Nostalgija

Nostalgija: Staro i zaboravljeno voće Srbije

MediaSfera

 

Priredila: Ana Simonović

 

 

Nedavno je u Mionici, prva u Srbiji i na Balkanu, formirana lokalna banka gena i semena starih sorti voća i povrća, koja je, vele stručnjaci, možda poslednja prilika da bogatstvo ukusa prirode bude ostavlјeno u amanet potomcima.




Osnovni cilј banke semena „Zrno“ u Mionici je očuvanje autohtonih sorti voća i povrća, bitnih za razvoj polјoprivrede i bezbednost hrane. Uz sakuplјanje i skladištenje semena i bazu podataka, zadatak je i razmena bilјnog materijala, identifikacija i karakterizacija sorti, obuka kako da se gaje i budu sačuvane.

 

Mladi o njima ne znaju gotovo ništa, a stariji se prisećaju svoje mladosti, ili neke svoje porodične priče kako je otac ili deda kalemio neku voćku u dvorištu. Tu priču o starim sortama voća prate i duboke emocije vezane za porodično nasleđe i tradiciju, sećanja o detinjstvu, o ukusima prirode i mladosti.

 

Dunje ranke

 

Zaboravljeni ukusi

 

Iako je starogradska pesma Lele dunje ranke, kruške karamanke i danas veoma popularna kako izgledaju kruške karamake većina nas ne zna. Kakav je im je ukus? Da li su slatke, gorke?. Kakve su to kruške takiše uz čiju pomoć učenici I muške gimnazije u seriji Šešir Koste Vujića pokušavaju da izbegnu da odgovaraju francuski?

 

Srbija je izuzetno bogata velikim brojem starih, autohtonih sorti voća najraznovrsnijih oblika, boja, ukusa i mirisa, koje su se gajile na našem području stotinama godina unazad, a koje danas nestaju bez povratka gotovo nezabeležene. U seoskim okućnicama i voćnjacima, ali i na pijacama danas je teško videti sorte voća koje su naši preci vekovima koristili za ishranu. Međutim, iako retke, stare sorte jabuka, krušaka, šljiva i trešanja još uvek se mogu pronaći na našem području kao pojedinačna stabla ili u manjim zasadima.

 

O starom i zaboravljenom voću Srbije saznajemo nešto više iz knjige “Staro i nestalo voće Srbije” spec. Aleksandre Savić, kustosa-muzejskog savetnika i osnivača Zbirke voća u Prirodnjačkom muzeju, u okviru koje proučava autohtono voće Srbije.  Projekat Staro i nestalo voće Srbije rezultat je njenog dugogodišnjeg istraživanja iz ove oblasti, na terenu po srpskim selima.

 

Kruška karamanka

 

Kolači, pekmezi, rakija, vino…

 

 

Voće se koristilo sveže, sušilo se, kuvao se pekmez, pravila rakija. Manje je poznato da se u 17. veku pravilo vino od šljiva, poznato kao vinoš ili šljivoš. Takođe, pravili su se kolačići od suve šljive, gde se cepana šljiva sušila na listu vinove loze i tako se čuvala za zimu kao poslastica. Poznata je i vodnjika od krušaka, slatkasto blago gazirano piće koje se pilo tokom zime umesto vode. Manje je poznato da su se kruške pekle u žaru ili kuvale u loncu, a zatim koristile kao glavno jelo ili poslastica.

 

Jabuka se darivala devojkama kao simbol ljubavi, zatim deci kao simbol zdravlja, ali se nosila i u goste na slave, gde se darivala domaćinima radi napretka u kući. Šljiva se u pojedinim krajevima koristila umesto badnjaka, zatim se božićna slama stavljala na drvo šljive kako bi sledeće godine rod bio obilan.

 

Zahvaljujući šljivi i njenim proizvodima, suvoj šljivi, pekmezu i rakiji, Srbija je prevazišla veliku ekonomsku krizu i glad krajem 19. i početkom 20. veka, o čemu svedoče mnogi pisani dokazi.Uz rakiju se i danas veselimo, nazdravljamo i pijemo za pokoj duše, piše Aleksandra Savić.

 

Kao organska hrana

 

 

Mnoge sorte voća su autohtone, kao na primer, jabuka budimka, veoma stara sorta, koja se gajila vekovima kod nas, još od Nemanjića. Takođe jabuka đulica, kablarka, petrovača, tetovka, masnjača, pamuklija, šarunka, timočanka, šumatovka, ovčiji nos. Pa onda kruške medunak, karamanka, lubeničarka, okruglica, mesnjača, takiša bazva i druge. Ali, naša najpoznatija voćka je šljiva crvena ranka ili darosavka, nastala u Šumadiji kod sela Darosava, od koje se pravi rakija vrhunskog kvaliteta. Tu je i autohtona šljiva metlaš ili dragačevka, koja je dobila ime po selu Dragačevo gde je i pronađena prvi put, takođe rakijska sorta. Ne možemo da zaobiđemo i šljivu požegaču ili madžarku, koja je odomaćena od pamtiveka, ali je poprimila nove karakteristike ploda, koji je izuzetnog kvaliteta, po čemu smo poznati u svetu. Od nje se takođe peče vrhunska rakija.

 

Šljiva crvena ranka

 

Jabuka funtača se možda još uvek može pronaći na području Vojvodine, mada je izuzetno retka. Isti je slučaj sa kruškom karamankom, koje više ima u okolini Beograda u ponekom domaćinstvu ili u cetralnoj Srbiji. Kako Aleksandra Savić piše krušku stamolku nigde nije videla na terenu.

 

Potpuno je nestala jabuka batulenka, ili jabuke pamuklija i rebrača. Kruška jagodarka se više ne može pronaći u domaćinstvima, kao i kruške mirisavka, stambolka, turšijara, kantaruša, ovčara. Sve je teže videti i šljivu ranku, maetlaš, moravku, panađurku, piskavac.

 

Ukus ljudi se neprekidno menja, jer su atraktivniji veliki i sočni plodovi, lepi na oko, a danas u tržišnoj utakmici samo takvi mogu da opstanu. Međutim, da bi bili takvi, koristi se hemijska zaštita, pa to i ne spada u bezbednu hranu. Postoje mnoge stare sorte voća koje su veoma otporne na štetočine, kao što si jabuke kožara i budimka, koje mogu da se gaje kao organska hrana.

 

Najstarija sačuvana knjiga o gajenju voća

 

 Baščovan, koju je napisao prota Pavle Bibič na staroslovenskom jeziku. Ta knjiga  odštampana je u Budimu1846. godine. Mnoge preporuke za gajenje voća koje su tada date važe i do današnjih dana.