Kako preživeti život: Prvo od nebrojenih jutara beskonačnog života (17)

Kako preživeti život: Prvo od nebrojenih jutara beskonačnog života (17)

MediaSfera

 

 

II deo: U potrazi za ljubavlju (metamorfoza)

 

Piše: Milica Cincar-Popović

 

Foto: Marija Ćalić, Biljana Latinović, Jelena Nikolić, Slobodan Čavić, Aleksandar Jočić

 

 

 

Svako putovanje Kerikejonom izgleda isto, jer je brzina tako velika, da oči ne pomažu. Putnik se odvoji od tla, zabljesne ga svetlost i, taman kad oseti kako ne razlikuje ni gore ni dole, ni ispred ni iza, stvori se na svom odredištu.




Samo jedno može da zaustavi putovanje, a to je strah putnika. Zato je u rukama smrtnika Kerikejon običan štap koji ne služi ničemu sem možda za poštapanje. Tu ne pomažu ni volja, ni odlučnost; ako se javi i najmanja trun straha, svetlost se ugasi istog trena, a putnik se nađe na mestu sa kojeg je pošao. Eros nije bio neustrašiv zato što je besmrtan; taman posla, beskonačnost je vrlo zastrašujuća stvar. Eros je bio neustrašiv zato što mu je ostao samo jedan zadatak, u čiji ishod nimalo nije sumnjao – da prepozna Psihu. To jest, njenu dušu. Nije znao ni kako Morfeusovo carstvo izgleda ni kakvo će obličje njegova voljena imati, ali znao je da je to potpuno nevažno. Ljubav se ne može prevariti nijedom maskom.

 

Foto: Aleksandar Jočić

 

Blještava svetlost je nestala istog trena kad je osetio meko tlo pod nogama. Stajao je usred nepoznatog predela. Od guste magle nije mogao da sagleda krajolik. Samo je video lelujava obličja raznih boja kako svetle u magli. Shvatio je da su to duše koje u tom trenutku snevaju. U svojim snovima, bili su ko zna gde  i radili ko zna šta, ali njegove oči videle su samo obličja svetlosti, koja je menjala svoj intenzitet i boju. Pažljivo gazeći po mekom tlu koje nije mogao da vidi, Eros je krenuo od jednog obličja do drugog. Nisu ga opažala; prilazio im je, prolazio rukom kroz njih, bez ikakve reakcije. Njihovo treperenje i boja bili su uslovljeni zakonima života u snu, kome on nije pripadao, jer je bio budan.

 

Posle nekoliko koraka, shvatio je da su magleni prostori beskonačni, a broj svetlećih obličja nemerljiv. Nije znao čak ni da li ide unapred ili unazad, ničeg tu nije bilo što bi mu omogućilo da se orijentiše. To ionako nema veze. Kerikejonu nije potrebno da znam gde sam, pomislio je hrabreći sam sebe, ali njegove reči, izgovorene naglas ili u sebi, svejedno, nisu mogle da odagnaju zebnju. To je bilo opasno. Kerikejon neće moći da ga ponese ako se plaši. Jedino što mogu je da ne mislim. Pažnja; sad mi nisu potrebne misli, već pažnja. Kad je dodirnem, prepoznaću je, ponavljao je u sebi, prolazeći rukom kroz ružičasta, plavkasta, beličasta i ostala obličja.

 

Foto: Jelena Nikolić

 

Iako je iskustvo bilo čudno i svakako potpuno nepoznato, čak ni samom Erosu to lutanje kroz magle Morfeusovog carstva nije izgledalo dugačko, kad se pred njim najednom ukazalo jedno obličje koje je svetlelo zeleno-zlatnom svetlošću. Glas u njegovoj glavi koji je ponavljao reči samoohrabrenja zaćutao je, jer je iznenada postao nepotreban. Toplina koja je sada isijavala iz njegovih grudi istopila je čak i sećanje na domalopređašnju zebnju.  Na njegovo iznenađene, i ostala običja su tu toplinu osetila i krenula ka njemu ili, bolje rečeno, ka njemu i zeleno-zlatnom obličju jer se ono umotalo oko njega istog trena kad je onaj unutarnji glas zaćutao. Svetovi se razlikuju, kao i snage koje u njima vladaju. Ima samo jedna sila, koja ne poznaje granice između svetova i koja vlada svuda: ljubav. Neosetljive na dodire i poglede budnog, usnule duše su ljubav osetile i krenule ka njoj, ali nisu imale prilike da se ogreju. Jer, umotan u Psihinu dušu i toplinu njihove ljubavi, čvrsto držeći Kerikejon, Eros je glasno uzviknuo: – Vodi nas u Demetrinu kolibu!

 

Foto: Biljana Latinović

 

Ni ljudi ni bogovi ne poznaju lepši osećaj od buđenja u zagrljaju voljenog. Mada još slabe od sna, Psihine ruke su se čvrsto obavile oko Erosa dok ju je podizao sa uzglavlja u Demetrinoj kolibi, još uvek umotanu u ružičasti šal. Otvorila je oči. Već je svitalo. To je bilo prvo od nebrojenih jutara njihovog budućeg beskonačnog života, u kome bi se njihovi pogledi zagrlili na jasnom svetlu mladog sunca.

„Kako preživeti život“, sa legendom o Psihi i Erosu, jedna je od priča iz knjige „Gore, gde pripadamo“. Ima kod legendi nešto zanimljivo – što je priča plemenitija, to je njena životna poruka istinitija, pa ma šta govorili razni sivi i dosadni ljudi, koji kao neka sekta gorljivo nastoje da ubede okolinu kako svetom vladaju strah i pohlepa. Oni lažu, jer žive iz straha. Ili, bolje rečeno, lagano čekaju da im život istekne, zarobljeni svojim strahom koji im je zasenio vidik i zapušio uši. „Mnogo je ljudi u stalnoj potrazi za plemenitošću“ učio me je moj Baštovan Mudrosti, „jer su sami izgubili sposobnost da je nađu, iako se još uvek sećaju da postoji.“

 

Foto: Slobodan Čavić

 

„A ono što čoveka čini čovekom, jeste plemenitost“, zaključio bi svoje izglaganje. Tako sam, zahvaljujući njegovim lekcijama, tragajući za ljubavlju upisala školu plemenitosti. Šta spoznam, prenesem dalje u svojim verzijama legendi i bajki koje su od originalnih bogatije događajima i likovima, ali im poruku ne menjam. I opet tako, mic po mic, legendu po legendu, nauci ka kojima me je moj Baštovan Mudrosti vodio a bajke i legende ih prenosile, postali su moj način da preživim život. Univerzalna istina postoji i zapravo je vrlo jednostavna – jer, ma koliko se likovi, događaji, zadaci i epohe iz raznih priča razlikovali, formula je uvek jedna: ljubav je jedina sila koja vlada u svim svetovima. A plemenitost? Pa, kako voleti i biti voljen, bez plemenitosti? Ali, da se ne bih ja sad ovde pravila mnogo pametna, bolje da pređemo na sledeću legendu. O vitezovima, naravno. Dakle, …

 

Kraj feljtona, ali ne i knjige…