodno je da izađemo iz te kategorizacije i da prihvatimo jednu novu metodologiju. Navela sam, kao primer, koncept kulturnog transfera koji su osamdesetih godina XX veka razvili, proučavajući odnose između francuske i nemačke kulture, Mišel Espanj i Mihael Verner.
Ideja kulturnog transfera ukazuje na to da treba napustiti operisanje terminima uticaja nekoga na nekoga, kao što su uticaj francuske književnosti na nemačku, uticaj nemačke filozofije na francuze, gde su jedni su uzor a drugi oponašaju. Umesto toga govori o tome kako ide realna komunikacija između te dve kulture, kako se prožimaju i pravi se kulturni transfer. Tako i u istoriji umetnosti treba da izađemo iz tih katerogija i da se vratimo onome kako realno funkcioniše u realnim istorijskim okvirima, realnim okvirima onoga što su odnosi između ključnih činilaca u politici jednog vremena koji nisu uvek države ili samo države.
U vreme o kome mi pričamo, a to je srednji vek i rano moderno doba, Otomansko carstvo se već proširilo preko celog Balkana i čak je došlo do Beča. Kako funkcionišu hrišćanske zajednice u okviru Otomanskog carstva? Kako su funcionisale u okviru Romejskog carstva? Simpozijum se zvao Eklekticizam na obodima, no namera organizatora i učesnika bila je da ukaže na potrebu da se prevaziđe poimanje centralne i jugoistočne Evrope kao oboda već da se ovo područje sagleda kao kontakt zona. To je zona intenzivnih kulturnih kontakata i transfera, koji su se često odvijali i posredstvom dinastičkih brakova i kulturnim i političkim vezama plemićkih žena, a to je ujedno i jedna od tema kojima se ja bavim.
Napravila sam čitav niz primera koji su vezani ne samo za srpske vladarke – žene iz dinastije Branković i strankinje udate na srpski dvor kao, na primer, Jelena Anžujska. Davla sam primere koji su se ticali npr. Zoje Paleolog, bratanica poslednjeg romejskog cara Konstantina Dragaša, koji je po majci bio Srbin. Zoja Paleolog je udata u Moskovsku kneževinu za kneza Ivana III i zahvaljujući kojoj je napravljena spona Moskovske kneževine i Romejskog carstva. Bila je veliki pokrovitelj umetnosti, što je dovelo do širenja italijanskih i vizantijskih modela u Rusiji. Tako je u 15. veku u Moskvu pozvan italijanski arhitekta da projektuje Uspenski sabor, crkvu relivijar čudotvorne ikone i paladijuma Moskovske kneževine a potom i Carsstva, Bogordicu Vladimirsku. Dala sam primer i Bone Sforce koja se udala za poljskog kralja Žigmunda. Sa njom je u Krakov krenulo desetine italijanskih umetnika i njihovo delo tamo je deo zajedničkog kulturnog nasleđa i Poljske i Italije.
Uticaj osmanske kulture
-Znamo da je Mara Branković, pomajka Mehmeda II Osvajača, bila jedna od najuticajnijih ljudi u njegovom životu. Pomajka čovek koji je osvojio Carigrad bila je Srpkinja. Ona je svakako uticala na visoku kulturu. Imamo dosta primera prožimanja te dve kulture na Balkanu. Bavila proučavanjem starih seoskih grobalja u oblasti starog Rasa, u okolini današnjeg Novog Pazara, koja svedoče o srednjem veku ali i periodu pod osmanskom vlašću. To je veoma rečito svedočanstvo vizuelne kulture iz perioda između Turskih osvajanja, osnivanja Novog Pazara, i velike seobe. Na osnovu primera funerarne i arhitektonske plastike seoskih crkva, ali i reprezentativnih crkava kao što je crkva Svete Varvare na Reljinoj Gradini vidi se da se forme koje se pojavljuju u islamskoj umetnosti pojavljuju i u hrišćanskoj umetnosti.
Pojavljuju se i u Jevrejskoj
Sefardi u 15. veku stižu na Balkan. Oni sa sobom donose čitavu kulturu i to onu najvišu. Počinje prožimanje hrišćanske, islamske i jevrejske kulture. Što se vidi kroz vizuelnu umetnost na starom jevrejskom groblju u Nišu. Iznenadila sam ih ukazivanjem na to kako se sefardska kultura sa Balkana povezuje sa „Novim svetom“. Sefardske porodice su se sa Iberijskog poluostrva selile na Balkan, na sever Afrike, u Osmansko carstvo. U to vreme, Beograd i Jerusalim su nekada bili deo istog carstva. Njihovi kontakti idu preko Dubrovnika, Soluna, Amsterdama i Hamburga. U velikim lukama poput Hamburga i Amsterdama, postoje sačuvana pisana dokumenta koja svedoče o putnicima na brodovima koji su plovili put Novog sveta tako da istraživači sefardske kulture, poput uglednog i dragog kolege, dr Mihaela Študemunda Halevija, mogu da prate jednu porodicu čiji su pojedini članovi sahvranjeni u Dubrovniku, a drugi na Jamajci. otkriva dr Jelena Erdeljan.
Slušajući Vas stičemo utisak da je pozni srednji vek bio mnogo dinamičniji nego što zamišljamo danas, da su ljudi bili mnogo pokretljiviji…
-Da, između ostalog i zato što su neki od temeljnih postulata srednjovekovne civilizacije hodočašće i stalna mobilnost. Uz to, nije bilo državnih granica u današnjem smislu. U predmodernom periodu kretanje ljudi je u tehničkom smislu bilo teže ali ništa manje željeno i ostvarivo.
Srednjovekovna umetnost danas
-Ljudi ne dišu dok gledaju Igru prestola. U mnogome je naš odnos prema imaginarnom, koji je osnov svake civilizacije, onaj odnos koji je ustanovljen u srednjem veku. Danas je ova tema posebno aktuelna i izražena kroz fenomen neomedievalizma u čitavom svetu u domenu kreativnih industrija, od kompjuterski generisanih svetova, filma i televizije, do mode i svih vidova savremenih performativnih umetnosti.
Srednjovekovni svet je bio drugačije ustrojen nego naš današnji. Mi to doba gledamo ili kroz prizmu „mračnog srednjeg veka“ ili kroz prizmu ružičastih naočara kao na jedno romantično vreme. To je prizma XIX veka koja još uvek prilično boji naše poglede na sve.
Nažalost, uprkos činjenici da je istorija umetnosti na Filozofskom fakultetu prisutna još od osnivanja Velike škole mi naše srednjovekovno nasleđe nismo dovoljno ni proučili, a kamoli iskoristili.
Zahvaljući Alis Izabeli Salivan i Mariji Alesiji Rosi koje su bile glavni organizatori pokrenuta je digitalna istraživačka platforma koja se zove Severno od Vizantije (North of Byzantium) i planira se da se posredstvom tog digitalnog alata promoviše i literatura koja se publikuje u centralnoj i istočnoj Evropi, i u Srbiji naravno, i da se učini dostupnom širem krugu akademske i najšire javnosti. Pored mene u taj projekat uključen je i profesor Ivan Stevović sa odeljenja za istoriju umetnosti, koji je na simpozijumu dao zaključnu reč, saznajemo od dr Jelene Erdeljan.
Nekoliko dana po Vašem povratku iz Amerike izbio je požar u Notr Dam. Reakcije javnosti su bile oprečene.
-Požar srećom nije bio fatalan po čitavo zdanje. Ja sam srednjovekovac i ja znam dobro da su srednjovekovne crkve upravo zbog drvene konstrukcije često gorele. Mnoge crkve ne bi bile izgrađene u onoj formi u kojoj ih mi znamo danas da nisu njihove prethodnice izgorele.
U Notr Dam se drvena konstrukcija nalazi između svodova i krovne konstrukcije i zato je gorela ta gornja etaža Notr Dama. Pri tom Notr Dam je gotička katedrala, počela je da se zida u 12. veku, a i ima svoje potonje faze obnove u novom veku. Za vreme Francuske revolucije pretrpela je mnogo veću devastaciju nego što je ova koju je izazvao požar.
Ljudi mešaju neke kategorije kada kažu: zašto tolike pare za obnovu Notr Dam zašto ne gladnima. Zašto Notr Dam? Svakako da humanitarna pomoć i svest o socijalno ugroženima moraju uvek biti iznad svega u jednom civilizovanom društvu. No, u slučaju Notr Dam reč je o jednoj posebnoj kategoriji koji ljudi, ne samo u Francuskoj, doživljavaju kao temelj i zalog svog identiteta, upravo zato što je reč o samoj suštini imaginarnog. Ona je mnogo više od jednog zdanja, ona je suština onoga što je željeni i projektovani identitet Francuske, Pariza, evropske kulture.
U istoriji umetnosti termin gotski je pežorativan termin zato što se on odnosi na Gote kao varvarski narod koji je napadao Rimsko carstvo, dakle klasiku. Pa samim tim gotska umetnost nije klasična umetnost, već je nova forma koja ruši klasičnu, pa je gotička, varvaska.
Ono što svi vole da spominju su gargojli – figure koje predstavlju svet prirodnog i nadprirodnog. Oni su hibridna i fantastična bića koja treba da predstave na alegorijski način iskušenja, borbu između dobra i zla, ovog i onog sveta, koji treba da zaštite ono što je unutra i uplaše svako zlo. Takve predstave iz sveta fantastičnih bića imaju i didaktičku funkciju: one predstavlju opomenu onima koji ne slede pravi put vere ili je ne ispovedaju na pravi način, ukazuju na svet demona koji predstavlju iskušenje za čoveka na njegovom putu.
Dodaj komentar