Kultura Preporučujemo

Душан Тодоровић: “Ћирилица из нот дед”

MediaSfera

 

 

Пише: Гордана Радисављевић-Јочић

Фото: Приватна архива

 

 

 

Сви просвећени народи настоје да афирмишу најбоље из своје историје и културе, али и да популаризују своју прошлост кроз филмове, музику, емисије, књиге – држећи тако пажњу модерног човека. Најбољи пример тога су ликови краља Артура, Робина Худа, Карла Великог, Јованке Орлеанке, Викинга, Романових, Сулејмана Величанственог. Нажалост, ми имамо проблем да доста мало и неактивно комуницирамо са средњовековним наслеђем, сматра Душан Тодоровић, публициста, графички дизајнер и уметнички уредник издаваштва Словенског слова при Свесловенском књижевном друштву из Београда.




Како каже циљ му је да младима приближи историју, културу, уметност и наслеђе кроз дигиталне медије, који су њима блиски. Традицију спаја са елементима рок и панк културе. Његове фотографије су попут врменске капсуле – уђете на врата једног манастира, а изађете на друга неколико векова касније. Игра се симболима, спаја прошлост и садашњост. Оживљава време витезова…

 

 

– Са компјутерима смо добили могућност самосталне продукције, па ако имамо знања, талента, воље и жеље можемо и сами да створимо неки садржај. Нисмо упућени на велике продукције. Ту је најбитнији уметнички сензибилитет и естетска порука коју желимо да пошаљемо. Е сада када изаберемо нешто што је богато, опширно, културно испуњено и духовно јако као што је српска средњовековна историја, немањићко наслеђе, прапочетци словенске културе и јединство писмености, где има заиста много грађе, морамо водити рачуна да будемо кратки, занимљиви. Јер кроз дигиталне медије ми се обраћамо публици која воли концизну, јасну и кратку информацију. Људи имају на располагању много садржаја и у прва два, три минута донесу одлуку да ли им се нешто свиђа или не свиђа, да ли ће гледати или не…

 

 

„Култура ћирилице“

 

Душан кроз пројекте које реализује, у дигиталној форми, у традиционалном духу али на савремен начин, представља нашу културу свету и дијаспори. Тако је недавно у Цириху, где се поводом празника св. Ћирила и Методија одржава манифестација “Негујмо српски језик” представио свој мултимедијални пројекат “Култура ћирилице” посвећен почецима писмености наших предака. У програму који су отворили епископ аустријско-швајцарски г. Андреј и протојереј др Мирослав Симијоновић у Храму Успења Пресвете Богородице, поред нашег народа и српских дипломата, учествовали су и народ и свештенство из Русије, Украјине, Белорусије, Бугарске и Македоније.

 

– Отац Мирослав и ја смо желели да кроз кратак, документарни филм који се бави свим словенима прикажемо оно највредније из културе словенских народа, оно што смо ми сами. Осмишљен је као културна размена, да се мало боље упознамо са историјом других словенских народа али и да наши домаћини сазнају више о културним токовима, историји, уметности Словена. Зато смо се одлучили да буде на немачком језику. Планирамо да снимимо звучне записе на српском, руском и бугарском а да титл остане на немачком. Тек тада ће се добити поптуност доживљаја, зато што наш језик који иде уз причу даје дубину и мистичну потпору. Биће интересантније и њима да чују аутентичан глас народа о коме гледају у филму.

 

Словенска култура на маргини културних мапа

 

-Ту смо и ми криви. Словени су најбројнија етничка група, чинимо скоро 40 посто популације Европе, а на културној мапи јако смо мало заступљени. Преднемањићка епоха остала је као мали увод у историју. Нажалост, остало је мало споменика и сведочанстава из преднемањићког прериода. Постоји јако мало очуваних материјалних артефаката, од велике Моравске државе није остала ни једна црква. Надам се да ће неки следећи пројекат бити посвећен Србима, српској држави из преднемањићког периода. Стефан Првовенчани је први српски краљ из лозе Немањића. Од његовог времена почиње доба уједињених српских земаља под једном краљевском круном са самосталном Православном црквом као носиоцима идентитета. Такво виђење Србије и устројство по тим начелима наставили су и Мрњавчевићи, Лазаревићи, Бранковићи, Котроманићи, Црнојевићи, оживљавајући традицију Немањића у својим областима.

 

 

Многобројни градови и тврђаве се не обнављају или то раде странци: Голубац обнављају Аустрија, Рам – Турци, а Маглич – Италијани. Немамо историјске музеје и галерије, монументалне споменике, већ је све то расуто и запуштено. То су народи који препознају вредности и значај, сведочанства векова, а ми смо то мало занемарили и долазимо у подређен положај и постајемо културно инфатилни.Такође друштвене прилике и разне политичке идеологије, оскудност градива у школама су утицали да временом ова тема код нас падне у заборав и да се маргинализује. Добра ствар је да данас поучени искуством других и ми почињемо да се интересујемо за своје аутентично и славно доба.

 

“Долина краљева – епоха Немањића”

 

Душан Тодоровић промовише ауторски мултимедијални пројекат “Долина краљева – епоха Немањића”, који се бави улогом најславније српске династије и њеним значајем за државотворну историју, културу, духовност и уметност код Срба. Занимљиво је да је други део филма замишљен као електронска књига. За овај документарно-информативни филм истраживао је најрелевантније изворе: средњовековна житија, која су о њима и том временском раздобљу писали њихови савременици, а после њих и учени људи оног доба, који су нам оставили вредна сведочанства о животима, друштвеним приликама, ратовима и амбицијама Немањића. Снимао је на аутентичним местима, са једном камером. Текст чита Лука Мијатовић, новинар Радио Београда.

 

 

– Ту су и дела савремених историчара, археолога, историчара уметности, свештених лица који су богат извор знања и информација. Лично сам обишао већину Немањићких задужбина и Свету Гору где сам у манастирским ризницама, музејима и галеријама прикупио потребну грађу. Жеља ми је да људе заинтересујем за овај узбудљив период, и да ова прича која је пре свега информатива, едукативна и бајковито осмишљена, покаже како историји није место само у библиотекама, већ да кроз савремени медијски приступ она нуди другачији доживљај. Ми смо у непрестаном стању учења и спознаје ствари о нама и о онима који су нам претходили. А Немањићи су мистични и свевремени.

 

Почеци словенске писмености

 

Филм Слово и слика радио је поводом 200 година од првог издања Вуковог српског речника.

 

– Ја нисам ни историчар ни историчар уметности већ графички дизајнер. Ја увек приступам са естетским осећајем и уметничким сезибилитетом који ме води. Када гледам ћирилицу мени је она топла, визуелно ми одговра. Она је прилагођена нашем језику. Не знам шта се нама догодило. Руси и Бугари чувају своје писмо. Када је Бугарска ушла у ЕУ на евру се појавила ћирилица, поред грчког алфабета. Ћирилица је словенска особеност, сведочанство векова. Када поглеате све наше најзначајније књиге, споменике, повеље краљева, ктиторске записе, накит, натписе на манастирима све је написано ћирилицом. Када погледате ћирилица као особост нашег идентитета, са њом смо записани, уписани, сви наши владари само су њом писали. Када одемо у Данску, Шведску дивимо се њиховим рунама, али исто тако се скандинавци када виде наше стећке са ћириличним словима, наше фреске исто тако диве. То им је мистично, спиритуално јако, дубоко што они немају. Жао ми је што желимо да будемо копија и не желимо да будемо свој на своме, зато што ми тиме никога не вређамо. Ми таквим ставом унапређујемо српску и европску аутохтону културу.

 

Ћирилица из нот дед

 

– Искористио сам чувени слоган панка који је коришћен као знак бунта савременој потрошачкој култури, униформисаности,  једној генерисаној идеј за ћирилицу. Можемо се сматати савремним панкерима који пркосе глобалној латиничној униформисаној култури.

 

Графички дизајнер и уметник

  

– Разлика између дизајнера и уметника је у томе што уметник полаже рачуне само себи, а дизајнер наручиоцу. Нама је увек неко изнад главе и дело мора да се заврши у року, уметник има тај конфор да може да ствара дело до краја живота. Дизајн јесте једно широко поље и личног сезибилитета и када има разумевања од надређених да пусте да дам свој лични печат, људи се заинтересују зато што је битно како нешто казујем. Рођен сам у уметничкој породици. Отац ми је сликар и вајар, мајака је песникиња и писац. Од малена сам окружен уметношћу. Графички дизајн ми је понудио могућност изражавања кроз више уметности – слику, музику. Настојим да сачувам нашу старину. У бити у прошлости је будућност. Данашње државе су географија. Границе су се мењале, мењаће се. Кроз занимљиво дизајниране мапе показујем континуитет и сведочанство културног и духовног простора нашег народа. Тако добијамо слику о нама самима. Наш средњи век, наши Немањићи су наш зенит, наша ренесанса.

 

 


 

Душан Тодоровић

Рођен је у Београду 1986. године. Завршио је Техничку шклолу „Нови Београд“, смер: Техничар за компјутерско конструисање. Дипломирао је 2010. на Академији лепих уметности. смер: Менаџмент масовних медија и новинарство. Члан је Удружења новинара Србије. Технички уредник и дизајнер часописа Светосавац, храм светог Саве, Еванђелист, црква светог Марка, дизајнер, технички уредник и фотограф монографија и књига: Седам векова манастира Троноше, Перој – у Истри, издања манастира Велика ремета и Словенског слова и преко 33 других публикација. Предавач и аутор изложбе у оквиру Витез феста из Београда у Кули Небојша, добитник признања Витез уметности. Уметнички уредник и фотографије: Бео етно визије из Београда.

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .