Priče

Snežana Ćosić: Vazduh treperi kao da nebo gori

MediaSfera

 

Piše: Snežana Ćosić

Foto: Vasilije Savić, Aleksandar Jočić

 

 

 

Iako ovu priču započinjem Valterovim rečima u njoj neće biti ništa ni o Valteru, ni u šiframa. 




Ovih dana me Fejsbuk podseća na period od pre dve godine. Naravno, krenuo je i moj unutrašnji film. Iskreno govoreći da mi je neko tada rekao za sve ovo što mi se sada dešava, verovatno bih sve shvatila kao šalu.

 

Jasno mi je bilo oduvek da sve velike odluke u životu ne dolaze preko noći, mada je to više bila misao koja se shvata, nego realna spoznaja. A velika je razlika u ZNATI i SPOZNATI. O tome možda neki drugi put.

 

Kada sada pogledam na svoj prethodni život imam utisak da sam 25 godina provela u ortopedskom koritu. Da sam živela program u koji su me prvo stavili na silu a onda sam i ja samu sebe prisiljavala na isti. Sada su mi jasni i zatvorenici, kod njih je takav isti doživljaj, prvo ih zatoče a onda oni sami posle toga sve rade da bi ostali u položaju u kom nisu zadovoljni, ali im je poznat i naizgled siguran.

 

U životu je jedina sigurna stvar nesigurnost. Samo je tada život. Samo tada može da te iznenadi i donese sve ono šta je za tebe. Sve ostalo su programi. Ljudi su ubeđeni da mogu da kontolišu stvari i da se vladaju po tome. Sopstveni organizam ih demantuje, ni mokraćnu bešiku ne mogu da iskontrolišu, a kamo li šta drugo, da budem fina u izražavanju, mada sam mogla i plastičnije da se izrazim.

 

Jedinu odluku koju čovek može da donese to je da li će kao odraslo biće to da prihvati ili će kao dete koje želi čokoladu u prodavnici. Da se ne lažemo, bolno je i jedno i drugo. Samo što kao odrastao čovek imaš spoznaju da je to, to i da ti ne vredi da se opireš. Da ti je samo da se pustiš i sve podneseš. Ako se ponašaš kao dete samo produžavaš agoniju.

 

Foto: Aleksandar Jočić

 

Zahvalna sam Bogu što mi je dao snage da sve izdržim i podnesem kao odrastao čovek. Zahvalna sam i na predosećaju koji mi je dao. A ono je upravo tako krenulo, kao vazduh da treperi.

 

Probala sam na sve moguće načine da racionalizujem predosećaj i osećaj. Nije mi pošlo za rukom. Onda sam shvatila da je realnost uvek na granici. Shvatila sam i to da svi u sebi imamo unutarnji glas koji nas opominje i koji nam daje jasne smernice.

 

Uostalom, na ovaj svet smo došli  da se ostvarimo, kao humana bića. To se ne postaje rođenjem, rođenje je samo prilika da se to napravi u životu. Sve ostale stvari su tu samo da se opredlimo u odnosu na to. To je taj jedini izbor koji imamo, da li ću stvari uraditi kao čovek, ili kao neko ko je samo pokušaj?

 

Te naizgled sitne, male stvari koje radimo svaki dan, sve one vode ka jednoj velikoj stvari. Ništa ne biva preko noći, mada gledano sa strane tako deluje. Drži te se onoga šta vam se iznutra kaže.

 

Koliko god vam se činilo da vazduh treperi, znajte da je to zbog toga što nebo gori!

 

 

Priče Snežane Ćosić možete čitati na blogu PRIČAJ MI

 


 

Snežana Ćosić

Snežana Ćosić je rođena u Župi, berićetnom kraju voćara, povrtara i dobrog vina. Umesto igre sa svojim vršnjacima, učila je slova, da bi u adolescentskom dobu pisanje postaje njena svakodnevnica. Autorka je romana: “Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze”,“Stanica Balkan”, zbirke pesama “Ljubi me” i bloga sa milionskim pregledima “Pričaj mi”… Član je Udruženja književnika Srbije. Uskoro iz štampe izlazi i njena prva zbirka kratkih priča.

 

Dodaj komentar

Click here to post a comment