MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Radivoje Davidović. privatna arhiva
Mirjana Belić-Koročkin-Davidović, urednica lista Politika i njen suprug publicista i umetnički fotograf Radivoje Davidović autori knjige Stevan Filipović, istina o istorijskoj fotografiji, kategorično tvrdi da je blendu na aparatu „lajka” 22. maja 1942. godine, oko 11 časova, otvorila, tada sedamnaestogodišnja Slobodanka Vasić, šegrt i takozvani leteći fotograf u radnji Kosare Antić u Valjevu.
Kada je svojevremeno na jednoj jugoslovenskoj dokumentarnoj izložbi u Nju Delhiju, tadašnji predsednik vlade Indije, Džavaharlar Nehru, video fotografiju mladog partizana Stevana Filipoviča kako uzdignutih ruku, prkoseći zlu i smrti, stoji ispod vešala, zastao je pred njom, klekao i dugo je ostao skrušen u molitvi i razmišljanju. Ustavši rekao je: Kakav moral pod omčom. Ovaj čovek je prekoračio granice smrti. Tito je morao pobediti kada je imao partizane koji su se na ovakav način borili i umirali.
Ipak, za svo vreme oko fotografije je lebdela i misterija: ko je njen autor? O fotografiji, koja je obišla svet i nalazi se u sedištu Ujedinjenih nacija kao svojevrstan simbol otpora fašizmu, zapravo o potrazi za njenim istinskim autorom, posle više od dve decenije istraživanja Mirjana Belić-Koročkin-Davidović i Radivoje Davidović napisali razrešili ovu dilemu. Njihova potraga za istinom zahtevala je iekspertizu vrhusnksih stručnjaka iz ove oblasti.
Kako je Slobodanka snimila ovaj čin?
R:Veče uoči vešanja Stevana Filipovića u radnju je ušao jedan dečak dao joj je izgužvanu ceduljicu na kojoj je pisalo: Dođi sutra da snimaš vešanje Steve Filipovića. Pozdravlja te tvoj drug. Kao i svakog dana, Slobodanka je s fotoaparatom „lajka” izašla na valjevske ulice i uputila se prema Apsani čekajući da izvedu osuđenika. Niko je od obezbeđenja nije sprečavao jer su je svi znali kao „letećeg” fotografa. Napravila je nekoliko fotografija: kada ga izvode vezanog lancima iz zatovra, kada ga dovode do trga, kada mu čitaju presudju. Kad su ga popeli na šamlicu, prišla mu je na oko pet metara i, dok je još govorio, načinila desetak snimaka. Ovo je trenutak za večnost. Čovek ispod vešala, ima omču oko vrata i ljudi oko njega koji gledaju. Svima je jasno da on tu nešto govori.
M: Nemci su to radili veoma lukavo. Bio je petak, pazarni dan, a vešanje je organizovala srpska državna straža. Kada su stigli do vešala, dvojica stražara su mu odvezali ruke i krenuli da stave omču. Stevan je to odbio rečima: Nemojte, braćo Srbi, vi da vešate! Neka me vešaju Nemci! Raširio je ruke visoko i, znajući da po presudi ima pravo na poslednju reč, obratio se okupljenima. Naime, po tadašnjem srpskom zakonu osuđenik je imao pravo na poslednju želju. Kada su ga pitali šta želi, rekao je da hoće da govori. Taj govor je, po sećanju, zabeležio profesor valjevske gimnazije Milivoj D. Mandić.
Slobodanka Vasić, Foto: Radivoje Davidović
Kako ste utvrdili identitet autora fotografije?
M: Snimao je i sin Kosare Antić koja je držala radnju, snilamo je sigurno još ljudi. Od svih tih fotografija koje su takođe originalne trebalo je utvrditi koja je baš ta koja je objavljena na naslovnoj strani „Politike” 4. novembra 1944. godine. Doneo je nepoznat čovek i odmah zatim nečujno nestao. Prva, prava, svedočenja o tome ko je autor fotografije krenula su kad je počela da oživljava ideja o podizanju spomenika heroju Filipoviću.
R: Prilikom istraživanja u Vojnom arhivu Srbije u izveštaj Načelštva valjevskog šta se događalo 22. maja bila je prikačena jedna fotografija sa vešanja Stevana Filipovića. To je bio najuzbudljiviji trenutak za mene. Gledao sam tu fotografiju i nisam mogao da verujem: kada sam okrenuo fotografiju vidim oznaku papira «aqva brovia», koji se proizvodio pred II svetski rat. Onda sam bio siguran da u rukama imam jednu od originalnih sačuvanih fotografija. Da bi utvrdili da je Slobodanka Vasić autor pomenute fotografije obratili smo se Đorđu Odanoviću, redovnom profesoru fotografije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. On je ustnovio da se odgovor krije u položaju kamere i uglu snimanja koji je u visini ramena Stevana Filipovića, koji je bio nizak čovek. Njegova visina nije prelazila 160 santimetara. Ta visina odgovarala je sedamnaestogodišnjoj devojci, koliko je tada imala Slobodanka. Argument je i to što se na postojećim fotografijama ovog smaknuća ne vidi nijedan drugi fotograf a u ceo mozaik profesorove tvrdnje stoji i to da je najveći broj daljih svedočenja potekao od strane muškaraca, iz čega se moglo zaključiti da oni nisu mogli da prihvate činjenicu da je jedna devojka, snimila remek-delo.
M: Ipak, samo je mlado stvorenje bez životnog iskustva i straha, na koje kritičnog momenta niko nije obraćao pažnju, moglo da uperi kameru i fotografiše javno vešanje u okruženju oficira Gestapoa, srpskih žandarma i drugih žbirova koji su se vrzmali oko okupatora. Isto tako i Slobodankino svedočenje bilo je najuverljivije sa iznetim detaljima vezanim za ovaj događaj.
Naslovna strana Politike iz 1944.
Zašto Slobodanka nikada nije pokušala da izvuče privilegije iz činjenice da je ona autor fotografije?
M: Rano je otišla u inostranstvo. U Beograd se vratila tek osamdesetih godina. Na osnovu njene priče Radivoje i ja smo shvatili da je ona zaista autor fotografije, ali nismo imali opipljave dokaza da dokažemo da je to ona. Nažalost, Slobodanka Vasić za života nije dobila priznanje da je autor istorijske fotografije, tako da joj ova naša knjiga dođe kao neka vrsta spomenika i čuvara od zaborava. U senci svog herojskog čina često se nalazio i Stevan Filipović, što takođe beleži naša knjiga, ali ja sam ubeđena da će jednog dana doći nove generacije koje će prevazići sve animozitete prema onome što je prošlost, jer ne verujemo da su iz našeg jezika nestale reči: sloboda, požrtvovanost i hrabrost.
R: Zanimljiv je i detalj da su se fotografije pola sata posle vešanja, kom je prisustvovalo oko 3.000 Valjevaca, pojavile u izlogu foto-radnje Kosare Antić, zarad prodaje. Narod ih je kupovao i zahvaljujući tome sačuvano je nekoliko primeraka, jer su istog dana Nemci zaplenili negativ, sve snimke, zatvorili radnju i uhapsili njene radnike među njima i Slobodanku, kako bi proverili da snimanje nije izvršila po nečijem nalogu. Nešto kasnije ona se odselila u Kraljevo. Zahvaljujući ljudima koji su fotografiju kupili i čuvali je za vreme okupacije i listu Politika koja je prva objavila 4. novembra 1944. ta fotografija je krenula u svet.
Bojan Kostaninović: Stevan Filipović, instalacija
Priča o nastanku knjige „Stevan Filipović, istina o istorijskoj fotografiji” ima i lični pečat?
M: Kada je u Politici rubrici Među nama objavljeno pismo da je čuvenu fotografiju vešanje Stevana Filipovića snimila fotografkinja Slobodanka Vasić, ja sam za rubriku Tragom pisama napisala tekst koji se pretvorio u feljton koji je izašao u Politici u tri nastavka. I ja sam tu stala. Možda bi priča o toj fotografiji bila završena za mene da nije bilo Radivoja.
R: Zanimljivo je da smo nas dvoje pisali o Stevanu Filipoviću, a da nismo znali za to. Ona je pisala za Politiku, a ja za list Glas Vračara. Naime, sasvim slučajno sam saznao za Slobodanku Vasić od major Ivana Gostojevića, od koga sam dobio njen telefon. Pre nego što sam je pozvao raspitao sam se kod novinara Radio Valjeva Zdravka Rankovića, koji je živa legenda Valjeva i kolege iz foto kluba u Valjevu, da li oni znaju nešto u vezi toga. I posle objavljivanja teksta u Glasu Vračara nastavio sam da istražujem. U isto vreme kada je Mira objavila feljton u Politici izašao je moj tekst u listu Arena. Kako je Mira u svom tekstu pozvala sve čitaoce koji znaju nešto da se jave, pozvao sam je, rekao da imam neke nove informacije… To je bilo 5. decembra 1984. godina, a posle tri godine mi smo se venčali. I nastavili da tragamo za istinom zajedno.
Dodaj komentar