MediaSfera
Pipe: Ljiljana Šarac
Foto: privatna arhiva
Kad god čujem pesmu ,,Bolje biti pijan nego star“, setim se svoje ekskurzije u osnovnoj školi i posete Plitvicama…
Imate li vi pesmu koja vas kao vremenski katapult vrati u prošlost i putovanja sa školom?
Čega se sećate?
Ja pamtim sa kim sam bila u sobi, ko je bio u onoj pored nas, ko se meni i mojim drugaricama tada sviđao… Sećam se 8/4 koje je imalo najlepše i najzgodnije dečake, koji su nas primali u svoje društvo.
Sve kao da je juče bilo! A zapravo su to dani i doživljaji koji pripadaju prošlom veku!
Nastavnika se sećam samo kao nemih slika kako sede za nekim izdvojenim stolom… Valjda je to bila i ostala njihova uloga da prate, posmatraju i drže stvari pod kotrolom, nenametljivo iz drugog plana.
Mislim da su ekskurzije od neprocenjivog značaja! One kolektiv snaže, združuju, čine kompaktnim, uvezuju sve neraskidivim sponama prijateljstva i događajima koji se dugo prepričavaju, a još duže pamte.
Mnogo zavisi od razrednog starešine kako će da motiviše i pripremi đake za put. Sve treba predstaviti kao jedinstvenu avanturu. Ako se trodnevna ekskurzija u 8. razredu otplaćuje na šest rata, ako na nju čekamo celu godinu, onda joj treba pridati značaj koji zaslužuje.
Časove odeljenjeskog starešine, koji obično služe za tužakanja i ispravljanja krivih Drina, valja upotrebiti za postavljanje pravila igre dok smo na putu. Dobro je isprecizirati šta se sme, a šta ne. Sklona sam da istaknem drastične primere konzumiranja alkohola zbog kog putovanje presedne i detetu, i roditeljima, i razrednom, kao i opasnot preteranog ispijanja energetskih pića.
S istom ozbiljnošću pristupam i pripremi terena za ono što će videti. Znam ja da su im vožnja autobusom i tutnjava iz sobe u sobu u hotelu najzanimljiviji, ali valja da ostane i poneka slika u oku i odjek u duši sa posećenih lokaliteta i naših svetinja.
S mnogo ljubavi, pomalo avanturistički, u duhu Indijane Džonsa opisivala sam im posetu Đavoljoj Varoši i majci svih manastira – Studenici. O ulazu u manastirski komleks govorila sam kao o vremenskoj kapiji. Najvila sam da ćemo proći u drugi svet u kome vreme kao da je stalo.
I đaci su me sve čuli i razumeli! Na licu mesta osvrtali su se kao mladi ptići koji su tek izašli iz gnezda. Pričali su u po glasa i šetali se i fotografisali, ne upitavši nijednom koliko se zadržavamo i kada ćemo nastaviti put.
Ekskurzije su edukativne i vaspitne. Predstavljaju izmeštanje iz rutinirane svakodnevice. Na njima se zbijaju razne šale, rađaju prve ljubavi, takmiči se ko neće spavati celu noć…
Ekskurzije su ispit i zrelosti i odgovornosti jer u svemu treba naći meru.
Ja tvrdim da sam se lepo provela na putu, i da je sve u redu, tek kada i poslednjeg đaka prepustim roditeljima. Zdrave, prave, sve na broju. Nakon toga još dugo, dugo živim od lepih uspomena, a i đaci sve rado i često spominju i prepričavaju.
Ljiljanu Šarac možete pratiti na:
https://www.facebook.com/ljiljanasaracpisac/
https://www.instagram.com/saracljiljana_pisac/
Lijiljana Šarac
Novinarka, PR, nastavnica, književnica, kolumnista, majka. Neko ko živi za pisanu reči i od pisane reči. Autor četiri hit romana. Radoznalog, istraživačkog duha, s neiscrpnom žudnjom da se ispituju i pomeraju granice, da se viri iza zidova, i da se prepreke na putu zaobilaze i prevazilaze. Neko ko veruje u svoje i snage ljudi sa kojima je bliska. Voli smeh i život sagledava uvek iz pozitivnog ugla. Živi po ubeđenjima koja deli sa članovima svoje porodice i đacima iz učionice, a od sad i sa čitaocima kolumne REČ BEZ ZIDA.
Dodaj komentar