VENECIJA: Kazanovina maska

MediaSfera

 

Piše: Ljubomir Ljuba Đorđević

Foto: Denis Šarčević

 

 

 

U Veneciji me je dočekala kiša! Besno je zapljuskivala brodić kojim sam plovio iz Punta Sabionea dok sam koroz ‘’sfumato’’ u daljini nazirao obrise “kraljice Mediterana“.




Kad smo kročili na tlo, iz pločnika na trgu Svetog Marka počela je da šiklja voda, tako da smo gackali po njoj… U čudu sam posmatrao turiste iz Japana, Amerike, Skandinavije…, zaogrnute žutim, ljubičastim, plavim kabanicama, kako u sandalama i papučama, šljapkaju po vodi, kao da je plus 30 stepeni C!

 

 

No, loše vreme nije uspelo da pomuti moju radost! Na sreću, kao čarobnim štapićem, posle pola sata, kiša je stala, oblaci su se razišli, granulo je sunce… Trg Svetog Marka je ponovo oživeo. Za tili čas su postavljeni stolovi, a horda turista je “okupirala” kafiće, tako da više nije bilo slobodnog mesta za sedenje!

 

Nekako u startu, moje društvo i ja smo se odvojili od naše grupe i krenuli ‘’solo’’ u razgledanje grada! Zapamtili smo uputstvo vodiča, da pri povratku samo sledimo obaveštenja sa table na ulicama na kojima piše: “Per Marco”. To je odrednica kuda se ide na trg Svetog Marka, koji je bio mesto našeg ponovnog sastanka.

 

Ljubomir Ljuba Đorđević

 

Prosto ne znate gde biste prvo krenuli… Čim se iskrcate, nabasate na Duždevu palatu i Most uzdaha… Nažalost, to poetično ime ima tužnu priču. To, nije most gde su se susretali i uzdisali zaljubljeni, već “prelaz” kojim su osuđenici vođeni u tamnicu, i gde su uzdisali, jer su tu, na tom mostu, poslednji put videli svetlost dana!

 

No, vratimo se vedrijim temama… koje Venecija nudi u izobilju. Tolika lepota na jednom mestu je zasenjujuća – da se ljudska čula nikada ne mogu dovoljno nadiviti i načuditi. Tu su najpoznatije građevine nekadašnje Mletačke republike: Bazilika Svetog Marka sa replikom čuvenih antičkih konja, Biblioteka Marćiana, Kampanila sa čijeg vrha se vidi čitava laguna, astronomski sat… Naravno, osmotrili smo i crkvu Santa Maria della salute, opevanu u pesmi Laze Kostića.

 

 

Na sve strane kafići, prodavnice, antikvarnice sa svakojakim drangulijama koje vas mame da zaviriteunutra… Gondolijeri spremno čekaju da vas provozaju vodenim uličicama do kanala Grande i natrag. Odoleli smo tom izazovu – zbog cene, osamdeset evra “po glavi”. Odlučili smo se zašetnju!

 

Muzika, pršuta i šampanjac

 

Negde u jednoj ulici, spazili smo gomilu ljudi. Prišli smo i videli da je u jednom restoranu nekakva promocija… Ušli smo i počastili smo se odličom pršutom i šampanjcem!

 

Venecija je skup grad. Razumljivo, jer isključivo živi od turizma! U gradu je nekada bilo više od 200.000 stanovnika, ali ih je sada svega nešto više od 50.000. Iselilisu se u druge gradove, što u potrazi za poslom, što zbog nesnosne buke horde turista koji je pohode danonoćno i koji su im postali nepodnošljivi!

 

 

Negde iznad jednog ugla, na jednom mostiću, iz jednog stana čula se muzika. Neko je svirao “O sole mio”. Prihvatili smo izazov i zapevali čuvenu napolitansku pesmu. Daleko od toga da smo mogli da se poredimo sa Pavarotijem, ali smo ipak, za to nagrađeni aplauzom prolaznika, a i naočite dame koja je svirala klavir i koja se pojavila na balkonu da nam čestita na izvedbi!

 

Šetajući čovek ogladni i ožedni. Svaratili smo u jedan simpatičan restorančić da se osvežimo. Nekoliko kapućina, grickalice, pica… koštalo nas je 52 evra! Da, kao što rekoh Venecija je skupa, i ovde se sve naplaćuje. Nemojte da zaboravite da u Veneciji na sve cene dodaju gradsku taksu, koja je obično u visini jedne trećine računa! No, doduše ima restorana u kojima se ona ne naplaćuje. Obavezno se raspitajte za njih. Tako da zante!

 

 

Na jednom trgu “startovala” nas je jedna devojka, koj je u ruci držala blokče. Reče nam da skuplja prilog za nekakvu fondaciju koja se bavi očuvanjem kulturnog nasleđa. Posle kraćeg razgovora saznadosmo da je iz Slovenijei da je u Italiji studirala i tu ostala. Tako sa italijanskog jezika pređosmo na “naški”. Dadosmo joj skroman prilog. I fotografisasmo se, za uspomenu!

 

Inače, na svakom ćošku ćete čuti jezik sa prostora bivše Jugoslavije. Što turista, što ljudi koji su ovde došli u ona “nezgodna” vremena, u našoj nam nekada zajedničkoj državi.

 

 

Ionako uske uličice su zakrčene turistima i tezgama na kojima se prodaju razna čudesa. Hteo sam da kupim masku. Onu pravu, venecijansku. Biti u Veneciji a ne kupiti masku, isto je kao da niste ni bili…

 

Original sa pečatom

 

Pazite, i ovde je stigla kineska roba! Na štandovima možete kupiti velike maske za male pare, ali to su loše kopije koje su napravljene u Kini! Na to nas je upozorio naš vodič. Ako hoćete pravu masku, svratite u njihove umetničke ateljee. Svaka prava, autentična, venecijanska maska ima pečat umetniče radionice, utisnut sa unutrašnje strane!

 

 

U jednoj takvoj radnji zapala mi je jedna za oko. Predivna bordo-zlatna! Pogledao sam sa unutrašnje strane – ima pečat! Znači, originalna je! Baš kao i cena – 25 evra! Naravno da sam je uzeo. Prodavačica mi reče da imam ukusa, jer je to Kazanovina maska! Mašala! Ubedila me je da pazarim još šest manjih… Za poklon rođacima i prijateljima.  Silno se obradovala.  A tek kad je čula da sam iz Srbije! Ona je Ruskinja. Pa još kad sam joj se obratio na ruskom, njenoj seći nije bilo kraja!

 

 

Vreme, neumitno teče, pa se približavao povratak… Ovoga puta bio sam kratko u Veneciji. No, obećao sam sebi da ću se ponovo tamo vratiti. Možda uskoro. Na Karneval. Maska je već spremna.